Александар Дугин: „Путин је пред великим искушењима, али чекајући рискира све“

Александар Дугин, руски филозоф, политолог и социолог, професор и водитељ Одсјека за социологију за међународне односе Факултета за социологију свеучилишта „Ломоносов Мосцоw Стате Университy“ и челник Међународног еуроазијског покрета допутовао је крајем прошлог мјесеца у Симферопол на Криму како би присуствовао конференцији Међународног медија клуба „Формат 3„, гдје је у интервјуу за кримске Вечерње новости (Крым Вечерний) коментирао Украјину и Еуропску унију, односно, како он види сусједну земљу и заједницу еуропских народа након украјинских предсједничких и избора за Еуропски парламент и што би Русија могла и требала чинити унутар својих граница и на међународном плану у новонасталим околностима након преврата у Кијеву, уједињења Крима с Руском Федерацијом и заоштравања односа са Западом.

Што је данас Еуропа?

Кримске Вечерње новости: Господине Дугин, што се догађа у Еуропи?

Александар Дугин: „Резултати избора у Еуропској унији, односно велика побједа оних који су се назвали еуроскептицима нас тјера да размислимо што је Еуропа, а што Еуропска унија. То нису идентични појмови. Еуропа – културно и еволуцијски, има свој властити идентитет и своје повијесне коријене у друштву. Еуропску унију су створиле бирократске и политичке елите, које су све мање популарне, све мање и мање „демократске“ у пуном смислу те ријечи.

Садржај демокрације се промијенио сам по себи. Пред нашим очима. Прије је демокрација била глас већине. Данас се демокрација у Еуропи претвара у моћ мањине, која је усмјерена против већине. Када се већини да прилика да говори, чувају се демократске процедуре, али овдје видимо потпуни несклад између демокрације и онога што они мисле да је Еуропска унија, која служи само да би глорифицирала еуропске елите.

Ови избори у ЕУ показују нагли пораст еуроскептика, односно људи који су против Еуропске уније, али не и против Еуропе. Морамо схватити да ово није крај Еуропе, ово је крај Еуропске уније као умјетне, ултралибералне, еуроатлантске, про-америчке оријентиране елите, која заступа мањину, а не већину.

У ствари, ово је глас старе демокрације против нове демокрације, демокрације већине против мањине. У том смислу су гласови које је добила Марине Ле Пен и сличне њезине странке, који се описују као маргиналне, готово фашистичке, феноменалан резултат.

Но, то је био предвидљив исход ...

Александар Дугин: Јесте, зато што у Еуропи постоји мржња према политичкој елити као што је Бруxеллес. Друга ствар је што је у неким земљама Еуропска унија постала чињеница, а неке земље још увијек имају традиционалне тежње. Узмимо, на примјер, Француску, кад је донесен закон о истосполним браковима, милијуни Француза, не странке, изашли су просвједовати против тог закона, што на крају није имало никаквог утјецаја на његово усвајање. Сада је француско друштво гласовањем одлучило да је то вријеме прошло.

Марине Ле Пен, политичарка која је ухватила тај тренд, могла је врло добро градити своју кампању и постала је не само гласноговорник конзервативног бирачког тијела, него чак и оних који се залажу за социјалну правду, за слободну и суверену Француске.
А ако се узме резултат Странке независности Велике Британије (УКИП), која није ни парламентарна, али је добила огромну потпору становништва, лако је схватити да велики број људи у Великој Британији жели изаћи из ЕУ, вјеројатно путем референдума.

Подсјећам вас да је у већини еуропских земаља, устав ЕУ у цјелини усвојен без референдума, а тамо гдје су одржани референдуми, био је негативан резултат. Ово је заправо колапс Бруxеллеса, еуропске бирокрације, која је у својој бити проамеричка, атлантска и потпуно нееуропска. Она није демократска.

