Дипломе су најбољи бизнис

СРБИЈА је себи зацртала циљ да до 2020. година чак 40 одсто људи старости од 35 до 40 година добије факултетску диплому. Како се лако деле и индекси и шестице, али и мастер и докторске титуле, биће ово један од ретких циљева који ћемо испунити. Уместо у амфитеатру, данас се може дипломирати и у кафани или приватној кући и то у оним местима која су пре 20 година једва имала две средње школе. Штанцовање диплома постало је уносан бизнис, а где има пара нађе се и огроман број оних који би да узму свој део колача.

Данас се у Србији студира на осам државних и 11 приватних универзитета – све заједно дипломе дели 117 факултета. Њихов квалитет слабо се проверава, као и услови студирања прописани акредитацијом.

Универзитетско образовање, посебно на приватним, али ни државни факултети нису изузети, има много слабих места. У недостатку квалитетних професора, неки, за одличне хонораре, држе и по три катедре. Јер репутација професора са довољним бројем научних радова гарант је за акредитацију. А кад једном добију „зелено светло“ пет година их више нико и не пита ко, где, шта и како ради. Слабо, изгледа, проверавају и број студената.

Универзитет Мегатренд акредитован је за упис мање од 2.500 бруцоша, а на свечаности поводом почетка школске 2012/13. године, на Мегатренду у Зајечару је речено, бар како су пренели медији, да је бесплатно уписано рекордних 6.000 бруцоша. Или је неко са универзитета лагао да је интересовање толико или је неко из државе затворио очи пред толиким бројем прекобројних академаца.

На последњој седници Одбора за науку и просвету Скупштине Србије, проф. др Ендре Пап, председник комисије за акредитацију, рекао је да је Интернационални универзитет у Новом Пазару одавно требало да буде затворен.

– Одбијени су за акредитацију пре две године. Имали су годину дана да поднесу жалбу, што нису урадили. Министарство је требало да их затвори. Уместо тога, они отварају нова истурена одељења по целој Србији – упозорава проф. Пап.

На сајту самог универзитета пише да је акредитација у току, док сајт Комисије за акредитацију показује да је универзитет одбијен 28. октобра 2011. године. Упркос томе, објављен је конкурс за упис нове генерације. Ове недеље у Скупштини Србије посланик Риза Халими рекао је да су недавно отворили и истурено одељење у Прешеву.

До данашњег дана раде са „старом“ дозволом за рад, какве је Министарство просвете делило пре процеса акредитације, који је почео 2007. године.

На рад са том дозволом су имали право све до тренутка док их Комисија за акредитацију није коначно одбила, након свих могућности за жалбу. И за то време, са студијама сумњивог квалитета, бар судећи по томе што никако нису могли да се акредитују, ишколовали су генерације које, како је наведено на сајту универзитета, раде у просвети, локалној самоуправи, јавним предузећима, здравству…

– Све ово су примери да просветна инспекција не контролише довољно факултете и универзитете – сматра проф. др Срђан Станковић, председник Националног савета за високо образовање. – Провера мора да буде оштра, а не да јавна тајна буду истурена одељења факултета по целој Србији. Сви знају да та одељења постоје, да многа раде нелегално, да неко узима паре, али их нико не затвара.

А чак и то што је неко акредитован није увек гарант квалитета, јер провера није довољно детаљна. На питање да ли је КАПК, рецимо, проверила валидност доктората бившег ректора Мегатренда Миће Јовановића, проф. Станковић каже:

– Комисија нема капацитет да проверава сваки документ.

А зашто је то тако, у недавном разговору за „Новости“, објаснио је проф. Пап. Он каже да Комисија има само једног службеника и тек је прошле недеље добила сагласност за „јавну набавку“ још неколико људи. Рецензенти које ангажују нису плаћени више од годину дана.

КАПК-у је, иако од акредитације наплаћује милионе, ускраћен рачун и добијали су средства од министарства. Мада би требало да функционишу као независна институција. У академској заједници кружи прича и да су три рецензента већ тужила Комисију због неисплаћених хонорара.

Да би квалитет високошколских установа био јаснији, потребно је и њихово рангирање. О томе се годинама прича, али очигледно сви беже од тога. Нису ради ни сви државни универзитети да стану на црту, јер би се могло догодити да их неки приватни у тој трци престигну. А ни професори не воле много да им се проверава учинак.

