Ото фон Хабсбург: Принцип је био млад човек и заведен, апсолутно се залажем за независност Косова

oto-fon-habsburg

Пуно име му је Франц Јозеф Ото Роберт Мариа Антон Карл Макс Хајнрих Сикстус Ксавијер Феликс Ренатус Лудвиг Гаетан Пиус Игнацијус. Рођен је 1912. и био је син надвојводе Карла, који ће бити последњи император Аустроугарске на њеном издисају.

Ото фон Хабсбург је целог живота остао веран Аустроугарском идеалу. Чак ни у време Другог светског рата није губио наду да ће Американци одлучити да поново после рата обнове империју, овога пута у форми Дунавске федерације. Да се он питао, Југославија никада не би постојала или би нестала много раније.

Био је један од најотворенијих присталица и агитатора у процесу растурања бивше Југославије, у чему му је приписивана веома мрачна улога, било да је деловао као члан Европског парламента, било као утицајна ројалистичка личност европских католичких династија. За независно Косово се залагао веома дуго.

Овај разговор је настао 2. новембра 2008. Тада смо се срели у Вили Аустрија, у Покингу, недалеко од Минхена, где је Ото фон Хабсбург живео последњих деценија. Повод за разговор била је тада предстојећа 90. годишњица распада Аустроугарске и његова гледишта на улогу и место Срба у том догађају као и његовом односу према српском народу. Разговор је забележен аудио и видео снимком. Три године касније, Ото фон Хабсбург је умро у својој вили, у 99. години. По традицији, тело му је сахрањено у Капуцинском манастиру у Бечу, а срце у Будумпешти.

Говорио је да је тајна његове дуговечности у непрестаној политичкој борби коју је водио деценијама.

Разговор смо почели малим поклоном – флашом српске ракије „Манастирка“ којој се искрено обрадовао. Тросатни разговор је он као 96-годишњак изврсно поднео.

Желео бих да Вас питам о Вашим осећањима према Србима и Србији: Шта мислите о историјским односима Хабзбурговаца и Срба?

– Морам рећи да сам, кад ме питате о односима са Србијом, помало у дилеми: постоје разлози због којих ти односи нису пријатељски, али постоје и други који показују да ми нисмо једини народ који мора да издржи сјајан период других народа док изграђују себи нацију.

Кад се вратимо у историју, види се да су се у време династије Обреновић наши односи развијали веома добро. Били су добри из простог разлога што је сарадња била далековида, на дуг рок. С друге стране, постојала је ситуација коју је створила аграрна опозиција која је била против нас. Кључни опозициони чинилац је увек била пољопривреда. Видите, склони смо да потцењујемо вредност пољопривреде, али она је темељ нашег постојања и тако ће бити и у будућности. Стога су највећи сукоби увек произилазили управо из питања која се тичу пољопривреде.

Постојали су блиски, веома блиски односи Беча и Београда, а затим, нажалост, мађарски парламент усваја закон који је представљао ударац за српску пољопривреду и увоз српских пољопривредних производа. То је одувек болна тачка која је била највише погођена. Резултат је био пад династије Обреновић и успон нове династије која је уживала подршку Русије. Управо је таква ситуација, на крају, и довела до сарајевске трагедије, а која је опет довела до тога да букне Први светски рат.

Када као Европљанин који размишља о односима са Србијом, мислим да увек треба истаћи да сам ја за улазак Србије, да се залажем за улазак Србије у Европску унију. Европи је Србија потребна и треба да јој врата држи отвореним.

Када је букнуо Први светски рат, Ви сте били двогодишње дете, и тек касније сте из историје научили и дошли до сазнања шта се заправо догодило. Како сте постали свесни улоге коју су Срби имали у тим догађајима?

– Да, то је било много касније, али не сме се заборавити да смо имали Србе и на својој страни. На пример, једна од највећих фигура у аустроугарској војсци у Првом светском рату био је православни Србин, маршал Боројевић, који је имао једну од најславнијих улога у војном вођству. Било је и других Срба, такође, а односи са Србима су настављени чак и после рата. Сама та могућност говори да стварне расне мржње није било. Сећам се још из детињства како су Срби из Војводине долазили у посету мом оцу.