Укупни резултат еуроскептика по броју заступника у Еуропском парламенту, они који би требали представљати традиционалну и народну Еуропу, у пуном смислу ријечи, требао би бити знатно већи.
Вјерујем да ова група, која подржава Владимира Путина, може утјецати на Еуропу. Путин је и сам рекао да је „пријатељ Еуропи и Еуропљанин“, али га нитко не чује. Друга ствар је да је он постао поборник Еуропе која се сада диже, традиционалне Еуропе, еуропских вриједности и није на страни про-америчких у ултралибералних и перверзних еуропских политичара. (Велика анализа Еуропских избора: Све снажнија десница и љевица наговјештава тектонске промјене у ЕУ политици – осврт на кључне побједнике: Национални Фронт у Француској и СYРИЗА у Грчкој)

Можемо ли рећи да Путин постаје пан-еуропски лидер?

Александар Дугин: Видио сам прије годину дана на демонстрацијама против истосполних бракова да људи носе портрете Путина, само зато што он по овом питању дијели њихов став. Вјерујем да Путин у великој мјери осваја срца Еуропљана. Он и даље инсистира на свом нацрту велике Еуропе од Лисабона до Владивостока, а тиме добива још више на тежини међу оним Еуропљанима који себе виде као дио Еуропе, органске повијесне заједнице, а не умјетно створене Еуропске уније.

Узмите исту Грчку, гдје лијеве и десничарске странке желе сурадњу с Русијом. Дакле, оно што се сада догађа у Еуропи даје повода да доиста можемо очекивати темељите промјене на Западу, али и подијеле Запада на Америку и Еуропу.

Еуропа престаје бити уједињена проатлантска, ултрабирократска, иако још постоји јака инерција доминантних скупина. Међутим, ми еуроконзервативци, у које убрајам и себе, сада смо у Еуропи постали друга сила, готово свугдје. Наравно, у неким земљама, наша позиција је и даље слаба, али опћи тренд иде у том смјеру. Стога, ако дјелујемо исправно, ако избјегнемо екстремистичке облике, одређене скупине ће с временом схватити тко смо и тада ћемо имати прилику да у сљедећем циклусу будемо водећа еуропска сила.

Допустите ми да вас подсјетим да су руски конзервативци одувијек превише подржавали еуропски конзервативизам и били су у изравном додиру с еуропском романтичном неоконзервативном мисли, умјесто наше руске славенске.

Оснивачи руског филозофског конзервативизма су били инспирирани њемачким романтичарима и увијек су се осјећали дијелом Еуропе. (Анализа: Који су Путинови стварни политички и идеолошки ставови и које су карактеристике руског конзервативног прагматизма?)

Украјина након предсједничких избора

Гдје је Украјина након предсједничких избора?

Александар Дугин: Релативно гледано, можемо причати о Украјини без народних република Доњецк и Луганск.

Мислим да није тамо било предсједничких избора. У другим подручјима југоисточне Украјине одазив је био минималан. Чак и застрашивањем, тероризирањем људи, нису успјели, а у Доњецку и Луганску су игнорирали изборе. Избори су одржани у остатку Украјине с врло ниским одазивом, са суставом електроничког пребројавања гласова који омогућава намјештање.

То су тако неправилни избори да не представљају ништа друго него испуњење предвиђања сумњивих предизборних анкета. То су најнелегитимнији избори које можете замислити. Они су били у супротности с уставом, проведени у подијељеној земљи, док је у барем двије регије у тијеку геноцид против властитог народа, казнене операције, мучења, терор, убојства, а легитимног предсједника су на нишан узели лажљиви медији. Дакле, те изборе не желим ни коментирати.
Што се тиче Поросхенка, он је све пљувао преко Маидана. Умјесто Јануковича сада имају Поросхенка, који не представља никакву западну Украјину, ни исток, ни југ. Изабрали су олигарха који не представља нити једну регију.

Ово цијело нацистичко бјеснило у бити води Игор Коломоискy. На Маидану је заговарао славу нације, али Маидан је уништио нацију и тог народа више нема. Маидан је пјевао: „Неће умријети Украјина!“, а што су више то понављали она је више умирала. У коначници, борбу против сепаратизму су покренули они који су против лојалних грађана Украјине.

Ништа их није спречавало да успоставе добре односе с Еуропом, који су ионако били добри. Сада, након одређеног времена, Марине Ле Пен каже да би са смећем од Маидана Еуропа била несигурна.

