Да ли ће Ораховчани продајом кућа у завичају који су давно напустили успети у ономе у чему шиптари нису?

Прави Бриселски споразум, за који нас убеђују да је добар и позивају нас да останемо, а бивши политички лидери СПС у Ораховцу продају куће и имања. Какву поруку шаљу?

Да ли ће Ораховчани продајом кућа у завичају који су давно напустили успети у ономе што косовским Албанцима од 1998, а потом и током управе УН на Косову и Метохији није успело – да иселе своје сународнике из горњег дела овог метохијског града?

Ово питање постављају себи Срби из горњег дела Ораховца, у коме је за непуна два месеца продато 10 кућа и четири плаца, укључујући и винограде. Ова српска имовина продата је, по речима неких дата у бесцење, углавном уочи васкршњих празника, а, како се прича, потписивање купопродајних уговора за још две куће питање је дана.

Ораховац се налази у Подримљу, између Ђаковице и Призрена. До увођења протектората УН на КиМ у овој општини живело је 5.200 Срба, од тога 2.500 у граду, остали у девет села. Сад их је 380, углавном староседелаца, у горњем делу Ораховца и то кад су, како кажу, у „пуном капацитету“. Има их још 650 у оближњој, три километра удаљеној Великој Хочи, у којој је велики жупан Стефан Немања засадио први чокот винове лозе у Србији. Обе српске енклаве надалеко су чувене по виноградарству и винима. Прича се да је то један од разлога због ког су Немци 1999. желели да овај део Метохије буде у њиховој зони утицаја.

Овог пролећа имовину у Ораховцу продали су Срби који су град напустили 1999. или раније, као и њихови потомци. Они који су остали тврде да је углавном реч о бившим општинским функционерима, народним посланицима у Скупштини Србије и директорима из СПС који су се, како се прича у Ораховцу, снашли у остатку Србије, примају увећане плате као да су остали на КиМ, а неки се терете и за финансијске злоупотребе којима су додатно угрозили егзистенцију онима у Ораховцу.

– Међу коловођама имамо менаџере: Анђелка Колашинца, некадашњег председника општине, који је неосновано био у косовском затвору, због чега је држава направила компензацију – он живи ван КиМ, а прима увећан лични доходак као да ради и живи овде. Међутим, према владиној одлуци из 2003, право на тај додатак, који је тада био 100 одсто, имају само они који нису отуђили непрокретности на територији КиМ. Други је Благоје Миленковић, директор фабрике „18. новембар“ и бивши народни посланик. Напустио је Ораховац међу првима и 2005, иако није био реизабран, приватизовао је и продао фабричко представништво у Београду. Тиме је фактички присвојио око 200 хиљада евра вредност тог објекта који се налази на 100 метара од Храма Светог Саве на Врачару – објашњава за Данас Голуб Кујунџић, први човек привремене управе српске општине Ораховац.

Према његовим речима, 155 радника „18. новембра“ који имају право на новчано обештећење од 20 одсто остали су „кратких рукава“ за надокнаду од по 715 евра, које је одбила да им исплати и Косовска агенција за приватизацију (КАП) кад је приватизовала фабрику, зато што су, наводно, подмирени од продаје представништва у Београду. Кујунџић каже да „нико од радника није добио ништа зато што је директор новац ставио себи у џеп и купио два стана својој деци, а од СПС добио и стан на коришћење, који је откупио, док га је намештајем опремио Михаиљ Кертес, који је на суђењу признао да је то урадио зато што „трагичнију причу о страдању није чуо у свом животу“. СО Ораховац, сада привремена управа, од 2011. тражи од Београда да утврди ко је и како продао представништво фабрике, где су завршила средства од продаје и које учествовао у поступку.

– Њихова странка прави Бриселски споразум, за који нас убеђује да је добар и позива нас да останемо, а њени чланови, бивши политички лидери СПС у Ораховцу, продају куће и имања. Какву поруку шаљу? Шта је искрено – ова продаја, којом нам кажу да нема ништа од опстанка или то што Београд говори да је Бриселски споразум добар и да треба да останемо? Продаја траје све време, али је после Бриселског споразума узела маха, људи виде нема ништа – каже за Данас Дејан Баљошевић, координатор за пројекте повереника за избеглице општине Ораховац.

