Зашто је Принцип убио Фердинанда

Када је на суђењу у јесен 1914. године упитан зашто је убио аустроугарског престолонаследника, Гаврило Принцип је одговорио: „Народ трпи што је потпуно осиротио, што га сматрају стоком… Ја сам сеоски син, знам како је на селу и зато сам хтео да се осветим и није ми жао.“

Долазак надвојводе Фердинанда у Сарајево

Принципов близак пријатељ, Боривоје Јевтић, поручио је будућим историчарима да „кад се буде преметало и истраживало оно што је у нама“, морају се разумети економске и политичке прилике у Босни и Херцеговини. На само неколико стотина километара од Беча, где цвета модерна европска култура, где стварају Густав Климт и Сигмунд Фројд, аустроугарска политичка елита у Босни и Херцеговини одржава феудални кметски систем. Босански кмет, попут оца Гаврила Принципа, плаћао је порез цару, порез спахији и био приморан да плаћа издржавање аустроугарске администрације. Иако је тај период европске историје познат као Belle Epoque (лепа епоха), он за многе није био такав.

Без обзира на то што Босна и Херцеговина у којој одраста Гаврило Принцип има десет пута више жандармеријских станица од школа, Аустроугарска је своју власт и управу у Босни и Херцеговини представљала као „цивилизаторску мисију“. Бечки високи чиновници истицали су да доносе „европску културу“ и „европске вредности“ на просторе до тада одсечене од цивилизације и културе.

Младобосанци су били свесни да је цивилизаторска мисија покриће за недемократску власт. Писали су да „Аустроугарска монархија није ‘европска мисионарка’ у Босни и Херцеговини“, већ завојевач и отимач. Хабзбуршка монархија се хвалила велелепним фасадама градске већнице у Сарајеву, али младобосанци су приметили да нико не говори о томе да иза градске већнице стоји стотине ћелија полицијске управе.

Иако су плате чиновника исплаћиване од пореза који су плаћали Босанци и Херцеговци, места у државној служби била су резервисана превасходно за оне који су у Босну и Херцеговину дошли са аустроугарском војском, а не за домаће становништво.

Младобосанци су писали да је окупатор дошао да „експлоатише и да гули, а не да подиже“, да је довео и „војску гладних и бескрупулозних чиновника“ да дели земљу својим колонистима, а „раскућава домаће“. Боривоје Јевтић је истицао да су атентатори дошли из редова „понижених и увређених“. „Гоњен са својега прага као псето, туђинац у сопственој земљи, босански омладинац је осећао где га боли“, забележио је Јевтић.

Франц Фердинанд уочи атентата

Младобосанци су били прва генерација сељачких синова из Босне и Херцеговине која је имала прилику да се школује, што је до тада била привилегија деце из имућнијих босанскохерцеговачких породица. Гимназије и универзитети били су место где се омладина сусреће са савременим европским политичким и културним каноном.

Гаврило Принцип је читао књиге о Француској револуцији, демократији, једнакости и неотуђивим правима свакога појединца. Због тога је на суђењу описан као особа „искварена рђаво присвојеном лектиром“. Читање је омогућавало увид у непознати свет, свет једнакости и слободе, толико другачији од босанскохерцеговачке свакодневице. Како сведочи Драгослав Љубибратић, читало се непрекидно, „у школи за вријеме часова под клупом, идући улицом, код јела, увече у кревету кријући од газдарице због трошења светла“. Какав су значај имале нове књиге и идеје, описао је још један Принципов блиски пријатељ, Иво Андрић, у роману На Дрини ћуприја:

„Ђаци из гимназија и студенти са универзитета у Бечу и Прагу стизали су кућама о распусту и доносили нове књиге, брошуре и нов начин изражавања… Први пут се тада у касаби чула реч ‘штрајк’. Младе Калфе су се уозбиљиле. Увече, на капији, они су водили између себе другима неразумљиве разговоре и измењивали мале брошуре без корица, са насловима ‘Шта је социјализам?’, ‘Осам сати рада, осам сати одмора, осам наобразбе’, ‘Циљеви и путеви свјетског пролетаријата'“.

Младобосанци

Школовање је омогућило младобосанцима да се упознају са европским и културним каноном савремене Европе. Младобосанци су желели да европско искуство примене у Босни и Херцеговини. Већ у првом броју омладинског листа Зора објављен је превод Декларације о правима човека и грађанина, најважнијег документа Француске револуције из 1789. године. Превођење тог документа симболизовало је све оно што је Млада Босна желела да уради – да формира друштво демократије, једнакости и народног суверенитета.

