ЗАШТО ЈЕ ТОНИ БЛЕР ОТИШАО У ПОПОВЕ?

категорија Подсећања / дана 21/06/2014 у 14:32 часова /

„Tони Блер позива на стварање Светске цркве“ – наслов из британских новина. Блер је, према властитом уверењу, одиграо кључну улогу у војној интервенцији против Србије и признаје да је био у мањини када се залаго за војно решење косовске кризе.

(Пацифизам као ратна техника – Део осми)

«Смежуран, закржљао, овештаствен, дегенерисан, хуманистички човек је потпуно у праву што је устима својих мудраца објавио да је постао од мајмуна. Изједначен са животињама по пореклу, зашто да не изједначи себе са њима и у моралу.“ (Св. Јустин Ћелијски)

У (екуменизму) препознајемо исте елементе које можемо да приметимо у папизму, хуманизму, комунизму и многим другим „измима“ европског палог човека. А као подлога свега тога лежи намера „кнеза овога света“- ђавола да на земљи оснује своје Царство, своју псеудо-цркву и на његово чело доведе свога изабраника, лажног Христа – Антихриста. (Сава Јањић из 1994.)

Бомбардер Весли Кларк је отишао у бизнисмене, и сада се бави рудним богатством Косова и Метохије. Бомбардерка Мадлен Олбрајт је отишла у бизнисменке – сада се бави мобилном телефонијом Косова и Метохије. Бомбардер Тони Блер се умешао међу попове и хоџе, није се запопио, нити захоџио, већ је постао координатор поповско-хоџинских активности – нешто у смислу, архиепископа пацифистичких попова и хоџа.

И тако, Мадлен и Весли су свој «хуманитарни рад», из времена кад су били «милосрдни анђели» заменили нечим конкретним. Вероватно желе да зараде коју цркавицу, да им унучад не умру од глади. Господин Блер се и даље бави «хуманим активностима». Он је због својих заслуга за шиптарски народ постао великан хуманизма међу Шиптарима. Они су почели да дају и имена новорођенчади по њему. «Тонибљери», нова је кованица и име које су добили неколико дечака са подручја Косова и Метохије. Међу Србима још увек није популаран овај хуманиста да би крштавали децу са таквим именом, што не значи да неће да постане. Катарина Жутић, позната наша глумица, чак се својевремено спрдала са њим, па је и говорила и другима једну неприличну шалу о господину Блеру. Њене речи: «Шта мислите, како се зове дете из брака Клинтона и козе?,» каже Катарина, и наставља: «Тони Бле-е-е-ер!»

Можемо ми немоћно да се смејемо, али Тони је, како рекосмо, опет присутан на Балкану, тачније на КиМ. Он је сада основао «Тони Блер верску фондацију», која је уствари пацифистичка секуларно-религиозна секта. Блер користи већ постојеће верске форме да би их искористио за имплементирање и проповед његове хуманистичке религије. Почетком августа, ове 2013. најавио је нове активности у Приштини, у сарадњи са сепаратистичком владом. Мада су пипци и форме ове пацифистичко-хуманистичке религије, веома склони инвенцији и импровизацији неке законитости могу да се наслуте. Покушаћемо да прикажемо како ова религија узима маха и форму у нашим областима.

Формирањем пацифистичко-хуманистичке секте у оквиру Српске православне цркве баве се већ постојеће структуре хуманизма и пацифизма на Балкану. Своју улогу у томе са неколико конференција је имала и Наташа Кандић. Формирана је нека структура са именом «Коалиција за РЕКОМ» која је са дечанским монасима али и са свештенством других епархија почела комесарско-пропагандни рад врбовања. Један од најактивнијих свештеника пацифиста је Вукашин Милићевић, главни и одговорни уредник радија „Слово Љубве“ Архиепископије београдскокарловачке. Дакле, човек који има благослов од патријарха-пацифисте Иринеја да води пропагандну политику архиепископије. Он је, говорећи о жртвама рата, поставио принцип врбовања нових пацифиста у СПЦ и другде: „Ја мислим да је суштина наћи људе који су мотивисани да се озбиљно овим позабаве у верским заједницама. Ако имате активног члана верске заједнице који је можда при том на некој одговорној позицији, који је активан, који је лично заинтересован из перспектива сопствене вере и сопственог погледа на живот да се бави овим питањима, онда просто читава ствар постаје много ефикаснија и онда је много лакше доћи, да тако кажем, до највишег нивоа.“ Послушајмо његов емотивни наступ:

Уколико сте погледали видео на коме говори хуманиста Милићевић, а који је поставио на ју-тјуб Сава Јањић, молимо вас да не наседате на Вукашинове умиљате речи о братству међу народима. Он се овде показује као љубитељ мира и саосећања љубећи недавне жртве других народа, док га се жртве свог народа које тренутно гину на КиМ. и страдају у Хрватској, а којима би могао конкретно да помогне, не тичу.