Он напомиње да је последње што је продато виноград на путу који горњи Ораховац повезује са Великом Хочом, чији је власник био Александар Грковић, донедавни директор НВО „Југ“, која се бавила повратком Срба у ораховачкој општини. Грковић сада живи у Краљеву.

– Очекивали смо да никад неће бити продаје и да ће се сачувати спомен на старо српско градско језгро града. Ораховчани који су се интегрисали у централној Србији немају осећај ни за колективну безбедност комшија и рођака који су остали. Они ће нам задати последњи ударац. Српски део града сада подсећа на пијацу. Долази летњи талас Албанаца гастарбајтера са парама, меркају, процењују као да смо на продају – наглашава Баљошевић.

Пред Васкрс продато је и „игралиште“ недалеко од цркве, познато и као гумно Кујунџића, на коме су одрасле многе овдашње генерације. Продали су га потомци српског јунака Лазара Кујунџића, чија се спомен-кула у којој је погинуо налази у Великој Хочи.

– Ораховчани и СПЦ једва су их пронашли кад смо обележавали 100. годишњицу погибије потомака Лазара Кујунџића, јер се нико не сећа да су виђени у Ораховцу. Албанци их зачас нашли за продају- причају Дејан Баљошевић и Лабуд Кујунџић.

Продају се и куће на плацевима које је српска општина својевремено дала Србима бесплатно на коришћење на 99 година. Једна од њих је грађена средствима Европске агенције за реконструкцију, али су је убрзо Албанци запалили. Српски домаћин, који се у њу није ни уселио, сад покушава да је прода, али има проблем са папирима. Ти општински плацеви продају се чак и за мање од 1.000 евра по ару, иако је реална цена 3.000 евра.

Грковића махала, званично Устаничка улица, сматра се ораховачком Кнез Михаиловом. Такође је „начета“ продајом, мада се преостали Срби надају се ће остати ту, јер, како кажу, „не могу да забораве леп живот којим се у овом граду некад живео“. У тој улици је и Конак Пећке патријаршије, сада приватан посед окружен Албанцима. Недалеко је обданиште „Наша радост“, које се налази у кући купљеној 2009. од донације Удружења васпитача Београда. Власништво је Епархије рашко-призренске. Суседну кућу купио је Албанац, за ког се прича да је наркоман и да често окупља друштво.

– Кад смо купили ову кућу за вртић, мислили смо да ћемо да сачувамо ову улицу и овај део града који се зове Кованица. Она нам је била као душа наша – Брег љубави. Ту се окупљају млади из ове четири улице. Од 2009. до сада продато је седам или осам кућа, тако да смо сада у окружењу Албанаца – прича директор обданишта Љиљана Грковић, која 30 година ради са децом.

Каже да албанска деца улазе у двориште обданишта због справа за играње и, наводно, лопте која им је упала, али да управа обданишта инсистира да се ту играју само у присуству родитеља и када ова предшколска установа ради. Наша саговорница живи две улице даље, у кући са супругом. Ниједно од њено троје деце није у Ораховцу, али долазе викендом. Прича да Албанци често обилазе њену улицу да се распитују да ли има кућа на продају.

Оно мало Срба који су продали некретнине и још су у Ораховцу не желе да јавно говоре о томе. Приватно тврде да су морали то да ураде, да не би изгубили цену, јер су окружени Албанцима. У Ораховцу овог пролећа куће се продају по цени од неколико хиљада, ретко више од 10.000 евра.

– Цену одређују Албанци, јер нема других интересената. Они не купује кућу, него плац. Кућу добијају џабе. Тако су радили у доњем делу града, где су биле куће које су тад вределе и по милион марака, на пет ари плаца, за које су плаћали 50.000 марака – каже Лабуд Кујунџић.

Косовски Албанци међу собом препродају купљене српске куће вишеструко скупље, а и Срби траже више пара од својих сународника, Цркве и државе него од албанских купаца. Црква је власнику куће код Сахат куле, симбола Ораховца, нудила 15.000 евра. Он није хтео да спусти цену испод 18.000, а Албанцу је касније продао за 14.000 евра.

