Ђуричко: Ратко Младић је ружни убица, сви који су против геј параде су фашисти!

„Срби су добри људи који у аутобусу устану кад неко малтретира неког и кажу: ‘Ајде, удари мене’. То је моја фиксација Срба. Неко ко скине капут и да девојци кад је хладно. Неко ко у кафани, кад девојка пије сок, а он пије пиво, плати и њено пиће. Не дозволи да она плати. Мислим да су то наше вредности, а не Ратко Младић. Ана Ивановић, она је наша вредност. Срби су лепе жене, које су успешне у свом послу, а не ружни генерали“, каже Никола Ђуричко у разговору за магазин Статус.

Мали, Гојко Сиса, Лимени, Душан, Бојан, Светислав, Живковић, Срђан, Шваба… неки су од ликова којима је обележена последња деценија српског филма. Другачији један од другог, као и од оног ко их тумачи. Моћ трансформације, као стил глуме, даје Ђуричку могућност да одигра потпуно различите роле. Иако је лакше ући у ликове који у свом карактеру имају „нешто твоје“, јер глумцу омогућавају да у себи пронађе ослонце, механизме, или, како драмски радници то зову – фијоке, Никола је одувек био фасциниран „променом себе у нешто друго, да лик буде такав какав јесте, а не ти“.

„Не смеш себи да попушташ. Ако говорим ж и ч „овако“, онда се трудим да моји ликови немају те београдске фрикативе. Лик дише на одређени начин: плитко или дубоко, овако или онако, зависно од ситуације. Али, не дишеш ти, него лик. А онда си, опет, то негде – ти. Нисам ја луд, па да мислим да сам неко други.“

А ко је, заправо, Никола Ђуричко, кад није у улози – глумца.

Првенствено Нађин и Ђорђев тата, Љиљанин муж, редитељ, бивши „најпознатији београдски конобар“ у свом ресторану Бистро 53, а онда и голфер, те страсни навијач клуба америчког фудбала „Вукови“, у чијем је Управном одбору…

„Моја ‘најдаља’ обавеза је да нађем неког ко ће да отпева химну. Заправо, трудим се да помогнем у промоцији овог спорта. Наши момци су стварно сјајни. Пре ћемо бити европски прваци у америчком фудбалу, него у фудбалу“, каже Ђуричко и онда наставља да објашњава „романтизам у овом спорту“. „Занимљиво је што седиш с навијачима супротне екипе и сви тапшу и једнима и другима. Тога више нигде нема.“

У голфу, међутим, није само навијач, већ и играч.

„Играм голф кад год имам времена, у Голф клубу Беград. То је много леп спорт и дивна дисциплина. У почетку, кад је кренуло, викали су нам: види ови Американци, па види ови педери, а сад тамо има гомила занимљивог света. Имамо и супер екипу клинаца, који су почели да играју. Можда ћемо једног дана имати неког Тајгер Вудса, или неког Новака у голфу.“

Никола Ђуричко оставља утисак да је фин, лепо васпитан, одмерен, надасве паметан и елоквентан, али и помало стидљив (чиме показује да његове улоге нису – он).

„Приватно немам потребу за промоцијом. Мислим да су опасни они глумци који су превише – они. Одсуство упадљивости је потребно. Мени су и ови интервјуи проблем, јер износим своје ставове. А, опет, сви су људи моја публика, па бих морао да делим ставове и са њима. Онда ми то зазвучи као ова наша политика: и Европа и Косово. Све што ви ‘оћете, ’оћу и ја.“

Ретко даје интервјуе, још ређе у њима говори о себи, а кад се, ипак, расприча о политичкој и друштвеној ситуацији у Србији – напад националиста не може да га мимоиђе.

На овај разговор је пристао након једне „интервенције“. „Не волим ја ово. Да ме није Сергеј (Трифуновић) звао, вероватно не бих пристао на овакав интервју. Нема то везе с вама. Кад ти објавиш, неки други медији узму, па извуку из контекста, и онда то не буде оно што сам рекао.“ На крају разговора, нашалио се: „Није болело. Добро је прошло, како је могло да буде, с обзиром на то да је Сергеј уговорио.“

Какво ти је било детињство? Чега се прво сетиш, на помен детињства?

Сећам се аутомобила, „дијана“ је то била, којом нас је мама возила у обданиште, па настави на посао. Она је радила у Клиничком центру, а отац је пилот. Он нас је ређе возио. И сећам се, касније, кад смо имали радио у њој, емисије „Добро јутро, Београде“ и Душка Радовића. И сад кад чујем ту музику, увек ме подсети на то доба, на детињство.

Увек сам се питала како дете од неколико година може да одглуми? Сећаш ли се свог најранијег глумачког искуства? Јеси ли, уопште, био свестан тога да глумиш, да ћеш бити на телевизији?

Не, нисам био сасвим свестан шта радим. Мој први „посао“ је био 1978. године.

Имао си тада четири године…

Да. Било је то за Нову годуну, ја сам удевао конац у иглу, снимало се „шесн’естицом“, на траци се радило, било је то у Абардаревој, које нема више…

Реч је о Телевизији Београд…

Да, да… А то је био неки суманути сплет околности, јер су пре тога снимали мој брат и нека девојчица. Газили су балоне и кад пробуше последњи, онда је, као, Нова година. Али, изгорела је трака и тражили су шта би могло брзо да се уради, па су рекли: „Ајде, овог малог плавог ћемо да узмемо, симпа је.“ Мада, вероватно је моја бака Томанија нешто мало утицала да одаберу мог брата, а онда се све спонтано десило са мном…

И, какав је за четворогодишњака осећај кад се нађе пред камерама, у некој улози?

Не знам. Не сећам се. Само се сећам да сам седео, да су они били тамо негде, далеко, то је ваљда паметно за клинце, да не виде камеру… Дали су ми иглу и конац и, као: ролај мали. Онда сам пред школу радио „Шта је с тобом, Нина“, Гордана Бошков је направила. Била је пријатељица моје баке, па су мене опет угурали. Возим неки бицикл, кажем две речи и готово. Дете то ради у своје име. Не може да гради лик. Није то глума, више се понашаш природно и нормално, радећи што ти кажу. Сећам се да сам се смрз’о. Нисам много размишљао о томе.

Али, клинци с којима си се дружио, сигурно су реаговали? Немогуће да те нису приметили на телевизији…

Па, јесте. Мада, много висе касније, кад сам ушао у омладински драмски студио ТВ Београд, па смо често радили емисије. Постојала су два канала. Тако да, кад се појавиш на телевизији, сви су те видели. Али, није ни мојим друговима ни мени то било нешто фасцинантно, нити нарочито битно.

