Предавање О. Ксенофонта на црквено-молитвеном сабору у манастиру св. Николаја у Лозници код Чачка 2014. године

Преосвећени владико, пречасни и преподобни оци, преподобне сестре монахиње, браћо и сестре,

добио сам благослов и велику част да вам се на овом дивном и величанственом скупу обратим и подијелим са вама неколико мисли. Ево, овај наш црквено-народни Сабор, богомолни и богомољачки, већ другу годину одржава се у овој светониколајевској обитељи лозничкој, и ако Бог да, прераста у једну годишњу, исповједничку и богомољачку традицију Епархије рашко-призренске у егзилу.

И заиста, дивно је и красно, по ријечима, псалмопојца, кад сва браћа живе заједно, и трепери и радује се душа када види на стотине и стотине, на хиљаде вас који сте дошли на ово наше светосавско саборовање. Сакуписмо се у овом попразништву Вазнесења Христова, у недјељу седму по Пасхи, када прослављамо и спомен триста и осамнаест Отаца Првог Васељенског Сабора, 325. године у Никеји, Сабора који је утврдио и одогматио вјеру Цркве у Богочовјечанство Христово, одбацујући бунцања и хуљења Аријева и његових злочестивих и злославних посљедоватеља.

Или, како то каже црквена пјесма коју пјевамо на данашњи празник:  Били сте, свети Оци, несумњиви чувари апостолских предања: јер православно научивши једносуштност Свете Тројице, саборно сте низложили Аријеву хулу, са њим сте и Македонија духоборца обличили, осудили Несторија, Евтихија и Диоскора, Савелија и Севира безглавог. Молимо вас, молите се да се избавимо њихових прелести, и да се живот наш сачува без скверни.

И како отада, од Првог Васељенског Сабора па кроз историју Цркве, осталим Васељенским и помјесним Саборима и учењима светих Отаца, утврђивана је она непромијењена и неоскврњена пунота Истине, дата облагодаћеним проповјединицима Христа Распетог и Васкрслог, светим Апостолима, на Дан Педесетнице у Јерусалиму, вјере Апостолске, вјере Отачке, вјере Православне, вјере која утврди Васељену! Вјере, коју једнако вјероваше увијек, сви и свуда Свети Оци, вјере богоносне и спасоносне, која из ове долине суза у Царство Небеско узводи.

Од Арија безумног, који раздра ризу Христову, како каже једна од црквених пјесама данашњег празника, ређали су се кроз историју Цркве Христове многи и премноги хулитељи и јеретици, непријатељи Цркве, кроз вијекове, све до времена данашњег. А свети Оци, неуморни дјелатељи, посленици и жетеоци на Њиви Господњој, устајали су да јерес сатру, вјеру одогмате, утврде и јасну, чисту и неоскврњену нам предају. И зато нам не остаје само пуко сјећање на свете Саборе као неки остатак из прошлости, него као жива, дијахронијска веза ове, војујуће Цркве, којој и ми данас припадамо, са Торжествујућом Црквом Светих, возглављеном Христом Богочовјеком.

Стога, знајући, са светим свештеномучеником Кипријаном да: коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац, остајемо, ми дјеца овог вијека и времена данашњег, зачуђени изјавама, поступцима и дјелима, или их је ваљаније назвати недјелима, екумениста крштених и васпитаних у крилу Православне Цркве. Како, дакле, разумјети изјаву српског Патријарха, који себе екстатично истиче екуменистом и пацифистом, а римског папу назива молитвеником, Духом Светим изабраним, пред престолом Христовим, учествује у литијама и саборовањима јеретичким у Бечу и Сарајеву и по јеврејским синагогама приноси упаљене свијеће… Није српски патријарх усамљен случај у мученичкој Српској Цркви, него видљиви и жалосни врх леденог бријега па му се у таквим дјелима ужурбано придружују многи српски Архијереји.

