Нема истине без измишљотине

Филм је снимљен по мотивима детективске приче Јулијана Семјонова која се режисеру Владимиру Фокину није чинила успешном. Фокин је хтео да одустане од рада на серији. Ипак консултанти серије — генерали КГБ Виталиј Бојаров и Вјачеслав Кеворков, убедили су га да је сиже скоро документаран.

Када сам се упознао са учесницима реалне операције, схватио сам да је то врло занимљиво. Моји консултанти су прототипови Константинова и Славина, тачније људи које играју Тихонов и Соломин. Они су ми испричали потресну људску причу коју сам покушао да представим: то је прича о борби наших контраобавештајних служби са америчким обавештајцима.

У центру сижеа је припрема државног удара у измишљеној афричкој земљи од стране америчких специјалних служби. Совјетска обавештајан служба је надмудрила своје прекоокеанске противнике. На крају је удар осујећен, а уз то у Москви је раскринкан сарадник Ције. Између осталог, фигура није измишљена: под псеудонимом Трианон деловао је радник МИП СССР Александар Огородник којег су врбовали Американци и који је у филму назван Сергеј Дубов. Слични случајевим раскринкавања агената страних специјалних служби постојали су не само у КГБ. Тиме се бавила и служба безбедности у оквиру система совјетског МИП. 70-их година су је организовао управо Вјачеслав Кеворков, он је руководилац неколико европских бироа Итар-Таса. Он се и подразумевао под именом главног јунака филма, пуковника КГБ Витлија Славина, кога је играо Јуриј Соломин. Сећајући се те улоге, историчар совјетске обавештјне службе Александара Колпакиди каже: Соломин игра човека идеалног.

Знамо да су најуспешнији обавештајци тог доба били жестоки, јаки људи: Соломатин, на пример — резидент у Америци (говорим о најбољима) или Черкашин. Соломин игра благог човека, превише културног, белог и паперјастог, како сада кажу. А у реалности успех су постизали људи сложени, бескомпромисни, делимично груби, које можда чак ни подређени нису волели, али који су постизали резултате.

Ипак збирни лик совјетског обавештајца у домаћој кинематографији био је веродостојан. Пре свега зато што је сваки од њих показан као човек који ради и често жртвује себе, не за хонорар, већ за идеју. Александар Колпакиди наставља:

То је била, како се сада већ види, идеја вишеполарног света и међународне, а не само социјалне правде. То се раније чинило да се они боре за неку класну идеју. Не. Са тачке гледишта данашњице они су се борили за идеју геополитичке правде. Тачније мир за све, а не за изабране. Борили су се против оне златне милијарде Маргарет Тачер. И главна црта је била то што с они то радили из убеђења.

Треба ли тражити истину или не у филмовима о совјетским обавештајцима? Вероватно ипак не. Како каже Александар Колпакиди, из јасних разлога, ње није могло бити. У Совјетском Савезу све је било врло поверљиво. Сетите се како је говорио легендарни обавештајац Павел Судоплатов: ова књига може да се објави, зато што у њој нема ништа што одговара нашем реалном послу…

Олга Бугрова – Глас Русије