– Од 2010. године тражимо од Конференције универзитета Србије да доставе предлог о формирању листе минималних услова за наставнике, али то до данас нисмо добили – напомиње проф. Срђан Станковић. – Није наша намера да поставимо превисоке критеријуме, према којима пола наставника не би могло да предаје и да буду ментори, него да створимо минимални праг, али ни за то не постоји воља. А то је много битно, јер би створило услове да се наставници не бирају како коме падне на памет, него да се зна шта мора да испуни.

Чак и тамо где постоје правила, она се често крше. Откад је уведена „болоња“ и докторске студије, зна се да би неко докторирао мора да има бар један рад у међународном часопису прописаног ранга, а његов ментор бар пет радова. Многи професори, ментори на докторским студијама, не испуњавају овај услов.

– Потпуно сам сигуран да бар трећина професора и на државним факултетима не испуњава услове за ментора. Али о томе се ћути. Они пролазе на наставно-научним већима, за њих се гласа на Сенату универзитета и сви су прећутно сагласни – сматра др Дарко Трифуновић, са Факултета безбедности Универзитета у Београду. – Репутација ментора мери се бројем и квалитетом његових радова. А то се проверава једном претрагом интернета. Дакле, сасвим је лако утврдити ко испуњава услове, а ко не, али факултети често подмећу недовољно квалификоване кадрове.

Он напомиње како то није фер према онима који се поштено баве науком, као и према студентима који имају право на квалитетне менторе.

– Хемијски факултет је, рецимо, један од оних који држе строге критеријуме. Код њих су за звање доцента потребне завршене постдокторске студије у иностранству. И сада, са једне стране имамо такав факултет, који држи до своје репутације, а са друге у матичним одборима и већима универзитета седе људи који немају ниједан рад на престижној СЦИ листи – коментарише Трифуновић.

Квалитет докторских студија још је спорнији на приватним универзитетима, где се много брже и лакше напредује у звањима. Тако је у року од само годину дана Привредна академија изнедрила 200 доктора наука. Власник Европског универзитета у Београду сам је доделио око 40 доктората из различитих области. Све ово дешавало се пре неколико година, па је рецимо на Привредној академији број докторанада сведен на 18 годишње, а на Европском универзитету на свега три.

Тако смо дошли у ситуацију да се број докторанада са 1.064 у 2007. повећа на 6.281 у 2012. години. Према подацима Републичког завода за статистику, у 2007. години добило смо 206 нових доктора наука, да би током 2012. године титули „др“ уз име прикачило 770 академских грађана.

Добро њима, још боље факултетима, јер се докторске студије плаћају хиљадама евра. У ценовнику Факултета организационих наука УБ стоји да је упис године 215.000 динара (студије трају три године), обнова треће године 110.000, пријава докторске дисертације 55.000, предаја прве верзије рада 10.000 мање, извештај ментора кошта 67.000 и одбрана 58.000 динара. Са списка смо изоставили „ситне“ трошкове од по 2.000 до 3.000 динара. На Електротехничком факултету УБ пријава, оцењивање и одбрана дисертације коштају по 70.000 динара, а година на докторским студијама 216.000 динара. На Сингидунуму година докторских студија кошта 2.500 евра, али је одбрана тезе јефтинија, па цела процедура кошта 800 евра. Ко жели да докторира на Едуконсковом факултету пословне економије мораће да плати 7.500 евра школарину за трогодишње студије.

Годинама се студентске организације боре за уједначавање цена истих услуга, бар на државним факултетима. Али са аргументом аутономије факултета и даље се цена исте испитне пријаве разликује од факултета до факултета. И то колико ће коштати пријемни више диктира популарност факултета, него реали трошкови организовања испита. Они који се боре за сваког студента, посебно за студије природних наука, минимално наплаћују своје услуге. Друштвени на којима се увек тражи место више, обично тестирање, за које им је реални трошак само штампање тестова, наплаћују и по 7.000 динара.

– Постоји финансијска аутономија факултета и нико не може да им наметне једиствену цену услуга – напомиње проф. Срђан Станковић. – Али Министарство просвете би могло да изврши мало јачи утицај на њих, како би ти износи били бар приближни.

И када плате све намете, стекну диплому, а можда и знање, највећи број младих доспе на тржиште рада. Тек тада схвате колика је неусаглашеност образовног система и тржишта рада.

Ивана Мићевић – Новости