Но, како ће православни Хришћанин провјерити своја дјела, ако не кроз непогрешиву призму Светих Отаца? Шта, дакле, на то кажу Свети Оци Цркве Православне, ван које нема спасења и живота вјечнога? Шта нам на то каже свети Отац наш Сава Равноапостолни, први просвјетитељ и учитељ, Отац и покровитељ српски? Приупитајмо овог богоносног претка нашег, слаже ли се са поступцима српских Архијереја данашњих.

А свети Сава одговара да је још 1217. године, када папа Хонорије посла владалачку круну његовом брату Стефану, хотећи тиме и Србе и Србију да подведе под свој тешки духовни јарам, отимајући их из тора Христовог и испод благог Христовог јарма, одговорио да ће српски владари на царство бивати вјенчани једино благословом српских поглавара. Тиме је свети отац наш Сава ослободио Србе и Србију било какве папинске власти. Зато и у своје Законоправило свети Сава уноси низ византијских одредби које се тичу папистичких застрањења и новотарија: против коришћења азима-бесквасног хљеба на Литургији, против латинског поста суботом и латинског обичаја обавезне безбрачности свештенства. Разобличава свети Сава и многе друге латинске заблуде и јереси, а на првом мјесту јерес филиокве, о происхођењу Духа Светог “…и од Сина“.

У својој бесједи о правој вјери на жичком сабору, 1221. године, свети Сава излаже вјеру Православну, говорећи: “Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако вјерујемо и тако исповиједамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо…“ па још и додаје: “Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловјерја кроз слуге његове јересеначелнике посија у васељени ради кварења и смућивања праве вјере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси. По свједочењу Теодосија, Свети Сава тражи од краља Стефана и свих присутних да трипут понове Символ вјере без јеретичког римокатоличког додатка. За оне који су крштени у римокатоличкој јереси, свети Сава заповиједа да се, након што прокуну њихову злу јерес и исповједе православну вјеру, прочита молитва светот мира, па кад се помажу светим Миром по свима чулима, да се имају са нама за вјерне…

Из овога су сасвим јасне изјаве неких римокатоличких прелата да Срби са светим Савом не могу у Европу. Барем не са таквим светим Савом, истинским Светитељем Христовим, православним подвижником и истинским тиховатељем, и са светосављем које је, по ријечима светог владике Николаја Жичког, “православље српског стила и искуства“. У Европу Србин може само са Савом дорађеним и прерађеним у мануфактурама ватиканским, Савом расхристовљеним и обеживотвореним, који, као такав сасвим лако улази у папске калупе, а са расхристовљеним Савом, лако ће у ватикански калуп упасти, као тиква без коријена, и расхристовљени и обезбожени Србин.

И ево, говорећи о светом Сави, дотакосмо се и другог српског Светитеља, великог и највећег српског сина послије светог Саве, владике Николаја Жичког и Охридског, Николаја Свесрпског. Запитајмо и светог Владику Николаја, шта ли ће нам он одговорити, докле се простиру границе Цркве коју нам свети Оци прије њега поставише. И равноапостолни Владика, Златоуст српске Цркве, громко и смјело одговара: “Наша крштена браћа, која се поведоше за папским и лутеранским јересима направише се веома мудри мимо Христа.  Али, ваистину се на њима обистини реч Павлова: Кад се грађаху мудри, полудеше.“ И још каже свети Владика: “Шта је Европа? То су похота и памет. Обоје човечије: човечија похота и човечија памет. А то двоје оличено је у папи и Лутеру…јер једно значи негирање вере, а друго негирање Цркве Христове…Папизам се служи политиком, јер само тако се долази до власти. Лутеранизам се служи филозофијом и науком, јер тако мисле доћи до памети. То је нова вавилонска кула, то је нова Европа.“ И још нас вапајно учи овај свети и златоусти проповједник: “ Цар антихрист представља почетак деветнаестога вијека. Папа антихрист представља средину деветнаестога вијека. Европски философ антихрист (из луднице) представља крај деветнаестога вијека. Бонапарта, Пије, Ниче. Три кобна имена тројице најтежих болесника…Цезар, понтифекс и философ…Кад се Бонапарта насмејао светињама у Кремљу, и када се Пије прогласио непогрешивим, и када је Ниче јавно објавио своју службу Антихристу- тада је сунце помрачало на небу…атеист цар, атеист понтифекс, атеист философ…