Једном си рекао: “Кад се ствари овако поређају, ја сам, у ствари, преко везе и постао глумац!” То је, заправо, прича о твојој баки, глумици Томанији Ђуричко…

Па, на известан начин да, било је преко везе. Сад то тако испада. Почео сам тако што је бака одвела мог брата у Радио Београд. Идуће године сам напунио седам и хтео сам да идем где иде он. Хтео сам све да радим што и он. Мика Алексић је водио ту групу, отишао сам на аудицију, где сам причао и певао, а он ме је питао имам ли браћу или сестре. “Имам брата”, кажем. Пита: “Па, где ти је?” “Ево, ово ми је брат”, и покажем. Тако сам постао члан групе и ту остао све до своје 17. године, кад сам уписао академију.

Шта је прерсудило да не постанеш пилот?

Кад сам напунио 18 година, а то је било почетком деведесетих, кад је требало да се определим, имали смо забрану лета. А и већ сам уписао академију. У суштини, као да нисам ни имао избор. Мада, јесам вероватно желео. Мој отац је пилот и увек сам био на то веома поносан. Возиш се авионом и онда кажу: “Капетан Ђуричко вас поздравља.” То ми је било супер. Личило ми је највише космонаутици.

Академију сам уписао из неког утиска да ми добро иде. Имао сам потребу да то радим. Не могу да кажем да сам у потпуности знао шта је глума. Снимао сам пре тога, на радију смо доста радили, некако је било спонтано. Чинило се да ми то једино иде. Математика ми није ишла, знао сам да је то потребно за пилота. А и дисциплина, самодисциплина, некако нисам могао да се мотивишем. Овде сам нашао мотив и то ме је држало. Вежбао сам, трудио сам се и једини сам дао годину у року, да докажем себи како могу да будем добар у школи.

То је зато што си, пре тога, био лош у школи…

Ма не лош, био сам грозан. Нисам био толико проблематичан, никад нисам правио проблеме, али напросто не бих ишао на час или бих вуновлачарио, нисам био баш много концентрисан на то.

Онда си одлазио са факултета, враћао се… Јеси ли га, на крају, завршио?

Јесам, пре две године. Отишао сам назад на академију, остало ми је осам испита, што је скоро читава једна година. Али, некако су и професори били милостиви. Ишло је релативно глатко. Ипак, мораш да одес, да се скинеш у тренерку и да, рецимо, из сценског покрета правиш џиновску пицу… И тако нека бламирања, што је овако под старе дане незгодно. Мислим да је то боље у цугу извести, кад си млад. Али, почео сам да радим, то ме је одвело од факултета. Бранислав Мићуновић, мој професор, пустио ме је да радим и већ на другој години факултета постао сам стипендиста Југословенсог драмског позоришта.

Али посао си добио и пре тога, на првој години факултета!?

Да, на крају прве године сам добио један посао, за који могу да кажем да је опет био полу преко везе. Ћетко, Војин Ћетковић, је одбио улогу и предложио: “Има овде један занимљив тип, он би можда могао.” Онда сам дошао, имао сам дугу косу до рамена, и требало је да играм Петра Првог. Он је био монах и та дуга коса је ваљда пресудила. Мијач је режирао и пита ме: “Како се зовеш?” Кад сам рекао, пита ме: “Шта ти је Томанија?” Кажем му: “Бака!” И онда ми он исприча како је с њом радио у Тузли и позвао ме да дођем на пробе. Сви су били врло задовољни тиме како сам радио и тако сам добио улогу.

Мислим да имам добар “коалициони капацитет”, могу да радим с људима, нисам свадљив. Врло лепо се уклопим у друштво, сви су били врло задовољни и то донесе следећи посао. Тако сам почео да радим, па су ми понудили стипендију овде. Имао сам превисе представа, двадесетак месечно, превелики је био мој хонорар, па су ми дали стипендију.

То је био разлог да не завршаваш факултет?

Факултет нисам завршавао из још једног разлога, који нисам имао као намеру, али просто сам успео да га себи наметнем. Да сам завршио факултет, морао бих да идем у војску. А мени се чинило да никако у тој фази свог живота нисам имао годину дана да поклоним оружаним снагама. Имао сам важнија посла, рекао бих. И онда сам одлагао, одлагао, одлагао… Кад сам напунио 27, било је: “Хоћеш у војску или у затвор?“ Дивна је понуда била. Питао сам: „А где је путовање на Хаваје?“ Тога нема и онда сам морао да се одлучим. Па сам отишао у војску. Али, тад сам већ некако могао годину дана да не радим, није ни годину, скратили су на 9 месеци. Одрадио сам обуку у Зајечару. Било је дивно, зима је била, минус 20, и онда сам се после обуке вратио у Београд, на одслужење остатка. Они су ме пуштали да радим увече, да играм представе.

Причаћемо још о војсци, али ајде да ми завршиш причу о факултету, о томе како си се вратио и завршио… Шта те је подстакло? Ти си већ био формиран глумац…

Био је онај напад „болоње“: ако сад не положиш, никад нећеш моћи, неће ти признати то што си положио. А ја нисам имао завршену ни средњу школу, јер сам после трећег разреда уписао факултет. Некако ми је стајало над главом: имам завршену основну школу. Неке лепе ствари смо тамо научили, али знам многе колеге које нису завршиле факултет, а страшни су глумци. И знам многе који су са одличним оценама завршили, па не раде више то. Тада, пре две године, отворио ми се простор, људи с којима сам студирао постали су професори или асистенти, онда су говорили: „Дођи, наћи ћемо модел да стижеш да радиш, да ти направиш уступак факултету и да факултет направи уступак теби…“ И ја сам на том таласу изгурао.

А како је изгледало сад то твоје студирање, са толиким искуством и знањем, изузев оног детаља о џиновској пици?

Па, супер… Испред мене је полагао Глоговац, иза мене Ћетковић. Можеш мислити, нас тројица у тренеркама стојимо, клинци нас гледају, не могу да верују… Али, све је било лакше кад смо видели Манду да је дошао… Олакша ти се мука, видиш да има неко још старији од тебе. Он је имао само тај испит. Један професор ми је говорио: „Спусти кресту Ђуричко, дођи на факултет и заврши то.“ И на неки начин, мораш да спустиш кресту и некако завршиш.

Претпостављам да ти је искуство олакшало учење?