Албанци готово „стратешки“освајају неколико преосталих српских улица у горњем Ораховцу – најпре купују куће на углу или средини улица. Купљене српске куће руше и зидају нове. Срби кажу да су нове комшије у почетку љубазне, а да после почиње „пакао“ – разбацивање смећа, бука, провокације… Напетост расте, а било је и масовних туча.

Посебно узнемирење међу Србима унели су графити који су недавно осванули на кући преко пута Канцеларије ОЕБС. На српске спортске и понавијачке поруке Албанци су одговорили бруталним и вулгарним графитом на коме Србину истовремено секу главу и над њим врше сексуално насиље, уз поруку „Терпи мајмуне“. Графит је прекречен, али је мучан утисак остао. На дечијем игралишту за сада се држе поруке „Ораховац чека Путина“ и „Путине, чекамо те“.

-Рођена сам овде, живим овде. Метохија, Велика Хоча и Ораховац су мој живот. Ово што се догађа са убрзаном продајом је узнемиравајуће. Ја сам мајка четворо деце, једно је на студијама, троје овде. Њихов се живот тотално променио. У оно најгоре време 1999. и 2000. имали смо слободу у горњем делу града, у ових пар улица. Знали смо да Шиптар може да дође неким послом и прође, држали смо га на оку. Сад купују куће овде, ту живе и то је и њихова улица. У време мартовског погрома 2004. долазили су из доњег дела града. Сада да дође неки нови 17. март, они су поред наше куће. Нема начина да се спасимо – каже Оливера Радић, професор српског језика у Ораховачкој гимназију и дописник Јединства.

Жали се да српска деца без старијих нису безбедна ни на улици, ни на игралишту. Родитељи се плаше не само инцидената, него и отмица, по којима је овај крај познат већ 16 година.

– Мој мањи син је у основној школи. Имали су игралиште направљено за српску децу на српском имању, зато што нисмо имали приступа другим игралиштима. Сада се наша деца повлаче, албанска се играју, а наша општина плаћа кирију. Ми забрањујемо нашем детету да се игра кад су они ту, јер нећемо да улазимо у сукобе, као што се догодило породици Шарић, која се сукобила са новим комшијама – прича Оливера Радић.

Према њени речима, горњи Ораховац и Велика Хоча имају 70 деце предшколског узраста, близу 100 ђака у основној школи и 23 ученика у гимназији.

– То је добар број на 1.000 становника. Имамо младе породице, рађају се Срби, задржали смо ове просторе, а држава не мисли о нама. Нећу да кажем да баш ништа не ради, даје плате, минималце, али није био потребно пуно пара да се овде уради нешто. Тачно је да се ради о личним правима, имовини коју власник има право да отуђи, али држава ради својих виших интереса може да примени неке мере. С друге стране, они који продају за тај новац – 30 сребрњака Јудиних, продају не само кућу, него и своје светиње и гроб. Не желим да се неком нешто деси, али старе жене овде кажу: „Кућа ће да га укуне“ – напомиње Оливера Радић.

Њен супруг Благоје Радић каже да му је „најболније то што се Црква није ангажовала, иако све зна о ораховачкој ситуацији“. Ћутање о продаји српских кућа Ораховчани сматрају кључним доказом да их је Београд „отписао“.

Према њихови речима, са продајом српских кућа упознати су бивши шеф Канцеларије за КиМ Владе Србије Александар Вулин и то у више наврата на терену и званично преко локалне управе, као и патријарх српски Иринеј и надлежни епископ рашко-призренски Теодосије.

– Продаја српске имовине осуђује се само у Ораховцу. Остали ћуте. Срби се овде питају зашто држава то не санкционише. Ћутање схватају као одобравање. Ако је нису осудили: држава, медији, друштво, Црква, невладине организације… то је порука да сви треба да идемо тим путем – каже Дејан Баљошевић.

