Русија и Ирак (анализа)
Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров и ирачки министар иностраних послова Хошјар Зебари на заједничкој конференцији за новинаре у Багдаду, 20. фебруар, 2014. (photo by REUTERS/Thaier al-Sudani)
Има основа за критику стручњака за међународне односе: нису успели да предвиде било који од значајних догађаја у протеклих неколико деценија. Пад комунизма у Источној Европи, као и распад Совјетског Савеза и „арапско пролеће“, за аналитичаре су били изненађење. Међутим, постоје и случајеви када је супротно од тога тачно, када су политичке Касандре једногласно упозоравале на нешто, али су они који доносе одлуке то једноставно одбацили. Ирак је само један такав случај.
У јесен 2002, када је постало јасно да администрација Џорџ Буша иде ка војној акцији против тадашњег ирачког председника Садама Хусеина, постојао је ефективни консензус међу руским оријенталистима. Изузев неколико занемарљивих изузетака, сви су једногласно тврдили да ће таква мера довести до хаоса и на крају до нестанка Ирака као јединствене државе. На свим међународним конференцијама и у личним контактима, руски стручњаци су упозоравали своје америчке колеге да то не чине. Неки од саговорника су се сложили; други климнули главом у знак разумевања, иако неуверени; док су други, посебно они што су радили директно са америчком администрацијом, слегали раменима. Нема потребе да нас плашите, рекли би нам, демократски преображај Блиског истока је неизбежан, мора само да се подстакне.
Али, годину или две касније, суочени с крвавим превирањем у Ираку, многи од оптимиста су били приморани да признају да су руски скептици били у праву. Касније, када је у Ираку заведен неки ред уз зачетак релативно демократских процедура, опет испаде да је Москва претеривала. Ипак, чак и тада Руси нису полагали много наде у будућност Ирака. Највише коментара у вези повлачења америчких снага сводило се на то да су Сједињене Државе имале један задатак, а то је да осигурају да демократски Ирак не пропадне после ослобођења од окупације, чиме се, је ли, спашава образ.
Недостатак вере у будућност Ирака није одвратио Москву од успостављања односа са ирачким руководством, посебно од демократских избора – чији се исход лако могао предвидети на основу конфесионалне структуре Ирака – и доласка на власт снага више у складу са Ираном него са Сједињеним Државама. После свргавања Садама Хусеина, изгледало је да су руске нафтне компаније , пре свега Лукоил, заувек изгубиле ирачко тржиште и своје ресурсе. Али постепено су почеле да се враћају и улажу у раније пројекте, као што је развој великог нафтног поља Западна Курна. Одвојено, изграђене су везе са курдском руководством. У 2012 години, постигнут је значајан договор да се Багдаду прода оружје у вредности више од 4 милијарде долара, што је видно изиритирало Вашингтон. Споразум није био ни запечаћен када је због њега избила туча. Ипак, ирачки премијер Нури ал Малики је хтео максималну диверсификацију економских и геополитичких односа, да би избегао искључиву зависност од било које велике силе.
Ако се позиција Ирака у сиријском конфликту и није у потпуности поклапала са оном Русије и Ирана, онда се сигурно драстично разликовала од позиције осталих арапских земаља. Било је чак и говора о руско-шиитској осовини на Блиском истоку, осовини Москва-Техеран-Багдад-Бејрут (Хезболах).
Наставак активних веза није утицао на процену Москве о будућности Ирака, јер су руски научници већ дуго тврдили да се у земљи спрема нови грађански рат. То је била главна тема разговора последње две или три године, мада је чудно што Ирак није био у центру пажње свих. Амерички председник Барак Обама, чије је повлачење из Ирака постало једно од главних достигнућа његовог председништва, није хтео да призна да се ситуација у земљи брзо погоршава и да нешто поводом тога мора да се уради.
Ирак је играо важну улогу у руској политици. Америчка инвазија 2003. је по много чему прекретница у процени руског председника Владимира Путина у погледу САД, Запада и могућности потпуне и равноправне сарадње са њима.
Путин није, мора се рећи, иако јесте снажно осуђивао војну умешаност Вашингтона у Ираку, као што је и упозоравао на последице, тада био најактивнији противник САД. Његова реторика је драстично поштрена под утицајем тадашњег француског председника Жака Ширака, који је водио кампању против америчке инвазије. Руски председник је рачунао да ће, ако подржи Ширака и немачког канцелара Герхарда Шредера, још једног критичара Буша, то вероватно бити пробој ка квалитативно различитим односима са Европском унијом. У то време, то је била кључна Путинова жеља. Сукоб у Ираку је био први случај – и последњи, до сада – у којем Русија није била против читавог Запада, већ је уместо тога стала уз један његов део а против другог.