Па, и не баш. Мораш да прочиташ драму, да би могао да изађеш на испит. Енглески мораш да учиш. Али, неким професорима је било драго да ме виде, па смо разговарали о појединим комадима које сам играо, о мојој каријери… То јесте на известан начин полагање, да ти своје практично искуство пренесеш. Рецимо, техника гласа… Наравно да студент о томе мање зна од мене који сам имао више од 40 премијера у животу. Како се загревам: „Па, понекад вињаком, некад лежим, а некад ми је много опасно, заправо, да се загревам, јер имам трему, па ми је много лакше да ћутим негде у ћошку…“. Али, има неких техничких ствари које су заправо сасвим личне.

За шта се сад припремаш у ЈДП-у?

Радимо Отела, режира Милош Лолић, играмо Ћетко, Милена Живановић, ја… Требало би у децембру да буде премијера. Ја играм Јага, Ћетко је Отело, а Милена је Дездемона…

Играш и у представи Убити Зорана Ђинђића. Представа је постављена у Новом Саду, режирао је Златко Паковић. Играте у “Фабрици”, новосадском студентском културном центру… Паковић каже да се “истина не налази у мотивима за убиство премијера, него у резултатима тог убиства”, те да је представа “освета свима онима који су прижељкивали премијерово убиство и њиме се окористили”. Како ти видиш овај комад? Нажалост, ни ја, као ни многи људи ван Новог Сада, нисмо још увек имали прилику да одгледамо…

Није то баш комад, то су пре фрагменти. Сонгови су невероватни, музика је много лепо написана. Некако се склопила та мала трупа, Бојан, Игор, Емина, Јована, Милијана, ја, и Златко, наравно. И тај СКЦ… Има тамо још увек нечег студентског, завереничког… Мислим да је из нас изашло нешто посебно. Сви смо поштоваоци и велики фанови политичке мисли Зорана Ђинђића, његове филозофије живота. И ја сам био његов велики навијач. Колико смо ми њима могли да се осветимо, глумачки, у СКЦ-у, не знам… Више смо их извргли руглу и шали, насмејали смо им се у лице…

Сваки глумац тумачи по неколико улога, а кроз представу се појављују ликови који су нам добро познати, али и они који су до сада били непознати и скривени…

Да, глумимо све. То је мала трупа која изводи керефеке. Један мрачни кабаре, како смо ми то назвали. Тај недостатак у нашој политици и у нашим животима, мислим да је ненадокнадив. Невероватно је колико је тај човек био мотор промишљања и позитивног размишљања. Кад слушаш његове говоре и данас, јасно ти је шта човек говори. Ја сад гледам скупштину, покушавам да разумем, али мени ту ништа није јасно. Све је неискрено, нема ентузијазма, нема визије, све је крпљење. Четири рупе, а три чепа и онда они покушавају нешто да запуше, али вода надолази непоправљиво. Зато је то страшан и ненадокнадив губитак.

И сам си сад рекао да је ова представа, на неки начин, изругивање, о чему говори и Паковић…

Ми не можемо ништа друго том читавом друштву које се овајдило убиством Ђинђића. Те 2003. године ипак се нешто кретало у добром правцу. А онда је све отишло дођавола. Ми смо и даље на тој тачки са које, изгледа, не можемо даље. Само можемо уназад. Што смо и урадили: и по питању вредности, и по питању ентузијазма друштва, и по питању виђења будућности, визије…

Јесте ли, онда, ова представа ваш израз бунта против овог, оваквог, друштва?

Јесте и бунт. Кад поменеш Зорана Ђинђића, углавном се то претвара у неки парастос, у нешто врло тугаљиво. Друго, ту се много извитоперило, много се злоупотребила његова визија и његова филозофија, његово политичко деловање. У том смислу, чинило нам се да не можемо да ламентирамо на ту страну, али бисмо могли с овим типовима којима су пуна уста и патриотизма и Србије. А то су, заправо, све фолиранти, сецикесе…

Редитељ Златко Паковић каже да је представа попут сна, “попут оног сна из ког се будимо од сопственог смеха. Али буђење је кошмарно, јер се будимо у јаловој стварности, без перспективе за оне које волимо.” Ти си отац двоје мале деце. Раније си говорио да не размишљаш о томе да одес и радиш у некој другој земљи. Да ли данас мислиш о томе, због своје деце, због њихове перспективе?

Један мој пријатељ је рекао доста лепо: “Почео сам да размишљам о одласку из Србије, али некако без страсти. Уопште се висе не љутим. Раније кад год бих то рекао, било би љутито: Идем, не моду висе да поднесем.” А ја… Ако одем, где ћу да одем. Мени је због посла, због језика који је велики алат мог посла, јако тешко да негде идем. Али, ако си, заиста, врхунски лекар, мораш да одес одавде. А можеш да будеш срећан и овде, да живиш у малом, затвореном свету, који не види око себе. Али ја сам глумац. И не могу да идем нигде. Трудим се да правим нешто што би било ван ове земље, неку каријеру. Као да играмо лигу шампиона. Али, ако хоћеш да се бавиш биологијом, отиди у институте, питај колика им је плата, како неко постаје начелник, или директор… Рећи ће ти да није прошао неки добар план, него је прошао план који је био гори, али га је дао неко из неке странке. И ти ћеш тада рећи: “Не могу да се бавим науком, него морам прво да се бавим странком, да бих могао било шта да радим.” Кад је Ђинђић био жив, људи су се враћали из иностранства да живе овде. И онда су им само поткресали крила. Данас су ти исти људи много разочарани што су овде.

Или су се вратили одакле су дошли тада, кад је Ђинђић залауфао ову земљу…

Тачно, или су се вратили назад. Друго, код нас се ништа не зна. Ми не можемо да решимо: хоћемо Европу, нећемо Европу; хоћемо уређено друштво, нећемо уређено друштво; хоћемо вишепартијски систем, који је заиста вишепартијски, или ћемо да имамо дикатуру партија, у којој они не морају ни да пријаве како се финансирају. Баш то доводи до системске корупције. А кад имаш системску корупцију, све остале ствари се урушавају и онда долазиш до тога да је неко и аутошколу уписао преко везе. Најобичније ствари се раде преко везе.Тако развијаш онај део мозга који ти, реално, не треба кад живиш у било ком уређеном друштву. Не причам о Швајцарској. Погледај, већ Хрватска се труди из све снаге. Добро, они имају море, направили су пут, имаш утисак да се труде да покрену своје друштво. Словенци су до прекјуче ипак били с нама. Тамо не можеш ђубре да нађеш на улици, поред пута.