Ово ће завршити на томе да ниједан Украјинац никада неће добити визе, што ће се и догодити. Дакле, мислим да су акције на Маидану имале одређену логику. Тамо је настала теза која је довела до сасвим супротног резултата. На Маидану су се појавили некакви „небески хероји“, умјесто руских и славенских, а олигарси су унијели своја правила.

Можете честитати Yаросху и Лyасхку који су с осам посто дошли на власт. Ти горопадни морони су довели до контрапродуктивних резултата у односу на строго прокламиране циљеве о неовисности. То вам је резултат Маидана и предсједничких избора. (Анализа: Предсједнички избори у Украјини и потреба за де-ескалацијом кризе у земљи којој је право на несврстаност грубо одузето)

Што можемо очекивати у Украјини?

Александар Дугин: Мислим да је Украјина неповратно готова. Западна и средишња Украјина, регија Дњепропетровск и Галиција немају никакву будућност. Доживјет ће потпуни колапс. Грађански рат је почео и ово што се сада догађа у Донбасу је само почетак. Након неког времена, рат ће се проширити на цијелу Нову Русију.“

Шеста колона“ у Путиновом окружењу

Што задржава Путина?

Александар Дугин: Он се боји покренути свјетски рат, што се може схватити. Суочава се с врло тешком одлуком. Но, његова спорост, па чак и пасивност у питању помоћи Донбасу, заправо повећавају број жртава. Ја то могу разумјети, али не и прихватити. Стога, вјерујем да је рат у Новој Русији неизбјежан. Ако Путин буде чекао, само ће бити више крви, а касније ће свакако морати послати војнике, јер би се пораз Донбаса проширио и на Крим.

Неће ли спорост узроковати антируске осјећаје међу становништвом на југоистоку Украјине? Уосталом, људи су очекивали руску помоћ, а нису је добили…

Александар Дугин: Ти осјећаји већ сад постоје, а одгађање уласка руских војника само их распирује. Чини ми се да Путин чека снажне разлоге за слање руске војске, али они већ постоје! Запад још увијек није рекао што жели, што год то било. У сваком случају, Бруxеллес и Wасхингтон ће подржати ове убојице, а очекивати правду је бесмислено. Дакле, потребно је послати војску, или ћемо изгубити Крим, а на крају и Русију. (Велики преглед стања на истоку Украјине и осврт руских аналитичара на упозорење Стрелкова да након „Украјинска зиме“ долази „Московски Маидан“)

Колико је јака подршка Путину у његовом окружењу?

Александар Дугин: У Путиновом окружењу постоје различити људи. Постоје родољуби и радикали одлучни стати у обрану људи у руској зони одговорности. Међу њима су и многи припадници снага сигурности. Постоје умјерењаци који исто вјерују како се Новој Русији мора помоћи слањем војника, али опет остати у добрим односима с Кијевом.

Но, постоји врло велика скупина у Путиновом кругу, коју ја називам „шеста колона“. „Пета колона“ су они који се отворено противе Путину. „Шеста колона“ је унутарњи Путинов круг који стоји на про-америчким позицијама. Ти људи вјерују како Запад никад неће опростити Русији што је учинила у Украјини и гледају своју корист.

Тко су ти људи, можете ли их именовати?

Александар Дугин: У том окружењу је већи дио извршне власти, осим људи у енергетском сектору, много савјетника, људи из дипломатског збора, сви они који су се окористили Јељциновом ером, када их је помагао Запад. Олигарси из ’90-их који су преживјели Путина, а који се сада боје губитка свега, укључујући и офф-схоре имовину.

Они су јако уплашени због онога што се догађа на југоистоку Украјине, гдје људи заправо воде рат против олигарха. Руски олигарси под Путином су ограничени и нису варали, уцјењивали, али се они припремају за завјеру против Путина и много су активнији у вези с проглашењем НР Доњецк, јер је то побједа домољубних снага, концентрирана у Донбасу, и то средствима олигарха. Уосталом, оно што се догађа у Донбасу би требао бити нови изглед Русије. То је земља без олигарха у којој је побиједио искрени, храбри, херојски руски народ. То је она часна Русија коју смо изгубили и коју су многи очекивали вјерујући Путиновим обећањима.