Да ли сматрате Србе кривим за пад хабзбуршке монархије и на крају за судбину Ваше породице. Имајући у виду како су се догађаји одвијали, могли бисте имати добре разлоге да будете кивни на Србе?

– Па, можда би такви разлози на папиру постојали, али је другачије када покушате да сагледате обе стране… Видећете, ја сам страствени Европљанин који је одувек заступао идеју да сваки Европљанин има право да буде у Европи. Међутим, то не значи да има право да претерује, да пређе одређене границе. На пример, кад размишљамо о данашњим односима, чини ми се да је данас то управо проблем на Косову. Та покрајина није била ни наша, нити у стварности део Србије. Она је била део српске историје која је одувек стварала проблеме који су изазивали ратове и доводили до ратова као што је сада, на пример, случај у Ираку. Одувек сам имао сасвим уравнотежен поглед на такве ствари.

Прошле године (2007. прим. ур.) посетили сте Сарајево, а били сте тамо и пре 10 година. Да ли то место има некакав симболичан значај за вас?

– Био сам тамо други пут због тога што ме је град позвао. Рекао бих да места која су била извор сукоба имају шансу да постану симболична места помирења.

Ипак, за Вас и Вашу породицу Сарајево је место личне трагедије.

– Имам драге рођаке чији је отац био Франц Фердинанд, тако да је то увек реалност. Али, ја нисам неко ко ће гајити неку врсту непријатељства за дуго, вечно. Ја нисам неко ко држи непријатељски однос дуже од две године.

Да ли сте осећали те две године непријатељства и према Србима и да ли имате жељу да се осветите.

– Не, апсолутно не.

Шта сте мислили о Гаврилу Принципу?

– Па, знате, он је био млад човек, био је на неки начин заведен… Не волим да држим у себи осећања мржње дуго време. Ако је човек такав, постаје некако бљутав, неукусан.

Да ли сте покушали да сазнате нешто о организацији Црна рука?

– Не, ништа посебно, јер бих само помислио да је у питању пропаганда, а то је нешто што ја нисам радио.

Организација Црна рука је имала блиске везе са Аустријом. Они су сви били повезани са Бечом.

– Да, али су ипак имали и неке везе са мном. Добио сам једно писмо бар у два наврата од Црне руке, у коме ме упозоравају да ћу, ако одем у Сарајево, бити убијен. Написао ми га је човек који је касније убијен… Заборавио сам му име…

Аркан?

– Да! Аркан! Тај човек ми је написао чак једно веома пријатно писмо у којем ми каже да ако одем у Сарајево, задесиће ме иста судбина као својевремено Франца Фердинанда. Али, ето, ја сам још увек жив.

Како је то писмо стигло до вас?

– Стигло је поштом, али сам га негде успут изгубио. То није нешто што је утицало или утиче на мој став, нити на мој сан. То је сигурно.

Поменули сте Косово, читао сам Ваше изјаве о томе. Да ли бисте нам могли рећи нешто више о Вашим ставовима према Косову?

– Апсолутно се залажем за независност Косова, јер верујем да се у спољној политици морају прихватити чињенице да чак ако једна мала нација има надмоћну већину на одређеној територији и при том жели да буде независна, њој се мора дозволити да ту жељу и оствари.

Косово је колевка и станиште многих српских манастира и цркава, чија се безбедност више не може гарантовати. Ви сте снажан хришћанин…

– Да, постоје многи значајни хришћански споменици на Косову. Неке сам посетио, али и поред тога мислим да се може начинити споразум који би гарантовао њихову сигурност и безбедност. Међутим, ја се сећам – извините на искрености – онога шта се догађало на Косову за време владавине ранијих српских вођа, Милошевића и њему сличних. То је заиста било ужасно.

