„Живи компјутер“ – скоро да је стварност

Руски компјутераш је написао програм, који се представљао као реалан дечак и убедио је преко 30% саговорника да са њима комуницира човек, а не компјутер. На тај начин по први пут у свету испуњени су услови такозваног „Тјуринговог теста“, што се сматра значајним кораком према стварању вештачке интелигенције.

Такмичење суперкомпјутера је одржано у Великој Британији. Учествовало је 5 компјутера и реални људи. Сви су они одговарали на упућена питања, а одговоре је оцењивао многобројни жири. Сваки члан жирија је комуницирао истовремено са неколико скривених саговорника и постављао им је, преко тастатуре, веома неочекивана питања. Одговори су приказивани на монитору и било је потребно одредити, да ли у датом тренутку одговор даје компјутер или човек. Компјутери су, наравно, одговарали на питања самостално, без икаквог учешћа аутора програма.

Победник такмичења Владимир Веселов је назвао своју виртуалну творевину „Жења Густман“. То је наводно био 13-годишњи дечак из луке Одеса, на Црном мору. За веродостојност лика, требало је смислити неке појединости, тако је отац „дечака“ био лекар, „дечак“ је имао кућног љубимца – морско прасе. Рад програмера није био узалудан: 33% састава екипе судија били су сигурни да је „Жења“ човек. А да би се прошао „Тјурингов тест“ потребно је 30 одсто.

Тест носи име Алана Тјуринга, енглеског компјутерског пионира, који је открио шифру легендарне „Енигме“, машину за шифровање коју је користио Трећи рајх. У свом чланку из 1950. године, Тјуринг је изнео претпоставку, да ће са развојем рачунарске технике „електронки мозак“ бити толико усавршен, да преко 30 одсто саговорника неће моћи да направе разлику између компјутера и човека. Ова цифра је прихваћена као услов теста, који је састављен након Тјуринга. Истраживач је тада изнео наду да ће ова граница бити пређена 2000. године, међутим то се десило тек сада.

Наравно, да програми који имитирају људе имају ограничене могућности. „Жења Густман“ лукаво пребацује разговор на другу тему, када не зна како да одговори. Али тако, уосталом, раде и обични људи!

Слични програми имају велику будућност, сматра коментатор рубрике информационе технологије листа „Новаја газета“ Јуриј Ревич.

Уколико на одговарајући начин припремимо програм, можемо да добијемо, на пример, лекара дијагностичара. Или да се примакнемо компјутерском превођењу, – задатку, који није до краја решен.

Владимир Веселов са својим „Жењом“, припада руској теоретској школи вештачке интелигенције. Тамо је рођен светски познати програм „FineReader“, који распознаје скенирани текст. Сада руски научници раде на стварању вуртуалног возача, који ће управљати возилом без човека, и виртуалног берзанског аналитичара, који даје берзанске прогнозе. Потенцијалних примена за „паметне програме“ има веома много. Међутим они још увек не могу имати придев „разуман“, каже Јуриј Ревич.

Вештачка интелигенција има две основне карактеристике: у чисто практичном смислу, то је способност оријентације у нестандартним ситуацијама, а у општефилософском смислу – то је способност за нова сазнања. Али до добијања нових сазнања пред компјутером је још веома далек пут,- у оквирима данашњих компјутерских платформи то је вероватно нерешив задатак.

Пуновредна вештачка интелигенција појавиће се након стварања нове генерације компјутера. Тада ће се остварити маште аутора научне фантастике, у чијим романима се главни ликови далеких међузвезданих путовања стално консултују са компјутерским „мозгом“ свемирског брода. Грандиозан пут који морају да прођу научници, данас је постао нешто краћи захваљујући кораку, који је учинио лукави „Жења Густман“.

Борис Павлишчев – Глас Русије