Тако учи свети Николај Златоусти о обезбоженој Европи и о обезбоженом папству. А наши несрећни Архијереји? Они сматрају да папа служи престолу Христовом, а идеју уједињење и обезбожене Европе својој еврофанатизованој публици представљају као отјеловљење Христове идеје да сви буду једно…

Ако је свети Николај Жички највећи Србин послије светог Саве, засигурно је да, у тројству српска света Три Јерарха заслужно и непролазно мјесто припада исповједнику и ангелу ћелијском, преподобном оцу нашем Јустину. Запитајмо, браћо и сестре, и преподобног оца нашег Јустина, слаже ли се и он са светим Савом и Светим Николајем, или, ће подржати оне који кормиларе данас бродом Српске Цркве.

А свети отац Јустин одговара из Ћелија, а уствари и он пред престолом Свевишњега, молећи се са светим Савом и светим Николајем за грешни и прегрешни род свој: “На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешивог човека у Риму и не мање непогрешивог човека у Лондону и Берлину. Тако је постао папизам који од Христа узима све и претестантизам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у папизму и у протестантизму на место Богочовека постављен је човек као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека…У самој ствари, први, радикални пртест у име  хуманизма против Богочовека Христа и његовог Богочовечанског организма, Цркве, треба тражити у папизму, не у лутеранизму. Папизам је стварно први и најстарији пртестантизам. Не треба се варати, папизам и јесте најрадикалнији пртестантизам…Нема сумње, све се ове чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на Западу нема Цркве, нема Богочовека…

И још нас учи свети Јустин: Догматом о непогрешивости присвојивши себи, човеку, сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку, Господу Христу, папа је, уствари, прогласио себе црквом у Папистичкој цркви и постао у њој, све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је и догмат о непогрешивости папе и постао сведогмат папизма, И папа се њега не може одрећи ни по коју цену, све док је папа хуманистичког папизма.

Зато о. Јустин из овога изводи свој страшни закључак о три пада: Адамовом, Јудином и папином, који сва три имају исту суштину, хтети помоћу самог себе постати савршен, добар, постати Бог…но тиме се човјек несвјесно изједначује са ђаволом.

Изложивши учења ова три светитеља и свјетилника српска, јасно је, дакле, браћо и сестре, да међу њима никаквог неслагања нема, јер, “…свјетлост Христова просвјећује све и сва…“ и богоносни и духоносни оци Духом Светим просвећени без неслагања међу собом и размишљају и говоре. Тако је Цркви од оног просвјећујућег дана Педесетнице па све до модерних времена. Увијек су и свуда сви свети вјеровали исто.

Модерни, пак, “православни“ екуменисти и новотарци, врло често у несагласју и једни са другима, а почесто, и са самима собом, дјелују као из оне индијске приче о три слијепца којима су дали да опипају слона па да га након тога опишу. И док је оном који је напипао сурлу, слон личио на змију, ономе који му је напипао уво, слон личио на лист локвања, а оном који је напипао ногу, слон личио на стабло, ниједан од њих није заиста знао на шта слон личи. И модерни новотарци, умјесто освијетљеном и утабаном, пропућеном и Духом Светим осунчаном, светоотачком стазом, заплићу се и опипавају, у мраку европског муља и шипражја, те свој мрак проглашавају за непобитну истину.