Штала у заштићеној зони

Велика Хоча је са 14 средњовековних црква и црквишта историјско-амбијентална целина заштићена посебним косовским законом из 2013, који се још не примењује, иако је у априлу 2014. усвојено административно упутство за уклањање законских недоречености. Границе заштићене зоне готово да нико не зна, а у међувремену у делу између горњег Ораховца и Велике Хоче, на продатим српским имањима, подигнута је индустријска зона са каменоломом, бензинском пумпом, стовариштем, фабрикама картонске амбалаже и ПВЦ столарије… На самом улазу у Велики Хочу, недалеко од средњовековног манастира посвећеног светом Јовану Претечи (14. век) и на водотоку који директно иде на врело из ког се Велика Хоча снабдева пијаћом водом, подигнута је штала са козама. Срби су о томе званично обавестили Унмик, ОЕБС, косовске општинске власти, Канцеларију за КиМ Владе Србије, писали петицију… Почетком маја, према речима Џемала Хаџимустафе, општинска инспекција је донела одлуку о рушењу штале, а њеном власнику, који нема грађевинску дозволу, остављена је могућност жалбе косовском министарству културе. Тренутна ситуација је да се у Велику Хочу и даље улази кроз смрад штале у којој је све више стоке која се напаса надомак села, а због паса који је чувају Срби све ређе иду пешице главним путем.

Дупла власт

Горњи Ораховац тренутно има две општине. Српску са привременом управом, коју чека гашење због формирања заједнице српских општина на КиМ. Косовска општина у Ораховцу и Великој Хочи има своје Канцеларије за заједнице. На последњим косовским локалним изборима Срби нису добили свог одборника у косовској Општини Ораховац јер, према речима Лабуда Кујунџића, „ишле су четири листе, а није било довољног интересовања за гласање“. Он каже да се српска општина сада „своди на сервис грађана око социјалних давања, упошљавања“. Општина има дечији вртић, задругу, опрему за јавно-комунално предузеће, али није успела да га региструје, као и туристичку организацију, од које много очекује због Велике Хоче. У систему Србије још су школе и амбуланте у Ораховцу и Великој Хочи. Још постоје „хуманитарни конвоји“ уторком и петком до северног дела Косовске Митровице и сваког другог понедељка до Грачанице. Уместо Унмик полиције, оба сада возе Албанци, изабрани преко тендера косовског Министарства саобраћаја.

СПС необавештен

У Покрајинском одбору СПС Данасу је речено да нису упознати са „случајем“ Анђелка Колашинца и Благоја Миленковића.

Хаџимустафа: Општина не може да се меша

– Приватна својина је светиња за сваког и нико не сме да утиче на неког да ли може или не да је прода. Ми као општина ту не можемо много да учинимо. Можда не би било лоше ако би Срби могли да апелују на сународнике да не напуштају своја огњишта, али воља сваког грађанина је да располаже својом имовином – каже за Данас Џемал Хаџимустафа, потпредседник Општине Ораховац. Хаџимусфата, који и сам живи у горњем делу Ораховца, тврди да су „односи Срба и Албанаца, који годинама тамо живе, на највећем нивоу са обе стране“. Према његовим речима, општина је спремна да изађе у сусрет и повратницима. Он објашњава да су „због измењене материјалне структуре становништва цене некретнина пале и у доњем делу Ораховца, где зависе од локације, док су српске куће за 10 одсто јефтиније“.

„Епопеја ОВК“

– Оружани сукоби у Орахову почели су 12. маја 1998, на празник Светог Василија Острошког, када су Шиптари напали полицијску патролу и села Братотин и Ратковац. Тада је погинуо полицајац Александар Митић из Велике Хоче, док су четири резервна полицајца тешко рањена. Исте године 17. јула киднаповано је 42 Срба, четворица су убијена. Ораховац је страдао и у погрому 17. мата 2004. – подсећа Оливера Радић. Ораховчани су 16. годишњицу почетка рата обележили помињањем погинулог српског полицајца на празничној литургији. На брду изнад Ораховца, кад се крене према Малишеви, тик уз ауто-пут, налази се обележје са заставама Албаније и симболима „УЧК“ „Епопеја у Ораховцу 17. јул 1998“.

Јелена Тасић – Данас