Ово је борба за Путина, који је у средишту ове три скупине: јастребови, умјерењаци и „шеста колона“, која је доминирала ’90-их и у почетку подржавала Путина како би задржала своје кључне позиције. Кремљ је сада поприште смртне борбе.

Оно што је најважније, судбина свијета и судбина Украјине се одлучује у Кремљу, а рат ће бити одлука Путина, али је то и борба „шесте колоне“, коју заправо можемо сматрати агентима под западним утјецајем, против руских домољуба.

Русију су спасили хероји

Прича се да су челници НР Доњецк и НР Луганск ваши колеге из Еуроазијског покрета и да сте их ви особно припремили и наредили им што чинити, те да нисте само пуки проматрач онога што се догађа у југоисточној Украјини…

Александар Дугин: Да, знам многе од њих, готово све лидере Донбаса особно, и они стварно јесу моје присташе, они су домољуби, они су студирали моје основе геополитике. Неки од њих су у Русији заједно са мном ’90-их година отишли у домољубну опорбу Јељцину. Неки од њих били су у нашим камповима 2006. и, успут, Република Доњецк је као виртуални пројект настао у нашем еуроазијском кругу 2006. заједно с Владимиром.

Ја сам с њима у сталном контакту. Челници НР Доњецк и НР Луганск имали су забрану кретања јер су оживљавали Русију за коју смо се борили за много десетљећа. Ја особно, потом моје колеге из Еуроазијског покрета, као што су Прокханов и други.
Када сам гледао збивања на „ЕуроМаидану“ након свргавања Јануковича, његову пратњу, сураднике, пријатеље, рекао сам да је то мој рат. Увијек сам говорио да се руски мир мора реконституирати, те да ово није крај Руске Федерације. Рекао сам да, ако Украјина не може постати мост између Еуропе и Русије, не смије бити ни препрека, „санитарни кордон“ између Русије и Еуропе на начин да се жели окренути Западу.

Стога је то и мој рат, а позвао сам све своје пријатеље да донесу одлуку. Рат је озбиљан и опасан, но, сватко од мојих колега је рекао исту ствар као и ја: то је наш рат.

Постао сам један од првих који је заступао позицију активне интервенције Русије, па чак и када на Криму није било ничега. Блокада је разбијена тијеком првог конгреса у Доњецку, крајем вељаче. Уосталом, на почетку су Проханов и Зхириновскy били ти који су говорили отворено и оштро оно што мисле сви наши људи, а сви остали су чекали што ће рећи или што у Кремљу каже „шеста колона“.

Дакле, након тога сам почео говорити у лице: то је рат и тко ће се борити? Питали су ме хоћу ли ја послати своју дјецу да се боре? Рекао сам: „Да, послат ћу!“, и послао сам свог сина на Крим, гдје није било активних фаза сукоба.

Мој син је дошао на Крим, а потом је судјеловао у блокади зграде владе у подручју информацијске сигурности. Онда су опет наши дечки дошли на Крим и придружили се батаљуну „самообране“. Заправо сам учинио оно што сам обећао. Рекао сам да је то мој рат, и ја сам судјеловао у њему.

Данас се на Криму, између осталог, води полемика на друштвеним мрежама о обнови владе. Опет, говоримо о злогласној номенклатури и да би промјена могла значити само промијенити једну заставу другом, једну страну другом, а да моћ остане у њиховим рукама, на једној разини или другој. Овдје је Алеxеyа Цхалyа смијенио адмирал Сергеy Менyаyло, било је предвиђања да Сергеyа Аксyонова чека смјена од стране професионалних часника. Средином рујна ће се на Криму и Севастопољу одржати парламентарни избори, а потом локални. Иако је лако предвидјети исход предстојећих избора, ова ситуација нема везе само с Кримом, него ће се исти процеси појавити у НРД и НРЛ…

Александар Дугин: Постоји неколико разина ове ситуације. Прво, ја вјерујем да Нова Русија и Крим у склопу овог пројекта требају бити авангарда у обнови или рехабилитацији саме Русије. То је највећи улог, јер се нова Русија мора темељити на потпуно различитим принципима од Руске Федерације.

