Куда иду европске свиње?

Инцидент са покушајем реекспорта меса из Европске уније преко Србије у Русију није значајан у суштинском, него у симболичком смислу. Није важна количина меса, која није превелика, ни „жути картон“ добијен у Москви. Ни он није први. Овај инцидент је карикатура европске Србије, њен портрет у малом, одраз Београда у огледалу Брисела.

Русија је затворила своје границе за месо из Европске уније и САД, због болести животиња. Било како било, због болести или нечег трећег, тек у европским круговима кужна Србија добила је извозни ексклузивитет светских размера. Као једина европска држава, она у догледно време може да извози свињетину на велико руско тржиште. На страну сада политика Европске уније према Србији и могућностима њеног извоза у Русију. То је стара, општепозната прича.

Русији је, кажу стручњаци, годишње потребно да увезе око седам милиона свиња, тешких осамдесетак до сто килограма. За килограм свињског меса руска предузећа плаћају 2,4 евра. Очекивало би се, баш као што се очекивало и у области воћарства, да Србија засуче рукаве, да држава усвоји стратегију и пружи пољопривредницима гаранције, најповољније финансирање и сву логистику за овај посао.

Човек би помислио да би у Русију приде и у значајнијим количинама могли да стигну српски роштиљ, пршута, пљескавица, можда и млеко, сир, кајмак, ракија, прерађевине од воћа и све остало што нам је, уосталом, одржало привреду у најтежим тренуцима XIX и XX века и чему смо заиста вични.

Уместо свега тога, добили смо интервју Расима Љајића београдској Политици. Говорио је као кентаур са ногама члана владе и главом опозиционара. Ето, бивао је у многим властима до сада, али, кукавац сињи, за ништа није одговоран! Ту долазимо до суштине европске Србије: власт без стварне одговорности, форма уместо суштине, пуно обећања уместо стварне политике са резултатима.

Није то случај само данас у сточарству или јуче у воћарству. Србија се већ 14 година према Русији понаша као тројански коњ Европске уније. Субвенционисала је на велико европске компаније уместо својих, док је било новца. На свим министарским скуповима, сајмовима и другим манифестацијама српски министри су прежвакавали причу о руском (белоруском и казахстанском) тржишту које је широм отворено за предузећа из Србије.

Уместо да уложе у најбоље европске и светске менаџере, а који не живе искључиво западно до Љубљане, који би српске компаније одвели на источна тржишта, у Русију и друге земље, како би тамо разгранали послове, европски министри у Београду за сада умеју једино да зову компаније са запада, обећавајући им без стварног кредибилитета мед и млеко руског тржишта.

Други је проблем у овој причи нелегалан увоз меса са Косова и Метохије. Колико год била неефикасна да организује своје произвођаче, како би ови наступили на руском тржишту, Србија је већ деценију и по незаинтересована да радикално пресече шверц меса који организују до јуче терористичке банде. Када томе придодамо увоз сумњивог меса из Бразила и Аргентине, добијамо економску трагедију о којој се не води јавна расправа. Читава ствар окончава се мањим запленама, о чему се ту и тамо објави понека вест.

Србији је потребна квалитативна промена свести, а не запрепашћеност због инцидента који је на жалост колико нежељена, толико уобичајена појава у свим забранама увоза меса. Сетимо се да је августа прошле године Албанија била забранила увоз меса са Космета, да је априла 2009. године и наша земља због свињског грипа забрањивала увоз меса, да је и Русија пре три године због бактерије ешерихија коли била обуставила увоз меса. Тога је било и биће.

Онога чега до сада, осим у руском случају, није било и неће бити, јесте српски ексклузивитет на тржишту. Њега треба користити, а не проћердати. Нема Европске уније која је тога вредна. Има само погрешне политике о којој смо могли да читамо у Политици.

Када министар опште праксе Расим Љајић, после 14 година учешћа у власти изјави да још нема изграђених институција државе и система, недозвољен покушај извоза свињског меса у Русију и његова равнодушност постају логични изузеци који потврђују европско правило Србије: дођи да би уместо нас извозио у Русију. Ко те пита за остало!

Бранко Жујовић – Глас Русије