Та очекивања се нису остварила из више разлога, али је Путин извукао закључке у вези са светским поретком. Ирак је, по његовом мишљењу, показао да Сједињене Државе чине и да ће чинити оно што оно што нађу за сходно, чак и ако је то у супротности са владавином права и захтева манипулацију доказима. Није случајно Путин недавно поменуо епрувете са наводно непобитним доказом да је Садам имао оружје за масовно уништење, које је тадашњи амерички државни секретар Колин Пауел показао у Савету безбедности УН. Руски председник је говорио о оптужбама да Русија распирује рат у Украјини. „Покажите доказ. Или поново имате, као и тада, само цеви са некаквим прахом ?“ рекао је он.
Постепене промене, с почетка једва приметне, настале су у руској спољној политици после кампање у Ираку. Москва се, као и много пута раније, наизглед помирила са оним што се догодило, па је чак и почела и да сарађује око Ирака у оквиру међународних напора за стабилизацију. Дугорочне одлуке, међутим, нису предузете због чињенице да се САД не може веровати; да Русија мора да се ослања само на себе и концентрише своје снаге и способности да брани своје позиције у свету хаоса и правног нихилизма. У том смислу, пут Русије на Кримско полуострво је почео оног дана када су амерички тенкови ушли у Ирак.
Занимљиво је да је Ирак, као пробни пројекат глобалне промоције демократије, био претходник „обојених револуција“ у земљама бившег Совјетског Савеза, посебно у Грузији и Украјини. Уопштено говорећи, то су све елементи исте политике, иако спроведене различитим средствима. У њеној сржи лежи теорија „демократског мира“, према којој што више демократије има у свету, биће мање ратова и претњи ратом – тако да демократизацију треба подстрекивати свим средствима. Сада је редослед био обрнут. Прво су почели бурни догађаји у Украјини, друга серија демократске револуције од 2004 године, али сада са обилном применом насиља и претњом колапса државе. А онда је Ирак још једном експлодирао: изникло је семе посејано пре више од десет година. Не постоји директна веза, али у општем контексту непредвидивог лудог света, ови догађаји су карике једног ланца.
Нове украјинске власти нису имале среће. Ирачка катастрофа очигледно скреће пажњу САД са Украјине, што иде у корист Русије и оних украјинских снага на истоку земље које су оријентисане ка њој.
Размере последица актуелних дешавања у Ираку је тешко предвидети. Русија ризикује да изгуби инвестиције, рецимо, четири милијарде долара Лукоила, али то бледи спрам могућег домино ефекта. То може да подразумева нови грађански рат у Ираку, који би могао да доспе уље на ватру сиријског сукоба, као и општег сукоба између Саудијске Арабије и Ирана, сунита и шиита. Појава независног Курдистана би изменила читаву геополитичку карту, стављајући Турску у крајње тешку позицију. Утицај на Авганистан је немогуће израчунати, и тако даље и тако редом.
Упркос озбиљном руско-америчком сукобу због Украјине, Москва дефинитивно неће покушати да игра улогу кварише и погорша проблеме с којима се САД суочавају у региону. Постоји сувише висок ризик од колапса целог регионалног система, тако близу руских граница. Ово тим пре што је Русији пријатељски Иран у овој ситуацији, као и САД, заинтересован за одржавање статуса кво у Ираку.
Међутим, мало је вероватно да ће Москва активно помоћи Вашингтону. За руско руководство, као и за руску јавност, оно што се дешава у Ираку је пресуда укупној политици САД после Хладног рата, и симбол звучног неуспеха оних који су колко јуче показали крајњу ароганцију према свима који се не слажу са њиховом политиком. Путин у Ираку види још један доказ колико је био у праву. Покушаји лидерства најмоћнијих земаља само су донели разарања и постигли супротан ефекат, без обзира да ли је то напор ЕУ да увуче Украјину у своју сферу утицаја, што је резултирало озбиљним превратом, или је у питању распад Ирака, подстакнут жељом Вашингтона да се успостави „исправан“ поредак на Блиском истоку.
О аутору: Фјодор Лукјанов је новински коментатор, колумниста „Ал Монитора“, уредник часописа „Russia in Global Affairs“, председник Савета за спољну и одбрамбену политику и члан руског Савета за међународне послове.
Извор: http://www.al-monitor.com/
Превео: Александар Јовановић – Срби на окуп
Да ли је ваш производ чист или је генетски модификован ? Покажите купцу ознаком
Представник акције “Без ГМО” Еколошког покрета Новог Сада за Западну Србију, Мирослав Драмићанин
Е-пошта: miroslav.miro.dramicanin@
Телефон: 062 854 13 28
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
