Тадић 2004. године: Са Николићем Срби немају шансе за инвестиције

У јулу 2004. године Борис Тадић је постао председник Србије. Тек у другом изборном кругу пошло му је за руком да победи главног противника Томислава Николића са благом предношћу. Непосредно после тога, срео сам се са новим председником, кога су сви звали учеником Зорана Ђинђића. Тадић се, заиста, трудио да личи на свог идола и начином говора, и гестикулацијом и жељом да оствари резултате. Током сусрета са Тадићем, одмах сам схватио да Филозофски факултет у Београду школује одличне психологе. Пре него што је почео да се бави политком, Тадић је предавао у гимназији и радио као радио новинар. На питање да ли је тачно да је Европска унија толико уложила у његову победу, Тадић је одговорио:

Да је Томислав Николић победио на изборима, а он није имао лоше изгледе, Србија би постала земља, од које се Запад трајно окренуо. Не бисмо добили кредите, у привреду не би уложили ни један евро. Имао сам нека неслагања са Коштуницом. Данас је он српски премијер, а до средине 2003. године био је председник Југославије. Влада Војислава Коштунице је, по мом мишљењу, нешто конзервативнија. А ми треба да идемо храбро напред и оживљавамо привреду. Српски бирач је изабрао „европски пут“ развоја и то је предодредило моју победу. Запад се није мешао у наше изборе. Тачно је да је сугерисао бирачима, да са Николићем Срби немају шансе за инвестиције, за нова радна места.

Говорећи о будућности развоја односа између Србије и Русије, Тадић је био оптимиста:

Русија је наш традиционални и стратешки партнер. Имамо јаке и стабилне везе у енергетском сектору, пољопривреди, разним областима индустрије. Србија има три главна партнера: Русију, Европу и Америку. Уверавам вас да ће Русија бити наш главни спољнополитички партнер.

Подсетио сам председника Тадића да је Европа спремна да помаже Србији под условом да Београд активно сарађује са Међународним трибуналом у Хагу и стриктно испуњава његове захтеве. Али нису сви у Србији подржали изручење Слободана Милошевића у руке Карле дел Понте. Многи су били убеђени да оптуженима пред Хашким трибуналом треба судити у Србији, а не у Холандији. Питао сам шта мисли о Ратку Младићу и Радовану Караџићу, које у том тренутку, већ девет година, нико није могао да ухапси.

Једноставно, обавезни смо да сарађујемо са Хашким трибуналом. У супротном наћи ћемо се у врло тешкој економској сиутацији и политичкој кризи. Без развијене привреде, ескалираће политичке тензије. У том случају биће тешко решавати и косовско питање и низ других регионалних проблема.

Када су у питању Младић и Караџић, то су људи из друге земље – из Босне и Херцеговине. Пре него што сам постао председник Србије, био сам министар одбране савезне државе Србије и Црне Горе, имао сам многе информације. Али ни једном нисам добио податке о тим људима. Хашки трибунал никада није оптужио Србију по том питању. Караџић је оптужен за злочине у Босни и Херцеговини. За Србију је то ирелевантно. Младић је последњи пут, према разним изворима, био у Србији, пре оснивања Хашког трибунала и подизања оптужнице против њега. Сумњам да се генерал Младић налази на територији Србије. Целокупна истрага, а она је спровођена више пута, није дала никаквих резултата. Имам поверења у наш МУП, који се бавио овим случајем.

А на директно питање, где би могли да се крију ови људи, које константно траже Американци, поновио је да не зна где их треба тражити.

Страни новинари су ми много пута постављали ово питање. Одговарао сам им озбиљно, оно што ћу и вама рећи: Не знам. Западни аналитичари су ме питали шта бих ја урадио да се нађем у таквој ситуацији. Рекао сам да бих отишао у Хрватску (смех). Ми говоримо истим језиком, то је најважније. А друго, после малих козметичких операција Младића у Хрватској никада не би препознали. Исто као што и хрватског генерала Готовину нико никада не би препознао. Зато два позната генерала, која толико тражи Трибунал – српски и хрватски – могу тако и да се сакрију: Србин у Хрватској, а Хрват у Србији. Али то је фанстастични сценарио. Желим да подвучем још једном, да је Младић генерал из Босне, а не из наше земље. Он је босански Србин.

Константин Качалин – Глас Русије