Путин је учинио све што је могуће против корумпираних прозападних снага и добио Руску Федерацију као суверену државу. Но, он је остао у неким природним границама и револуција треба тећи даље. „Руска Корпорација“ у овој фази и сукобу у овим увјетима више не може постојати. У складу с тим, ти менаџери, па чак и ако се залажу за суверену Русију, или некорумпирани домољубни менаџери више нису прикладни под новим увјетима. Стога, ти остаци ’90-их година су апсолутно непримјерени у данашњој Русији.

Што се тиче Крима, готово нелегална институција гувернера је неприхватљив модел за Крим и Нову Русију. Многи су Руси изгледали забринути за вријеме поновног уједињења Крима с Русијом и гледали су лица Цхалyа и Аксyонова.

Желимо политичаре попут њих, који су у стању рећи „не“, који јучер нису имали мјеста у овој олигархији, нису судјеловали у пљачки, те који су се борили за руске интересе у свијету. Зато ће Цхалy и Аксyонов и даље у очима наших људи бити охрабрујући лидери.

Лидери Донбаса дјелују у тежој ситуацији. Ја могу рећи да они сада имају огроман терет повијесне одговорности. Они стоје на челу повијести и вјерујем да се максимално залажу за оживљавање Нове Русије, која би требала постати дио будуће Русије.

У потпуности се слажем с тим и учинит ћу све како би се осигурало да се догоди проту-олигархијска револуција. Треба остати вјеран националним лидерима на челу политичких структура, као и људима који су се показали вјерни циљу. У исто вријеме, ја вјерујем да ако Нова Русија оствари неовисност од хунте из Кијева и ако се врати у руску зону утјецаја као самостални политички субјект или као дио Русије, па чак и ако у неком тренутку дође до смјене дужносника, то ће такођер бити побједа.

Чак и ако на Криму умјесто Цхалyа или Аксyонова дође неко други, ипак ће остати њихова побједа. Уосталом, по мом мишљењу, становништво Крима није у потпуности схватило колико је било угрожено, те да Кијев не би починио геноцид и репресију против Крима одмах након повлачења Црноморске флоте.

Почело би се с етничким сукобима и кориштењем радикалног дијела кримских Татара, а сама чињеница да се то није догодило и да није било крви је огромна побједа. То треба узети у обзир.

А исто тако, ако Нова Русија буде народна, коју ће водити проруски челници, то ће бити велика побједа. Морамо тежити најбољем и зато мислим да је врло важно на Криму и у Донбасу подржати народне вође. Цхалy није стварно отишао, није напустио своју дужност лидера Севастопоља. Он сада ради на економској и политичкој структури и проводи колосалне ревизијске поступке везане за Севастопољ.

Ово није никаква особна пропаганда у Цхалyеву корист, али треба рећи да је отишао у сјену како би се носио са стварима од националног интереса. Вјерујем у њега и то је био његов добро осмишљен потез. Он жели претворити Севастопољ у херојски град, који неће слиједити нити украјински модел распадања. Знам да има одријешене руке од Путина.

Аксyонов је човјек новог формата,који је устао и рекао: „Ја више ја не могу!“. Он је био у стању подићи људе и у критичном тренутку закључио да је московска „шеста колона“ Путина окружила са свих страна.

Аксyонов и Путин су дали израван и особни допринос слободи Крима. Други би оклијевали, расправљали о ситуацији, а Аксyонов је рекао да је то једини начин и та његова изјава је натјерала Путина да донесе одлуку.
Стога је Аксyонов, по мом мишљењу, обавио велику повијесну мисију, он је вратио Крим. Али ако се вратимо на Путина, који је побиједио Други чеченски рат, зауставио распад Русије, а онда готово ништа није учинио у домољубним активностима, промијенио је низ ставова и обмануо очекивања људи, међутим, опет је заслужио такву подршку због саме чињенице да је спасио Русију од распада. Дакле, Аксyонов је особно вратио Крим Русији, тако да има повијесни царте бланцхе. Надам се да ће политичке, господарске и идеолошке активности бити у духу Нове Русије, у духу здравог друштва, а мислим да ће им наш Еуроазијски покрет увелике помоћи.