Питала си ме малопре о мом одласку одавде. Размишљао сам, то би мене терало да идем неге да перем чаше, да радим испред диско клуба или тако нешто. Што ме у овој фази изгледа још увек није довољно притиснуло. Кад би знао да можеш да одеш одавде и да радиш негде другде, можда би ти било лепше. Овако знаш да не можеш да радиш у ЕУ. Кад бих добио да снимам филм, рецимо, у Мађарској, они би морали да ваде визу за мене. Значи, ти не учествујеш равноправно у тржишту рада, једног великог друштва које се налази око тебе.

Један филм си снимао баш у Мађарској. Реч је о редитељском првенцу Анђелине Џоли, У земљи крви и меда…

Морали су да нам ваде радне визе. И није то тако велики проблем. Она се даје на кратак и ограничени период. И мора да се тачно наведе шта је твоја радна виза. У Аустрији сам радио једну серију и имао сам 5-6 дана снимање. Дођем у амбасаду, станем у ред и чекам… Јесте то ишло преко аташеа за културу и јесте, самим тим, било лакше, али опет дођеш и чекаш. Ми не играмо велику утакмицу. Ми стално играмо неку регионалну лигу, која постаје све ужа и ужа. Више немамо ни фестивал где долазе хрватске, словеначке, македонске, црногорске, босанске представе. Колико год то националисте нервирало, ми имамо исту културу, ми смо читали исте књиге, гледали исте филмове…

И говоримо истим језиком…

Или, ајде, можемо да се разумемо, ако баш терамо мак на конац. Ми чак ни ту не учествујемо. ЕУ нас тера да имамо регионалну сарадњу, а ми ништа. Јер, ако можеш да сарађујеш с комшијом, онда ћеш моћи да се договориш и са суседном зградом. А ако не можеш са првим комшијом да се договориш, како ћеш са суседном зградом… Зар не можемо да видимо шта то значи као вредност, а не као добит. Шта то захтева од тебе, а не само шта ће то теби донети.

Мислим да нема ничег спорног ни у томе ако гледаш кроз добит. Ако посматраш тржишно, зар није боље да имаш представу и у Новом Саду, Београду, Нишу, али и у Загребу, Сарајеву, Подгорици?

Тако је, тако је… Људи који се баве послом, то су већ превазишли. Ови који се баве криминалом никад нису ни имали тај проблем. Ми каснимо. Култура је ихахај иза тога. То су мали и бедни покушаји где ми храбро нешто радимо. Кад год смо били у Загребу, они су увек имали проблем са својим националистима. Као што ми имамо проблем, кад они нама дођу у госте. Увек имаш неку будалу која нешто труби. Али, чини ми се – лепше је окушати се на светској сцени. Ипак је ово све глобално село, колико год ми покушавали да се затворимо у наш мали атар. Кад напишеш книгу, ајде да видимо како свет регује, а не само неких 20 или 50 људи. У том смислу, много је лепше живети и радити, јер живиш онда на планети. Ја живим у Београду, у 12 улица укупно. То сам схватио кад сам видео куда идем и да не знам људе.

А како си схватио да не знаш те људе? По чему се они разликују?

Гледам их и није ми јасно ко су они. То је читав један свемир оних који су задовољни правцем у ком све ово иде, бесом и мржњом коју осећају према другима… Важно је једино шта ћеш добити, а не шта ти мораш да урадиш. Или: биће плата хиљаду евра… Па, неће, рођени. Зато што смо ми мало тржиште, не можеш да имаш велику плату. Ми смо некад имали 500 хиљада гледалаца за филм. Данашњи филмови не могу да имају преко 100 хиљада. Имала је Зона, али то су неки феномени, а не правило. То је зато што немаш биоскоп. Немаш културу одласка. Козара, Одеон, Јадран… висе не постоје.

Једини биоскопи који раде данас су у тржном центру.

Па, добро, нек има и у тржном центру. Имаш и на киоску Андрића, Цецин албум, гаћице и вибратор, па бирај. Али није све киоск. И ти онда провалиш да је све труло. Корупција је до гуше, сви су се умували једни с другима. Они који би требало њих да јуре су, заправо, исто са њима били, или ће бити, или јесу сада. Све је рециклажа једног истог друштва које би сад требало само себе да ујури. Појавила се страначка елита. Они су 20 година народни посланици. Има типова који су по две деценије у скупштини, нису тамо реч рекли, не знаш ко су. Све је то једна кула од карата коју ако пипнеш, лако ће се срушити.

Рекао си у једним интервјуу, а поводом филма у У земљи крви и меда, кад су те питали да ли си се двоумио да прихватиш улогу: „То је мој посао, моја је тежња да играм у врхунским филмовима, сниманим у најбољој светској продукцији. Ја сам глумац и не бавим се политиком.“ Ипак, тај филм је код нас изазвао бројне управо политичке расправе, које нису имале никакве везе са квалитетом филма. Не улазећи у то какав је филм, каква је режија, каква је глума, како си ти видео ту, такву, расправу о филму?

Стално имаш такву расправу. Стално се избегава суштина теме. Јер, шта је то тако узбудило те људе…

А да при томе нису ни одгледали филм. Осуда је кренула чак и пре премијерног приказивања…

Па чак и да су видели. Па чак и да је лош филм. Ајде да узмемо као хипотезу: лош је филм. Па, добро. То је филм. Шта те је толико узбудило? Шта те је нагнало да се толико узбудиш око тога? Па, узбудило је што то чачка једну тему која је врло компликована и комплексна. А то јесте наше суочавање са прошлошћу. Чим можеш да причаш о нечему, то значи да висе није твоја траума. Јер, траума је нешто о чему не можеш да говориш. Примећујем да је код нас забрањено да се о томе говори. То је поуздани знак да је то наша траума. Оног часа кад бисмо о томе могли да причамо, онда би то био знак да лечимо нашу траума. Као глумац уопште нисам дужан да учествујем у таквим расправама. Друго, то је стављено у такав положај да ја себе браним, да сам издајник. Али, чини ми се да докле год се они секирају због мог рада и због мене, докле год ме не тапшу националисти по рамену, на добром сам трагу.

Читала сам на интернету коментаре испод текстова са твојим изјавама, има ужасних ствари. Је л’ те то некад уплаши? Помислиш ли да би та нека будала могла да ти науди?

Ма, то је бесмислено.