Шта нам је, дакле, браћо и сестре, чинити, како, куда и камо, у ова смутна и тешка, гријехом и апостасијом бременита времена? Још је преко пророка Мојсеја рекао Господ Израиљцима: “Свједочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот, да будеш жив ти и сјеме твоје…“, а и у учењу Дванаесторице Апостола каже се: “Постоје два пута: један живота, а други смрти, и велика је разлика између та два пута.“

На нама је да бирамо хоћемо ли путем живота или путем смрти. Хоћемо ли јасним и пропућеним путем Светих Отаца до извора воде живе или ћемо неосвеијетљеним стазама и богазима екуменистичким до прљаве и мутне каљуге, која само претходи дубоком амбису?

Јасне нам Господ знаке даје, опомене су свуда око нас, страшне и тешке, видјесмо како пострада намучена Србија ових дана… а срамни сусрет папе римског и папофилног патријарха цариградског заврши се пожаром у цркви витлејемске пећине…и једно зло прође, а ево иду још два зла за њим, каже свето Откровење.

Дјелајмо, браћо и сестре, без страха и колебања, као и досада, свако у свом чину, по моћи и снагама које нам је Господ дао. Није ли, браћо и сестре, и овај данашњи дан, ова торжествена Божанска литургија многи и многи од вас који сте дошли, од Шар Планине до Суботице, па и ван граница ове наше намучене Србије, а и, како чујем, чак и из далеког Лондона, није ло и то потврда ријечи Апостола Павла да се сила Божија у немоћи показује!

Без страха и смућења, кренимо! Одакле? Од претечиног позива јеванђелског: покајте се, јер се приближило Царство Небеско! Читав програм Хришћанина и читав живот Хришћанина стаје у ту једну реченицу. И зато одатле креће свака истинска промјена и истинска револуција, од личног покајања и преумљења, од мијењања себе. А тиме ћемо бити благовјесници и свога личног и свенародног преумљења и покајања.

Нека по вјери нашој и љубави нашој сви познају да смо Христови ученици, као што нас и позива литургијски возглас који смо толико пута чули: Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповиједали! И утврдивши се у љубави једних према другима, читава Црква исповиједа: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну и нераздељиву!

То је, дакле, излаз из свих безизлаза, из сваког мрачног и хладног гроба, побједа над сваком смрћу, гријехом и ђаволом, богочовјек Христос, за којим и ми, браћо и сестре, исповиједајући истиниту вјеру, кренусмо. А како, рећи ћете можда, како ћемо се борити милиона… Не, браћо моја и сестре, не боримо се против, него за..и са.. Боримо се за Истину и Правду, и боримо се СА Господом, који каже: Иштите најприје Царства небескога и правде Његове, а све остало ће вам се додати…

И нека се не плаши срце наше, нека се не смућује страхом говорећи: малобројни смо. Нека наша војска буде часна и одважна, нека наша немоћна рука само чврсто држи светосавски барјак, а Бог, који прегаоцу даје махове, и нашу ће немоћну руку учврстити и неће нас оставити саме и сироте, ако само истрајемо на путу Живота. А ако је Бог са нама, браћо и сестре, ко ће против нас? Нема такве силе ни на овој Земљи нити у свима свјетовима!

И да завршим ријечима тринаестог апостола и оца православља, светог Атанасија Великог, који, како каже св. Јустин Ћелијски “апостолски и светоотачки богомудро благовести сву истину о истинитој вјери, говорећи…“: Ми држимо веру саборне Цркве, коју Господ даде, Апостоли, проповедише, Оци очуваше, јер је на њој Црква основана. и који од те вјере отпадне, тај није хришћанин, нити се може назвати хришћанин.

Нека би нас све Преблаги Господ, браћо и сестре,  у тој вјери сачувао, да имамо увијек смелости и снаге хришћанима се назвати, да заједно са Апостолом Павлом узвикнемо: Добар рат ратовах, трку сврших, вјеру одржах!

Амин. Боже дај!