Крим … У Русији је дошао пребрзо, иако је то у реду, јер смо тако спасили тисуће живота, но, то не значи да бирокрација у Москви сада може уредити Крим онако како она жели.

У Доњецку, Луганску и другим мјестима су строжи увјети настајања и има више лидера независних милиција. То је потврдио и повијесни референдум. Путин је од њих тражио да се референдум одгоди, али су они схватили да ће одгађањем дати веће шансе Кијеву, и слиједили су људе, умјесто Москву. Дакле, они су крвљу освојили право на разговор с Москвом, премда не на истој разини, али с њиховим гласом који се мора чути.

18. 03. 2014. / Москва – Премијер Крима Сергеи Аксyонов, гласноговорник Кримског парламента Владимир Константионов, руски предсједник Владимир Путин и градоначелник Севастопоља Алеxеи Цхалy потписују акт уједињења Крима с Руском Федерацијом:

Није ли то била игра, када је Путин тражио да се одгоди референдум?

Александар Дугин: Не. Није била игра.

Па зашто је то учинио?

Александар Дугин: И то је био резултат притиска исто „шесте колоне“, која је инсистирала да се ограничи на Крим.

Ослободити се хипнозе Запада

Ту и тамо се од либералних економиста чује да је Крим велики терет руском господарству и прорачуну, да Русија неће успјети провести програме на Криму и да је због западних санкција повратак Крима у бити катастрофалан за Русију. Рецимо, може ли потенцијал руског господарства издржати такав терет и постоји ли такав ризик?

Александар Дугин: Ово је један од начина како људи рачунају. Свака земља израчунава своје могућности, ресурсе на темељу неких методологија. Онда, примјерице, имам онај амерички, гдје се индекс БДП-а успоређује с особним благостањем, па тек онда добивате податке по глави становника. Дакле, можемо тако рачунати ресурсе, али ту нешто недостаје. Примјерице, ако узмемо плин из шкриљца, многи ће рећи како ће у неколико година земље које живе од нафте и плина, у складу с тим израчуном, драстично смањити своје прорачуне.

Онда се након неког времена испостави да су резерве плина из шкриљца двоструко претјеране и да се за производњу тог плина користе технологије које су штетне за околиш, а толико скупе да плин добивен од шкриљца никада неће моћи бити конкурент обичном плину. Ту се треба видјети потенцијал Русије, која мора бранити своје способности и одупријети се санкцијама, што се лако може процијенити кориштењем различитих методологија. (Енергетска позадина кризе у Украјини: између илузије и стварности – плин из шкриљевца, еуропска овисност о Русији и америчке плинске бајке које се продају Кијеву)

На примјер, желио бих скренути позорност на понашање предсједника „Роснефта“, Игора Сецхина. Он рачуна на начин како „шеста колона“ не жели рачунати. На примјер, „шеста колона“ наше ресурсе жели продавати Западу, па све гледа кроз ту призму.
Стога је апсолутно апсурдна и заправо издајничка идеја продавати енергенте Западу јер од њега купујемо високу технологију. Ако је не купимо на Западу, купит ћемо је негдје другдје, као да се технологија не продаје за новац. Али рећи хоће ли нетко узети у обзир да ли они троше нашу нафту или плин, или не троше. То су глупости, али када бих то бих питао руске економисте и владине стручњаке, они би тврдили да је то апсурд. Високу технологију можемо новцем купити од било кога, без обзира на то да ли ћемо му продавати нафту или не.