Декларација потврђује неотуђива и света права човека. У њој је истакнуто да се сви људи рађају слободни и да имају једнака права. То је било у контрасту са животом у Босни и Херцеговини, који је Петар Кочић описао: „Овај данашњи апсолутистичко-полицајни систем туторисања, који нам кроји све без нашег знања и питања, а преко наше воље“.

Атентат није био прво средство коме се Млада Босна окренула. Међутим, најмања сумња државних чиновника у рад омладинаца доводила је до кажњавања и прогона. Због организовања штрајка поводом лоших услова рада, Недељко Чабриновић је протеран из родног Сарајева. Васо Чубриловић избачен је из гимназије јер није желео да слуша химну Аустроугарске током прослава Св. Саве, а Трифко Грабеж је, због супротстављања своме професору, осуђен на две недеље затвора. Због дељења памфлета Учимо ћирилицу, Далматинац Оскар Тартаља кажњен је са четири месеца затвора, а Милош Пјанић осуђен на исту временску казну због поседовања забрањених листова.

Иако се Аустроугарска представљала као бастион легитимности, младобосанци су имали прилике да виде шта то заправо значи. Велеиздајнички процеси, где је сама Аустроугарска фалсификовала документа како би се подигле оптужнице против угледних Срба, и Изнимне мере, када је за време Балканских ратова потпис једног генерала био довољан да војска и полиција затворе сва српска удружења у Босни и Херцеговини – показали су омладини чему се може надати. Зато је у политичком програму Младе Босне писало да је свака парламентарна борба у једној непарламентарној држави бесмислена. Постепено су се почели окретати другачијим средствима.

Младобосанци у судници

Писали су да је њихов циљ да „наоружани теоријским и практичним знањем и искуством Запада“ поведу „нову борбу за велики циљ душевне слободе и народног уједињења“. Текстови о слободи и неотуђивим правима, које су младобосанци проналазили у библиотекама својих школа и универзитета, садржали су и одговор на важна питања – шта чинити у случају да власт не поштује права појединца, шта ако суверенитет не проистиче из самог народа? Документа из Француске револуције су поручивала: „Ускратити нам природна права било би исто тако неправда као кад би нам се ускратио ваздух.“ У листу Зора, који је Принцип редовно читао, писало је: „Устанак, употреба насиља против владаоца, последње уточиште угњетаваног народа против тираније. Узмемо ли да народ није стадо које краљ може убијати према својој вољи, онда признајемо да постоји извесни врхунац рђаве владе које жртве не морају обавезно респектовати.“ Омладина је прихватила да су против тиранина све мере легитимне.

Младобосанци су желели стварање Југославије са престоницом у Београду. Краљевина Србија била је за њих идеал слободе, земља слободних сељака, општег права гласа и слободне штампе. Ратко Парежанин, са којим је Принцип у Београду делио собу, записао је: „Србија је за њих била слободна земља, а свака влада била је влада те слободне земље. Тамо, пак, у њиховом завичају, постојали су робови и тирани и све им је свеједно било да ли раде сабори или не раде. У слободном Београду они су своју мисао мислили, свој сан сањали. Њихова је мисао била освета. Њихов сан је била слобода. Њихов је циљ био: рушити и сруштити Хабзбуршку империју.“

Гаврило Принцип је у Београду сазнао да ће Франц Фердинанд посетити Сарајево. Није остало непримећено да је за посету одабран баш Видовдан. Према свим сазнањима које историчари данас имају, план да се покуша атентат скован је истога дана када су младобосанци сазнали за посету Фердинанда Сарајеву. Боривоје Јевтић је забележио по завршетку рата: „У таквој духовној атмосфери он је био спреман на све и њему није требало два пута говорити када му се указала прилика“.

Гаврило Принцип није дочекао да види стварање Југославије, државе коју је желео. Преминуо је у априлу 1918. године. По наредби из Беча, сахрањен је тајно, ноћу, на необележеном месту, са циљем да сећање на њега избледи и нестане. Захваљујући једном Чеху, аустроугарском официру, остало је забележено његово гробно место и његово тело је касније премештено у Сарајево, у град где је ушао у историју. Сећање на Гаврила Принципа није нестало сто година касније. Штавише, можда је живље него икада раније.

Милош Војновић, историчар – РТС