Бесмислено ако неко напише: “Ајде Ђуричо, изађи, чекам те, поломићу те”?

Било је још и горих и глупљих ствари, али интернет пружа ту могућност да ти под именом Сврчуге3 изговараш гадости и глупости. То је данас нормално и демократија пружа могућност да расправљамо на тај начин: кад кажем једну реч, тамо 194 лика има негативан коментар. А онда има неких дивних људи који ме бране, па се уплету са овим лудацима. То је потпуно бесмислена расправа…

Није да ме плаши, али не могу да будем баш равнодушан. Ружно ми је да неко прети под именом Бубамара. То је део сазревања нашег друштва, које показује фрустрацију. Ти рат не смеш да поменеш. Као ни бомбардовање. Постоји једна званична верзија у коју не смеш да дирнеш. Имам утисак да смо ми, обични људи, нагде између чекића и наковња.

Немало је фашистичких испада, не само на форумима…

Ма, ти имаш расправу на телевизији где је легитимно да седи човек фашиста у студију и заступа тезу да би требало све педере задавити. С друге стране имаш човека који је хомосексуалац или неког ко се бави људским правима, који се брани. Кад пређеш границу и одес тек у Хрватску, видиш да је мало другачије. Да није баш дозвољено бити отворено фашиста на телевизији.

Мислим да нису ни они излечено друштво. Имају и они своје фашисте, па чак и на телевизијама…

Али тамо се ипак нешто помера. Мислим да ће њихово друштво пре да оздрави, јер они говоре о томе. Они на дан неке државности дају заставу мајци која је изгубила дете. Та застава јој неће вратити сина и колико год је то једна ужасна, морбидна, играрија националиста, они ипак помињу да је то било. Ти овде имаш људе који немају руку и ногу, они су учесници рата, који се званично није десио. Односно, Србија није учествовала у њему. А како немаш руку? Ти типови који су их наговарали, тапшали по рамену, говорили им да су хероји, и даље седе у неким странкама, а овај који се борио, који нема руку, он је нула. И увек је: “А шта су они нама радили?” Човече божији, уопште не улазим у то шта је теби неко радио… Кад се врати све на човека, не постоји “ми” и “ви”. Ако ти кажем да има тамо тип без руке и ноге, зове се тако и тако, борио се ту и ту, бомба пукла… То значи, био је рат. Ајде да разговарамо о томе. Колико год да је страшно, хајде да пробамо да се временом пробијемо кроз те ужасе, кроз те мракове. Постоји онај РЕКОМ, покушај да се направи шира слика шта се стварно догодило, јер свако овде има своју верзију. У Хрватској чујеш: “Хашки трибунал је измишљен да шаље хрватске домољубе…” Чекај, чекај, па и ови наши будалаши исто то причају: “Хашки трибунал је измишљен да шаље српске хероје…”

Има једна доста проста логика. Нема убијања. И кад то ставиш као правило број један, онда ћеш врло лако да видиш ко је с које стране. Да имаш људе и имаш нељуде. Имаш људе који су људи и имаш неке нељуде који су ипак људи, које је неко зачарао, а кад би их мало рашчврљио, мало с њима разговарао, могао би да у њима нађеш оно људско. Ако пођеш од права на живот, као неотуђивог права, онда ћеш видети да су сви они који су учествовали у убиству Ђинђића порушили то право, као и сви који су га заговарали или су интимно били заведени новинским чланцима Курира и оних ужаса…

…Национала, Балкана, Идентитета…

Само се договори сам са собом: нема убијања. Е, кад друштво буде то разрешило, биће нам боље.

А ти мислиш да је српско друштво спрмно да се договори са собом?

Не знам да ли је спремно. Али, док то не решимо, имаћемо типа који другом типу укида то право, зато што овај воли свог друга. Ајде да се договоримо, ајде да направимо референдум: има убијања или нема убијања некога ко другачије мисли, ко је друге вере, боје, нације, идеје, става, опредељења… А то су све твоја права.

Сваког септембра или октобра, кад крене организовање Параде поноса, имаш оне који би да укину то право. Право на живот. Па се скандира: “убиј, закољи, да педер не постоји”, као и гомила других, срамних, парола. Годинама уназад, те и такве противнике параде, здушно подржава и Српска православна црква.

Тако је. А мени ће, опет, после овог интервјуа вероватно 1000 фашиста да прети. С друге стране, у тој цркви, сигуран сам, постоји доброг света и нису они зли по својој природи. Имаш пет или шест људи који су заведени и који не разумеју основу онога што им је посао. А то је хришћанство. То је душа. То је човек. И тамо, у њиховој књизи правила, прво је – не убиј.

Једна од теза за убиство Зорана Ђинђића је да је он изручио Хашком трибунал оптуженике. Добро, ок, сматраш да то није у реду, није законски… Казни га по закону. Човече, ти дођеш и стрељаш 20 људи из пушке, па те не убију после тога, него идеш у творза. За силовање детета не можеш да убијеш човека. Како онда можеш да га убијеш зато што је незаконито изручио неког Хашком трибуналу? Па, није то, него им је дирнуо у паре. Дируо им је у то што су крали, отимали, трпали у џепове годинама. И сад је одједном било питање: “Шта ћемо да радимо сад?” Десет година касније, сад је тек усвојен закон да се имовина која је стечена противправно одузима. Тек је сад то стигло на ред. Они су имали 10 година да то лепо легализују. Зато легализација и траје овако дуго. Али опет почни од права на живот. Право је и на моје мишљење да су наши имали логоре за жене у Босни, по мојим сазнањима. Тако је моје право да радим свој посао, да глумим у филму.

Ти си због тога сматран издајником.

Јесте, ја сам издајник, а неко ко је стварно држао тај логор, он је херој. Па, није. А чак и ако сам ја издајник, имам право на живот. Оптужи ме да сам издајник, затвори ме, осуди ме, али нема убијања. То је толико просто. Он навија за Рад, а овај је Ром. Па? Да ли то теби даје за право да му одузмеш живот? А ми ни тај први корак нисмо савладали. Ти и даље имаш људи који мисле да је требало убити Ђинђића и много нам је боље сад зато што је убијен.