Исто тако, постоје ограничења на приватизацију нафтовода и плиновода у Еуропи, унаточ свим либералним правила. Русија нема право располагати монополом на мрежу плиновода или чак дио њих. Без обзира на све, Еуропа даје предност Сједињеним Државама, иако троши наш плин. Дакле, Сецхин нуди продају плина другим земљама које га требају – примјерице, Кини или Индији, гдје је растуће господарство и пројицирана потрошња ресурса расте. То је кључно и ако погледате према истоку, наш прорачун је зајамчен и пун, а повећат ћемо наше ресурсе неколико пута и то без обзира на санкције, а Еуропа, која овиси о нашем плину, она ће доћи у нашу луку. (Сврставањем на страну САД-а против Русије Еуропа рискира господарску катастрофу у којој ће остати сама са својим угљеном и скупим америчким укапљеним плином)

Диверсификацијом енергетских тржишта треба у једном налету промијенити ситуацију. Само је потребно уклонити овисност о Западу. Али како то учинити? Морамо видјети тко је у нашој влади искључиво оријентиран на Запад, те видјети оне који гледају на Еуроазију. Сецхин, дјеломично Цхемезов и други, укључујући и руске банке који нуде трговину у рубљима, као Путинов споразум с Кином, све је су то напредне идеје, укључујући и Нурсултана Назарбајева који нуди израчун у регионалним валутама.

Овдје је потребно израчунати све наше могућности, а ми смо добили врло другачију слику, укључујући и ону на Криму. Можете разговарати о повлаштеном Криму и колико би се требало улагати у њега, али с друге стране можете цијенити стратешке предности и претпоставке које произлазе из уједињења Крима с Русијом, па ћемо онда имати једну потпуно другачију слику. Крим може бити драгуљ од регије.

Потом се говори о трошку у политици. Зашто ратови и зашто толико земаља троши новац на рат? Да би се осигурале одређене стратешке позиције и како би се осигурала сигурност. Ако то не учините, имат ћете штету у размјерима стотина милијарди долара.
Стога је Крим наш стратешки ресурс, важан за наше постојање. Између осталог, он је војна база за Русију и питање контроле Црног мора. Дакле, треба гледати што смо добили повратком Крима, а то су милијарде због којих је Крим у сваком погледу већ био у игри. Стога, ако желимо правилно израчунати колико можемо дати Криму у господарском смислу, када узмете у обзир цијели еуроазијски фактор, те господарски и енергетски, имамо толико предности и могућности да је добитак врло реалан.

Русија ће издржати, потребно је само да се ослободи хипнозе Запада. Видјели сте како је завршила ова еурохипноза о неовисности. Украјина је била у колапсу пред нашим очима, што је срамота и упозорење за нас. Странка регија – то је карикатура „Уједињене Русије“, а тамо су главни олигарси као Поросхенко, Коломоиски, Ахметов и Тарута, анимиране копије наших олигарха, које смо видјели у истој улози 90-их година. Све исто. Украјина је на путу на којем је Русија била ’90-их. Русија се срушила због тога, поклекнула и устала се. Украјина је упозорење за све нас, Русе, у цијелој Русији, како не треба радити!

О савезницима и олигарсима

Чини се да због ситуације у Украјини и политичких и господарских санкција против Русије од стране Запада ми више осјећамо подршку Кине, него најближих руских савезника – Бјелорусије, Казахстана и других земаља Заједнице неовисних држава. Постоји или шутња или двосмислени коментари Лукашенка …

Александар Дугин: У ствари, за нас је од велике важности потпора Кине. Друго по величини господарство у свијету, најмоћнија војска и земља која има дипломатску тежину. Подршка Кине је кључна. Подршка Казахстана и Бјелорусије на њиховој скромнијој разини не. Али ја не мислим да су нам се супротставили или издали. У Уједињеним народима су они су гласовали за Русију и против санкција против Русије. Али треба рећи да смо због Лукашенка и Назарбајева у великој мјери одговорни сами.

Ми смо тако често понизили Лукашенка, много пута смо одбацили иницијативе Назарбајева о интеграцији, ми смо тако грубо поступали с интересима тих држава и дали дојам да се не ради о равноправном партнерству, него покушају утјецаја Москве на политику тих држава. Та иста „шеста колона“ је учинила све како би посвађала Путина и Лукашенка, а на неки начин су у томе и успјели.

У Думи је на говорницу изашао неки Барсхцхевскии, и што смо чули? „То је Лукашенко, тај гад…“, и то константно. Да то каже нетко други, али тај човјек утјеловљује руску владу! Одвјетник Барсхцхевскии против Лукашенка говори редовито, суставно. Док други не говоре тако увредљиво, говоре често с висока. Онда у критичном тренутку желимо видјети Лукашенка да се бори за Русију?