Сорош и Наташа Кандић

Наташа Кандић је парадигма пропагандног деморалисања српског народа. Њена идеологија није принципијелна већ ратно-хушкачка. Она води ратно-хушкачку пропаганду против Срба. Њени се параметри мењају у зависности од националности жртве и злочинца. Уколико је жртва српске националности а починилац злочина несрпске, она налази 1001 начин да оправда починиоца или да га само «ради реда» осуди. Представник њене организације на Косову снимао је камером догађаје од 17. марта 2004. тако да се не види ниједно лице починиоца злочина. Уствари, скривао их је. Уколико је жртва несрпске националности а починилац српске Кандић налази 1001 начин да оптужи починиоца, да са њим оптужи још и његове даље и ближе сараднике, пријатеље, сроднике, кумове и да од једног појединачног злочина створи општи закључак да је друштво, држава, Црква Срба дубоко геноцидна појава.

Шта може да тражи један православни свештеник на тако одговорном месту у њеном друштву и њеној секти питање је за одељење патологије. Ипак, Кандићка је локална пацифисткиња. Шефови су у иностранству. Тони Блера назвасмо архиепископом „пацифистичке цркве“. Ко је, онда, „егзарх пећког трона пацифистичке цркве“ у оквиру Београдске патријаршије? Није баш лако питање – не зато што нема припадника ове секте у Српству, већ зато што их има прст и плева. Ко онда: Григорије Захумскохерцеговачки, митрополит Амфилохије, Епископ бачки Иринеј, патријарх Иринеј, еп. Иринеј Добријевић, еп. Игњатије, свештеник Вукашин Милићевић…? Можда са учешћем на два пацифистичка сабора – у Приштини уз присутство Тонија Блера 2012. и у Пећи 2013. у хотелу „Дукађини“ ипак, титулу патријарха помесне пацифистичке цркве треба да носи Сава Јањић, управник манастира Високи Дечани. Његове заслуге и значај за пацифизам српске духовне олигархије превазилазе значај осталих, иако су они у хијерархији СПЦ виши од њега.

Житије Саве Јањића
Сава се по подацима који се могу наћи на интернету школовао у Великој Британији. У Београду није довршио студије енглеског језика, већ се пре тога замонашио у Епархији рашкопризренској код актуелног епископа Артемија. Рођен је, по сопственој изјави од оца Србина и мајке Хрватице. Има једног брата, Дејана, који је био сарадник Дафине Милановић и Карића. Колико знамо, до данас му брат живи на Кипру. Случај Саве Јањића је наопако пресликано случај св. апостола Павла. Као што је св. апостол некада гонио хришћане да би на крају постао највећи хришћанин, тако је и свештеномонах Сава Јањић некада гонио секту хуманиста да би постао највећи секташ-хуманиста.
Он у вези хуманистичке идеје да је данас задатак хришћанства „да изгради свет који ће живети у јединству и миру» је некада говорио:

«То је у суштини једно лажно Еванђеље социјалног идеализма и политичког утопизма… – гледати и волети овај пролазни свет као нешто вечно. Папа Павле VI је једном приликом изјавио: „Ми треба да волимо наше време, нашу цивилизацију, нашу техничку науку, нашу уметност, спорт, наш свет…“ То више није хришћанство, већ отворени хуманистички идеализам, а у својој огољености јерес хилијазма.»

Да ли је јеромонах Сава, заиста, веровао у оно што је тада писао, или је то био само начин да стекне неки ауторитет међу православним хришћанима, ми не знамо. Знамо да се драстично променио. До 2004. говори и пише о страдању православних на Косову и Метохији, водећи интернет сајт са благословом владике Артемија, који је најисцрпније обавештавао о догађајима на КиМ.

Јер човек мога мира, у кога се уздах, који јеђаше хлеб мој, подиже на ме пету. (Псалам 40.)
Пошто се прославио анти-екуменизмом и анти-хуманизмом Сава Јањић је од 2004. баталио своју ранију политику следовања еп. Артемију и определио се за тада новоименованог Епископа липљанског Теодосија. Теодосије је био елеменат, возило, који је недостајао да би Сава Јањић започео своју солистичку каријеру хуманисте. Еп. Теодосије је био извршитељ, нешто попут портпарола господина Саве, док Сава истовремено израста у сиву еминенцију (погледати «Камелеони у СПЦ»). Савин аутономни пут се од тада заснива на проповеди љубави између окупатора и окупираних. Он се од тада залагао за заједничку изградњу цркава са шиптарским терористима, сентименталне односе са НАТО пактом, дружење, избегавање спорова.