Једно истраживање, рађено непосредно пред атентат, показало је да је Ђинђић имао свега осам или девет одсто подршке у том тренутку. Сматран је издајником, сарадником мафије, криминалцем. Кад се десило убиство, па се појавило невероватно много људи на сахрани, некако су се сви ти који су о њему лоше говорили у јавности, окренули за 180 степени…

То “невероватно много људи”, је тих девет процената. Нас је увек било 9 или 10 посто. Никад више од тога. Мислио сам да ће нас временом бити више, да ћемо успети. Возиш се један дан с таксистом, он, видиш, чита неке грозне новине, чита памфлете државне безбедности и ти сад причаш с њим. Он каже свој став: “Мислим да би требало убити све педере.” А ти га питаш: “Чекај, а шта ако је твој неки рођак хомосексуалац?” Каже: “И њих!” Е, онда се вратим на оно прво правило, право на живот. Слаже се. И сад таксиста и ја ломимо мозак један другом и ја се надам да сам га мало затровао и померио наовамо.

А он мисли да је тебе померио на своју страну…

Или каже: “Овај Ђуричко је издајник.” Ти видиш колико исплива глупости, колико мајмунлука, простаклука, затуцаног понашања око ове Параде. Кад је била она прва, био сам у фазону: добро, шта с тим? Реално, баш ме брига. Њихова ствар. Као што ови мајмуни иду улицом и протестују против хапшења Младића. Они вичу: “нож, жица, Сребреница” и иду са сликама Ратка Младића. Овај град је довољно велики да може да прогута и те барабе. Ти гледаш и можеш једино да кажеш: “Добро, то је њихово право.” Ја се дубоко не слажем с тим. Тад су овде били и неки моји познаници из Сарајева, који имају рођаке који су тамо страдали. Они то гледају. Кажем: “Не знам, брате, шетају и то је то.”

Ипак не мислим да је право сваког да узвикује шта хоће, као што је “нож, жица, Сребреница”. Па, управо је то кршење Устава ове земље…

Наравно, негирање ратних злочина у Немачкој после рата сматрало се кривичним делом. То није смело да се ради. Ти имаш овде на Правном факултету предавање неких лудака “дан ослобођења Сребренице”. Па, чекај, имај милости. Нећу да улазим у то ко је у праву, нисам историчар, али имај милости. Ако неко тамо има сахрањене своје рођене, не можеш да им причаш: “Није вас било осам хиљада, него вас је било четири хиљаде.” Не осам хиљада, не четири хиљаде, него – ниједан не сме да се убије. И увек је ту онај одговор: “А знаш ти шта су они нама урадили?” Нема тога, не можеш ни те наше да убијаш. Кад станеш на страну жртава, видиш да смо сви ми жртве. Као што су Албанци, које су сахранили везане жицом у Батајници, тако су и неки Срби, несретни, ко зна где сахрањени везани жицом. Или она мала девојчица Милица Ракић, која је погинула током бомбардовања. И Милица и ти несретни људи са Косова који су ту сахрањени, они су сви моји. Они су више моји него било који Србин или Албанац који је убијао, или онај фрик у аваксу горе. А ови који су их убијали – они нису моји. И никад неће бити моји, ма колико били Срби или Албанци. Не интересују ме. Нисам ја рођак са убицама. Као – они су Срби. Нису. Срби су добри људи који у аутобусу устану кад неко малтретира неког и кажу: “Ајде, удари мене.” То је моја фиксација Срба. Неко ко скине капут и да девојци кад је хладно. Неко ко у кафани, кад девојка пије сок, а он пије пиво, плати и њено пиће. Не дозволи да она плати. Мислим да су то наше вредности, а не Ратко Младић. Ана Ивановић, она је наша вредност. Срби су лепе жене, које су успешне у свом послу, а не ружни генерали.

А где је у односу на то Србија данас?

Ми никад више не можемо да се вратимо у оно доба.

Кад то кажеш, мислиш на то да више никад, ипак, неће бити ратова?

Па, неће. Немамо више капацитет да ратујемо. То је добро. Али и даље постоји фрустрација коју пакују овим младим људима, који нису слободног духа и мозга. Они стално стварају фрустрацију да свет мрзи Србију и да је њихова суштинска жеља да униште Србе. Пази, у свакој земљи постоје националисти и екстремисти. Али се свуда тамо воде као маргинална група.

Они у Србији нису маргинални. Они су и у власти.

Они форсирају овакве међуљудске односе. Таква се друштвена клима прави. Ти не смеш у школи да кажеш да су Роми људи као и ти. Не смеш према девојци да имаш нормалан однос, да кажеш купио сам јој цвеће. Други клинци ће рећи: види ову будалу. Све је девастирано. Девојчице гледају на телевизији порнографију, девојке које продају тела. Нек буду и голе што се мене тиче. Имају пуно право да то раде. Али је страшно што је то модел вредности. Рађено је светско истраживање шта су светионици по којима намештате компас вашега брода. Американци, који су иначе прилично необразовани, кад погледаш просечног грађанина који не зна ни где је Ирска, рекли су да је њима, рецимо, узор Мартин Лутер Кинг. Наши су одговорили: Цеца! Они нису разумели питање. То је проблем капацитета наше тинтаре. Ми не можемо да укапирамо шта су вредности. Можеш да се ложиш на Цецу, па да кажеш успела је, пева, добро јој се продају плоче…

…удала се за ратног злочинца…

Не верујем да их то пали, мада не знам. Али, ја те не питам то. Питам шта су твоје вредности, који су то људи на које си поносан, на које мислиш да би волео свој живот да упутиш. Кад год се изгубиш у животу, на кога се оријентишеш? Па, не на Цецу, жив ти ја. Како, бре, на Цецу? Шта ти је? Ђинђића, рецимо, нико није ни поменуо. Он није на тој листи. Новак Ђоковић им је негде даље. Добро, поменули су Теслу, ту могу да се сложим, били су на трагу. Он је велики научник, био је против рата и био је Југословен, што је нервирало и Хрвате и Србе. Али у хуманим “вриједностима”… Суштински, нису питање разумели.

Има једна дивна Прудонова реченица, парафразираћу је: “Дубину пропадања није могуће сагледати. То се за генерацију или две неће зауставити. Морамо навићи да то примамо без претеране туге, ослонимо се једни на друге и дозивајмо у тами.”

Оптимистично…

Да, то ти је моја прилично оптимистична прогноза за будућност.