Почео сам да пратим ствари око Косова још у време по завршетку Првог светског рата. Најпре због тога што сам прочитао једну сјајну књигу француског дипломате Хенри Поција, који је толико напора уложио да се постигне мировни споразум којим је створена Југославија. Он је био један од великих присталица идеје о стварању Југославије – тада су бирали и одлучивали многи који уопште ништа нису знали о земљама које уједињују и разједињују, о народима о чијој је судбини било речи – али када је касније овај Француз путовао на Косово и обишао друге делове Југославије, као што је Македонија, на пример, променио је мишљење. Као резултат тога, написао је сјајну књигу у којој је управо описао оно шта се догодило. Био је веома објективан, јер је и почео као непомирљиви поборник идеје о стварању Југославије, а затим се његово мишљење постепено мењало и, на крају, било сасвим друкчије. Удаљен је из француске дипломатске службе због тога што је писао у корист ствари које француска влада није подржавала. Ипак, мислим да је био у праву да изнесе истину. То је била књига која је у мени изазвала занимање за проблеме Косова, Македоније итд.

Ви знате како је рат почео, све оне инциденте – не посебно оне који се односе на Косово у то време, јер Косово је постало део Србије као последица балканских ратова – када је и створена та велика опасност која и данас траје. Мислим да можемо закључити да ће постојати мир једино ако прихватимо и поштујемо чињеницу да ако један народ жели да живи у својој властитој земљи, без страног угњетавања и гушења, онда је поштовање те чињенице једини пут којим ћемо бити у стању да на Балкану успоставимо ситуацију која ће, на крају, омогућити постојање трајног мира и организованог поретка. Нама је то потребно због региона и верујем да ће управо то довести до тога да границе нестану на свим странама и да ће се развити блиска сарадња која ће проистећи из поштовања величанствених вредности које постоје и за које се залажемо.

Шта је требало разумети из Позијеве књиге?

– Нико није хтео да разуме да је био стварни злочин да присили високо цивилизовану хрватску нацију да се покори нацији која мора још много да учи. Много делова књиге може да се чита као да је написана данас: описи понашања Срба у Хрватској и Македонији, или интервју који је Поззи водио са Антом Трунбићем у Загребу.

Како бисте направили паралелу између живота какав је постојао у време Аустроугарске и живота који је настао после тога: како и колико се променио живот из тог времена?

– Пре свега, можемо направити поређење са одређеним грешкама и заблудама које увек доводе до одређених последица и то је управо оно што смо историјски доживели и што до данас делимо. Одувек сам се борио да будем што је могућно више објективан, иако – како је добро познато – нико не може бити објективан. Ипак, трудим се да будем објективан, јер ако желим да будем Европљанин, морам да покушам да помогнем колико год је то у мојим моћима. Као такав мислим да је право на самоопредељење народа исправно начело, и стога треба бити поштен и дозволити народу да одлучи шта жели и шта хоће.

Зоран Парезановић

(Данас)

Одржан округли сто уз присуство Карл вон Хабсбурга

Сарајево – Паневропска унија БиХ у сарадњи с Хрватским културним друштвом Напредак (ХКН) и Фондацијом Конрад Аденауер организовала је округли сто о теми „Европска перспектива Босне и Херцеговине, 1914-2014“ на којем је уводничар био унук последњег аустријског цара Карла и син Ота фон Хабсбурга (1912-2011) и председник аустријског паневропског покрета Карл фон Хабсбург.

Карл фон Хабсбург изразио је задовољство што је у Сарајеву на историјски дан обележавања почетка Првог светског рата, те нагласио да је то дан сећања на оно што се догодило пре сто година. Прилика је то да се подсети на историјске чињенице. Он је истакао вредности Паневропске уније, као најстаријег европског покрета. Почасни члан Паневропске уније БиХ и председник ХКН Фрањо Топић истакао је значај развијања културе мира, споразумевања и поверења. Важно је стварати пријатељство међу људима, а не свађу. Зло иде само од себе, а за добро се морате потрудити, а нашем раду помоћи ће и ова посета Карла фон Хабсбурга, казао је Топић.

(Данас)