«Истинско богатство је зато у томе да можемо да волимо и будемо вољени и да оно што имамо у радости делимо са другима.“ (Сава Јањић 2013.)
Коначни раскид са еп. Артемијем је озваничен 2008. када је у манастиру Дечани од стране дечанских монаха поломљена нога секретару еп. Артемија, тадашњем протосинђелу Симеону (Виловском), и подигнута отворена побуна против надлежног епископа. Том приликом је еп. Артемије сменио Теодосија и Саву, али су ова двојица нашла подршку код моћника у Београдској патријаршији. За иницијаторе побуне гусара, пардон, монаха Дечана, еп. Артемије је оптужио Саву и његовог «портпарола» Теодосија. Пошто се одлучио за нови курс, Сава Јањић се повлачи на неколико година из јавности. Свети апостол Павле се после обраћења у хришћанство, такође, осамио на неко време. Док је св. апостол Павле овај период проводио у молитвама и кајању за пређашња дела, Сава је свој период осаме искористио за сплеткарење против свога епископа Артемија. У томе су му, између осталих, помагали његова верна сарадница новинарка Жељка Јефтић која је преносила и даље преноси и потписује његове текстове у «Блицу», и друг на истом послу протојереј Велибор Џомић који је са благословом митрополита Амфилохија обрађивао Савине клевете и давао им књижевну форму у новинама «Правда».

2013. Сава излази из «илегалности» и поново се хвата за интернет и друге медије да би активно проповедао «пост-конфликтну теологију», тј. помирење са окупатором и мирно прихватање окупације, нових граница и нове тоталитарне глобалистичке идеологије.

«Светитељи» пацифизма
«Одбор за канонизацију» светитеља пацифистичке цркве се налази у Ослу и сваке године проглашава нове и нове великане пацифизма. Добитници Нобелове награде за мир су уствари они којима се пацифисти клањају и славе. Међу њима су и Марти Ахтисари и Хенри Кисинџер. Ипак, Сави Јањићу је идол тзв. «Мајка Тереза», римокатоличка медицинско-часна сестра која је водила своју мисију у Индији.

Новинар “Данаса”: Можете ли да издвојите неког нашег савременика за којег сматрате да је несумњиво и трајно допринео добру друштва и како?
Сава Јањић: Посебно бих издвојио мајку Терезу из Калкуте, која је својим примером пожртвовања и љубави пружила утеху многима који су били заборављени и живели у безнађу. Данас је много људи који говоре о хуманизму и љубави, али није свако спреман да се свега одрекне ради те љубави, жртвујући тако себе за другога. Истински хуманизам није у великим идејама већ у томе да Бога у кога верујемо препознамо у сваком човеку, без обзира на веру и народ из кога потиче. У нашем потрошачком и себичном друштву, такав пример пожртвовања и љубави какав је дала мајка Тереза, не само са хришћанског већ и општељудског становишта, представља задивљујућ пример истинске вредности и величине.

Teреза, полаже цвеће на гроб „хуманисте“ – диктатора Енвера Хоџе.

O Терези, контраверзној римокатолкињи (коју, ипак, скоро сви воле) можете наћи доста тога на интернету што оспорава њену напумпану величину. Између осталог, каже се да је слава њеног медицинског пројекта у Индији производ пропаганде који су потпомогли званичници САД у време успостављања срдачних односа између председника Роналда Регана и папе Јована Павла II, тј Ватикана и САД. За њен пројекат се каже да је био и средство за прање новца разних светских корумпираних јавних личности, као и добар бизнис за сам Ватикан. За негу у њеним објектима се каже да није задовољавала светске медицинске стандарде.

Ова прелашћена жена је имала особину и мазохистичког уживања у болу што је једна патолошка карактеристика многих римокатоличких „светаца“. Физичко кажњавање болесне деце да ли може да се оправда? Али, овај пали свет је неком мајка, а неком маћеха: свештеник Бранислав Перановић се прозива због физичког кажњавања болесника, а „Мајка“ Тереза је у хуманистичко-римокатоличком светачком календару. О њеним везама са тоталитарном сектом Шри Ћинмоја и да не говоримо.

Ето на шта се своди сентиментализам, хуманизам и пацифизам Саве Јањића и Тонија Блера. Какви су им «свеци», таква им је и религија.

Теолози и будући црквени пастири већином су образовани на папистичком и протестантском Западу …и нису разумевали да је на Западу лик Господа Христа замењен хуманистичким европским човеком, да тамо и нема правог Хришћанства, те да се разлике не могу исправити компромисним споразумима и дијалогом већ једино истинским и дубоким покајањем – преумљењем јеретика. (речи Саве Јањића из 1994. које као да говори о себи из 2013.).