Шта је сврха политичке партије? Кажу: да дође на власт. Па, није то сврха. Сврха је ваљда да спроведеш своје политичке идеје и да поведеш друштво у неком правцу у ком би требало да иде. А механизам како ћеш то да изведеш, јесте да дођеш на власт. Сви су они већ били на власти. Све се обрнуло цео круг, ево и другог круга. Наша искрена жеља да идемо у Европу је партијска ствар која служи да се добијају избори, односно да се оствари сврха – да дођу на власт. Стално имам утисак као да нас скидају са пића, морамо да оставимо алкохол, а никако да то урадимо: “Шта је, супер ми стоји, попијем можда две-три или пет-шест-десет…” Не може да се пије на радном месту. Мораш да се умијеш. Мораш да кажеш добар дан. Да не причам о социјалној правди, о нашој идеји где ћемо и шта ћемо. Ми ништа не производимо. Више трошимо него што зарађујемо. Генерације моје деце ће те дугове враћати, ако не и њихова деца. Само да имају чиме да врате. Која је идеја? Опет се враћамо на три чепа и четири рупе. Гледаш своје домаћинство, па видиш да не можеш да трошиш више него што зарађујеш. Можеш да позајмиш од ујне из Немачке. Можеш једном, три пута, или пет пута, али ће и ујна онда рећи доста сине. Нема идеологије, сем ове десне. Која није чак ни идеологија. И то је будалаштина.

А како, у оваквој Србији, живе глумци?

Песма!

Је л’ вас много за оволицко тржиште?

Па, није много. Активних има око хиљаду. Толико имају четири агенције сада у Влади, које примају плату, а не морају да раде. Како је могуће да имаш четири агенције у којима имаш не знам колико људи којма си рекао да не долазе на посао, а примаће плату. Па, прими их макар да лепе етикете, да се јављају на телефон, нек помогну некако. Како је могуће да не радиш, а да примаш плату.

Ти си веома ангажован глумац. Има те у позоришту, на филму, био си једно време и тв водитељ. Колико бираш улоге? А колико, напросто, прихваташ оно што се нуди? Има ли, уопште, простора у Србији да се улоге бирају?

Не смем да се жалим, јер стварно радим доста. Али знам да су колеге које раде само мало мање од мене, већ на ивици, а ови остали су баш у проблему. Глумци не могу живети боље од остатка друштва. Можда фудбалери не деле судбину народа, али глумци да. Није нека понуда, нема 30 филмова па ћу да одаберем три. Снима се четири филма годишње и то је све јефтиније, све слабије, све су мање продукције. Филмови полако изумиру, јер смо убили биоскопе. Ако играш само у Србији, то је онда неисплатив посао и самим тим га нема. Позориште ће преживети. Преживело је све, па ће преживети и ову нашу Србију. Трудим се да радим нешто што ми је занимљиво, нешто што ме узбуђује. Постоји неколико правила. Прво, да буду добри новци, друго, да буде добар комад, да те професионално пали, и треће, с ким ћеш радити, с ким ћеш провести тих месец, два, три или колико буде требало. Некад сам спреман да попустим највише на првом плану – плану новца. А за ова друга два све мање правим компромисе.

Кажеш: снима се четири филма годишње. Зар кад тако погледамо, није ипак превисе неких школа, факултета, који образују глумце?

Тржиште је у позоришту или на филму увек у игри. Колико год ми били у социјализму, ти ниси могао по радном наређењу да тераш неког да буде глумац. Понуда је у једном моменту била већа, зато што су се појавиле нове школе и врло брзо је човек могао, једноставно, уз мање напора, или уз висе новца, да постане глумац. Али, ти си глумац само кад радиш, а не тиме што си нешто завршио. Оног часа кад не радиш, ти ниси глумац. Вероватно има и много таквих. Јер има и превише учитеља. Стално имамо превише непотребних ствари, а премало суштине. Имамо толико политичких странака, а врло мало политике. Имамо толико много народних посланика, а сви гласају како им један каже. Дај онда девет народних посланика, да дижу и спуштају руке. Нема потребе да их гледамо у том броју. То је зато што ми као друштво ништа не радимо. Увек ће бити већа понуда од потражње. Сви ови који су покушавали да раде у Америци, рецимо, а неки од њих су и успели, рећи ће ти како изгледа првих неколико година. Сви они перу судове, келнеришу, мораш бити флексибилан. Али тамо постоји понуда, да ти као келнер можеш нешто да зарадиш, а да при томе и студираш или покушаваш да глумиш.

Али, и то је кад си довољно млад да то себи можеш да приуштиш.

И кад можеш да стојиш, да би био конобар. Друго, људи овде неће да раде на себи. Сећаш се још Ђинђићевог социјалног програма: пола у пензију, а пола да се преквалификује. Нема потребе за твојим радним местом, мораш да се бориш, да радиш на себи, да учиш… Али, људи то неће. Као: ја сам страшан радник за шалтером. Па, добро. Нема висе тог шалтера, ајде смисли шта би још могао да радиш? Кад је постојала та његова енергија, имао сам утисак да ће већи талас људи то да преокрене. Ако смислимо да је пољопривреда најбоље што знамо, ево – научићу да возим трактор, па ће бити и за мене посла ту. Капирам да није тако тешко.

Данас нема тог таласа енергије, на ком бисмо могли да се мењамо?

Нема, наше шансе су прокоцкане. Свет је отишао далеко, а ми и даље мислимо и Косово и Европа. А заправо стојимо у месту. Нит Косово, нит Европа. Ајде да решимо то. Је л’ хоћемо Косово? Како ћемо Косово? Шта ћемо ту да урадимо?Или, ако је опредељење Европа: шта радиш да стигнемо тамо? На крају, шта радиш да буде и Косово и Европа? Косово је за гласаче, зато што су им напунили уши националистичким будалаштинама. И Европа је за гласаче, јер су им напунили уши да је тамо рај на земљи, потећи ће мед и млеко улицама. Неће, човече. То захтева твоју интимну промену. Да се ти, као друштво, промениш.

Помињали смо на почетку разговора твоју војску. Постоји један занимљив детаљ. Обуку си одрадио у Зајечару, одакле је Зоран Радмиловић. Кад си одлазио тамо, видео си једну добру страну свега тога: “Обожавао сам његов стил игре и чинило ми се да бих можда могао да украдем неку искру тога.” Јеси ли тада украо ту, неку, искру? Прошле године си добио награду баш Зоран Радмиловић, за улоге у представи “Метаморфозе” ЈДП-а.

Да, добио сам „Зорана“. То ми је можда и једина награда за позориште. Заправо, добио сам још једну за младог глумца, али ово је баш то што сам желео. А искру… Волео бих да сам из тог шињела, како се то каже. Он је имао невероватан комички потенцијал, али има нечег ужасно тужног, трагичког, нечек стварно људског у њему. Сећаш се Мајсторске радионице? Он је обичан мајстор, а то је тако врхунски, неки човек с душом. Много је лепо играо све те ствари. Заправо, кад већ западнеш у Зајечар, онда покушаш да нађеш неки позитиван обрт.

