Врхунска тајна: Титов досије се чува у архиви руске тајне службе ФСБ

Брозов досије и даље недоступан, тајне о њему се чувају у руској тајној служби ФСБ-а, председничком и архиву у граду Јошкар Ола

Московски период у биографији Јосипа Броза Тита, од 1935. до 1937. године, јесте почетак његовог успона ка врху Комунистичке партије Југославије и, касније, државе. Управо овим периодом се у својој књизи „Мистерија Тито – Московске године” (издавач „Чигоја штампа”) бавио руски историчар Никита Викторович Бондарев (1977), виши научни сарадник Руског института за стратешке студије.

Он се за Југославију и Тита заинтересовао јер је, као дете руских дипломата, део детињства и ране младости (у периодима од 1980. до 1986. и од 1989. до 1994. године) провео у Београду.

Иако је тежиште његовог рада на московским година Тита, он се осврнуо и на његово порекло, управо због раширеног мита да је „прави Броз” погинуо у Првом светском рату или да је неки руски агент преузео његов идентитет током заробљеништва у Русији.

Бондарев је анализирао све предрасуде о томе да ли је један бравар могао да зна језике, да буде вешт мачевалац и игра шах, што је по теоријама завере о Титовом пореклу одлика аристократије. Објаснио је да је Броз живео и радио у Бечу и Минхену, да је као подофицир ратовао за Аустроугарску где је имао времена да савлада мачевање, а што се шаха тиче – општепознато је да је у то време био популаран међу радницима. Истиче да нема ниједног доказа да Тито није Јосип Броз рођен 1892. године у Кумровцу.

– Многи се питају због чега Тито, ако је у младости био заинтересован за положај радника, није учествовао у Октобарској револуцији. Мислим да је то пре свега зато што је он увек био опрезан човек. Као аустроугарски заробљеник с фронта у Галицији одведен је дубоко у унутрашњост Русије, о којој иначе није знао много. Боравио је у градовима централне Европе, ту се сналазио, али је боравак у етнички измешаној средини за њега био нешто сасвим ново. Осим тога, није ни имао прилику за учешће у револуцији – истиче Бондарев.

Он објашњава да историјски извори указују да је до првог контакта совјетских структура и Броза, по његовом повратку из заробљеништва, дошло 1928. године на партијској конференцији у Загребу. Том скупу присуствовао је инструктор Коминтерне, чији идентитет ни данас није познат, који је био одушевљен Брозом који зна руски и оцењује да је реч о перспективном кадру.

Међутим, Тито је као комунистички активиста убрзо ухапшен и наредне године проводи на робији. По изласку, други представник Коминтерне је контактирао с њим и, после извесног времена, Броз одлази у Москву. Његов први радни дан у Коминтерни је 4. март 1935. године.

– Знамо да је био референт у Балканском секретаријату, а затим у југословенском представништву, да је учествовао у раду Седмог конгреса Коминтерне и да се чак кандидовао у Извршни комитет Коминтерне. И, то је практично све. Што детаљније истражујемо овај период, проналазимо све више празних места. Недореченост и неистраженост тог периода представљају одличну основу за незадрживо распламсавање фантазије – наводи Бондарев.

Он истиче да у архивама треба истражити још много тога о Титу, да је могуће да је завршио војно-политичку школу Коминтерне, али да до сада није пронађен доказ за тврдње да је био официр или сарадник злогласне совјетске тајне службе НКВД која, иначе, 1935. године још није имала тај назив.

Почетком тридесетих година, безбедносно-обавештајним радом бавили су се Инострано одељење (ИНО) ОГПУ, Обавештајна управа Радничко-сељачке Црвене армије (РККА) али и низ структура Коминтерне. За унутрашњу безбедност била је надлежна ОГПУ. Ове службе, истиче Бондарев у књизи, некад су радиле заједно а некад су наступале као конкуренти. Непознавање совјетског безбедносно-обавештајног система тог периода многе ауторе књига о Титу навело је на грешке.

– Тако, на пример, Перо Симић сматра да су профили другова из партије, које је Тито писао за Кадровско одељење Коминтерне, „крунски доказ” да је Јосип Броз Тито био официр НКВД-а. У ствари, веома је мали број страних комуниста који су сарађивали с Кадровским одељењем, па после прешли да раде у ИНО ОГПУ или Обавештајној управи РККА.

Уз то, они су из конспиративних разлога губили чланство у својој партији и престајали да буду држављани своје земље. Број таквих људи у историји Коминтерне може се свести на неколико десетина, у најбољем случају до стотине. Међутим, број људи који су сарађивали с Кадровским одељењем премашивао је хиљаду – наводи у књизи Бондарев.

Он истиче да ће коначни одговори о везама Броза и совјетских тајних служби морати да сачекају анализу још недоступних информација и то из архива ФСБ-а (Федерална служба безбедности, данашња контраобавештајна служба Русије), председничког и архива у граду Јошкар Ола, где су „под кључем” најстроже чуване тајне из тог периода.

Уосталом, прави Брозов досије, званично, још није пронађен. Историчарима и публицистима у московским архивама доступни су само неки фрагменти, види се да су неки од њих копирани као и да поједини делови недостају. Уосталом, СССР је као светска сила сигурно на једном месту имао обједињене податке о Титу, посебно пошто је постао најважнија личност Другог светског рата у Југославији, а касније Стаљинов непријатељ и лидер Трећег света.

„Другарска критика” Брозових биографа

Бондарев је знатан део књиге посветио анализи рада аутора књига о Титу, износећи аргументе којима оспорава њихове закључке. „То треба схватити као другарску критику. Они су први дошли до грађе, мени је касније било лакше да увидим грешке које су правили”, објашњава Бондарев. Критички анализира рад новинара и публицисте Пере Симића, аутора више књига о Брозу.

„Симић без ограничења користи следеће формуле: „Тито је већи стаљиниста од самог Стаљина јер је боље од Стаљина савладао методе терора и застрашивања”, „Тито је преварант и узурпатор”, а уз то је и „џелат и инспиратор линчовања”, „његова шапа нам је још на грлу”.

Изричито пристрасан однос аутора према главном јунаку истраживања представља проблем, али не због тога што доводи до оваквих ненаучних изјава. Проблем је у томе што такав однос унапред задаје тон и намеће закључке”, навео је Бондарев, истичући да су архивски материјали које Симић наводи веродостојни.

У монографији „Енигма Копинич” (Јосип Копинич је био Титов саборац обучаван у СССР-у, шпански борац, током рата задужен за везу партизана с Москвом) коју је написао публициста Венцеслав Ценчић су се још 1983. године појавиле тврдње које су данас доказане чињенице. Али, такву оцену не заслужује његов каснији рад као што је књига „Титова последња исповест”.

„У књизи су се појавиле исте чињенице као у претходној, али су сада стилизоване у форми разговора између Тита и Копинича који су се наводно одиграли годину дана пре Титове смрти и то на острву Ванга. Нема сумње да су ти ’брионски записници’ чист фалсификат”, наводи Бондарев.

Он сматра да је Владимир Дедијер најбољи Титов биограф. Имао је услове које други биографи могу само да сањају, на његову молбу државна безбедност је пронашла неке људе који су могли да дају изјаве о сусретима с Брозом. Код Дедијера су чињенице веродостојне, али су неке теме „заобиђене”, међу којима су и Титове „московске године”.

(Политика)