Друго, Путинов приједлог да се интегрира Бјелорусија и да се господарство Бјелорусије уступи на контролу руским олигарсима. То значи одузети земљи њен економски суверенитет и да господарство поклони лоповима попут Коломоиског.

По чему се разликује Абрамович од Коломоиског или Поросхенка? Ја то не знам. То су исти антинационални елементи који су отели имовину људима ’90-их и не желе је вратити. Истина, неки се разликују од Гусинског и Березовског по томе што не оспоравају Путина и признају своју овисност о држави. То је добро, али како мисле издржати? Или им је потребно да постану дио државне управе, менаџери с више повластица или ће нестати као класа.

Путин се суздржава од истребљења олигарха. Задржава се на то да их истријеби виртуалном ПР технологијом, умјесто стварне, тако да људи умјесто правих демократских пројеката склизну у збуњујући схему. Али на крају, због Путиновог неодлучног става смо одговорни сами. С врло мало позорности смо пратили еуроазијске интеграције. У исто вријеме, погледајте тко је у Народном фронту, а Путин је, успут, одговоран за еуроазијске интеграције. Али тамо је Јüргенс Схокхин, човјек који је под изравним западним утјецајем, оним атлантистичким, русофобним, ултра-либералним и антиеуоразијским.

Тко је одговоран за идеологију Народног фронта? Орлов, који сурађује с Павловскyм и круговима „пете колоне“. Та цијела мрежа стручњака је дуго времена саботирала интеграцијске процесе. И сада, када нам је потребна подршка Лукашенка и Назарбајева, видимо да је много тога упропаштено.

Умјесто тога питања интеграције требају бити упућена људима који стварно требају еуроазијске интеграције, а све иницијативе Глазyева су одбили људи који су равнодушни на ту тему, или непријатељи интеграције.

Глазyев је био први политичар који се противио еуроазијским интеграцијама, али је његово повјеренство одмах дало позитиван резултати у стварној успостави Еуроазијске уније, сјетимо се 29. свибња у Астани и тко је саставио потписани споразум. Врло много у Русији овиси о особности. Ако Путин упућује један предмет ономе који мрзи еуроазијску тему, добит ћете такве резултате.

О новом идентитету Крима

Ми с Крима имамо жељу за успјехом, што је важно за национално господарство. Посебно често чујемо ове жеље у дане када из Кијева долазе зла предвиђања и говори се о неуспјеху. Што мислите о народу Крима?

Александар Дугин: Искрено, ако друштво живи само од профита од туризма, то није друштво, него услужна твртка. Мислим да услужно господарство не одражава идентитет Крима. Кримљани – то је много сложенији друштвени сустав. Потребно је обновити и створити још један кримски идентитет.

Морамо се подсјетити на коријене Крима, почевши од старих Грка, Кимерана, Хазара. Они су споменици тог времена и сад се као допуна сунчају на плажи. Заправо, сунчање је лоша посјетница Крима. Па, гдје су стара грчка насеља, гдје су прве кршћанске и православне цркве? Крим је родно мјесто руског православља, а да не говоримо о мјесту војне славе, Севастопољу. То је оно што мора бити идентитет Крима.

Тај идентитет и симболи Крима морају генерирати нову заједницу, а не да говоримо о чињеници да је Крим у основи мјесто за опуштање и сунчање, и „морску офензиву“.

Дакле, желим народу Крима да створи друштво с потпуно другачијим идентитетом, који мора повијесни еуроазијски Крим. Руски, туркменски, татарски и украјински идентитети овдје морају створити врло посебно друштво које ће се темељити на повратку коријенима. Требате интелигентни Крим и такав треба бити изграђен у новој средини, а ја сам у том процесу спреман, заједно с вама, помоћи свим силама.

извор(и): Dynacon.ru | Изборский клуб | Крым Вечерний | Крымское Эхо | Александр Дугин: «Вводить войска в Новороссию- Это моя война!» – Адванце.хр