Кад си добио ту награду, рекао си да си одувек имао полицу спремну баш за њу.

Ја сам некако знао да ћу једног дана добити ту награду. Имао сам утисак да ми, просто, припада. Очекивао сам је и раније, али кад год да је дошла, добро је дошла.

Имаш ли сад неку празну полицу?

Немам, то сам једино желео. Уствари, имам једну. За Оскара.

Рођен си у Београду, ту и одрастао. У неким интервјуима си говорио о свом граду, а у једном пре неколико година, рекао си: “Не познајем више овај град. Не знам да ли је превише људи дошло или се превише лоших ствари десило…“ Јеси ли у међувремену „упознао“ Београд? Какав је данас?

Могуће је да сам у годинама кад више не морам да познајем свој град. Све мање познајем и ову земљу. Ја живим у једном затвореном кругу за који мислим да је Београд. А то, заправо, и није Београд. Београд није оно што сам некад мислио да јесте. На шта сам био поносан. Знаш да смо јако волели туристе, да смо били срећни кад их сретнемо. Чак нам је било смешно кад смо били клинци да неки странци долазе да гледају Београд. То нас је радовало. Чинило ми се да си могао да будеш било које расе, боје, вере, било чега… Овај град је таман велики и таман мали да можеш да нађеш истомишљенике и да можеш да збришеш од неистомишљеника. Имам утисак да се све то променило, да су се вредности промениле и да то висе није то.

Има и данас туриста, али смо се ми променили, па и према њима…

Видим да и даље у нама, у неким добрим људима, постоји потреба да будемо добри домаћини, да имамо потребу да се похвалимо како је диван град, како у њему можеш слободно да шеташ у зло доба ноћи, где год хоцеш… Или макар по центру…

Али, онда се у том истом центру, у сред бела дана, деси убиство младића из Француске, на очиглед људи…

…Па се деси убиство оног малог Рома. И онда се запиташ, како је то могуће. То се никада, никада, никада није дешавало. Кад се десило оно убиство турског амбасадора, био сам страшно поносан јер су неки стари “партизани” сколали убицу у Ташмајдану: “Где ћеш ти лудаче да убијаш по нашем граду…”

Знаш, измениле су се друштвене околности. Овде је увек петак. Сваки дан је петак. Овде нико не ради “крваво”. Кафане су мало празније, кафићи су препуни од десет ујутру. Испред су ти неки типови већ паркирали аутомобиле, које пандури не смеју да дирају, него смарају неку жену са југом. Увек сам налазио оправдање за такву културу живљења: ајде – рат је, па ајде – санкције су, па добро ајде, па добро ајде, па ево ја сад имам скоро 40 година, а он и даље просипа пикслу кроз прозор аута, паркира где и како хоће…

Баца смеће са терасе…

Па, ја стварно не могу то да разумем. Имаш сад легализацију. Могуће да постоје неки дивни људи који су муком натерани да сазидају кућу негде где то није дозвољено, али да их држава пет година моли да се легализују, а да се то и даље не завршава, док се ови који су легално радили и легално зидали осећају као будале… Стално гледаш неправде. А млађим генерацијама ти можеш да причаш до јутра шта су вредности, они ће да раде оно што виде. Ако виде да ти нелегално сазидаш кућу, а да је после легализујеш за 100 еура, рећи ће: “Што би ја вадило дозволу?” Или: “Што не бих просуо пикслу кроз прозор?” Или: “Што не бих бацио смеће са терасе?”; “Што не бих пљунуо?”; “Што не бих исекао дрво?” Тужно је, не видим прогрес. Нама Швеђани направе паркић, али ми га, свеједно, петог дана сломимо. Купили смо нове трамваје, направили су шине, град светли… Јесу боље неке ствари, али тај међуљудски однос не ваља. Пусти, брате, пешака да пређе улицу, пусти жену да се испаркира… Све су неки нервозни, саможиви, надобудни типови, љути и бесни. Нема тог… суживота… Некако ми та хрватска реч боље звучи. И то је оно што ме разочарава. Џип паркиран на делу где би требало људи с колицима да се попну. И ја у Бирчаниновој улици видим човека који иде колицима по путу, трубнем му и питам: “Шта радиш ту, човече?” “Па, немам где да се попнем”, каже ми. Станемо ми, попнемо човека преко оног ивичњака, иза трубе, бесни, они који чекају. А на месту где би требало да се попне, стоји тај џип, пандур је прошао два пута, али не сме да дигне. Не могу да се љутим на пандура, није он крив, ко зна чији је то ауто, да га дигне, па да га пошаљу у Медвеђу…

Како да се не љутиш и на таквог полицајца, који помери југо, али џип неће? Ако ћемо сви тако…

Слажем се, али риба смрди од главе. Системски не ваља. Као што је било за ова везивања појасева. Бука око тога где ћемо ми да се везујемо. Сад праве аутомобиле тако да ти свира кад се не вежеш. И људи су се сетили, оду код Кинеза, купе неко зезање које забоду да не свира. Па, човече, вежи се, аман, добро је за тебе. Или, родитељи напред везани, а деца позади одвезана. Кад са 60 укочиш, дете ти је на мењачу, или се негде разбило о шофершајбну. Као: “Нисмо се везивали 100 година, ти си ишао у школу, па ниси био везан.” Нисам, али тада тога није било. Сада има. Није било ни пастеризације, умирало се на порођају, ми сад перемо руке пре тих ствари. А овде је стално нека “кривина”. Ја сам држао ресторан и ми смо све радили на бело. Сви пријатељи су ме питали да ли сам нормалан. Кроз годину дана схватиш да сам ја имао 4 запослена, у тој улици има 20 ресторана и сваки има по једног запосленог. Они имају по 100 столова, ја сам имао девет. Имам утисак да те читаво друштво, да те систем, тера да упадаш у неке сиве зоне, да стално радиш нешто што је нелегално, да радиш нешто што није пристојно и кад видиш да то пролази пет пута, шести пут то је систем у твојој глави. Као и претицање преко пуне. А онда се клинац од 18 залети и закуца у људе коју су возили својом траком и били везани… Далекосежне последице хаоса сад стижу на наплату. И тек ће стизати.

Извор: Статус | Разговарала: Јована С. Полић

Чланак је објављен 16.12.2012