Европа ћути на фашизам?!

БЕОГРАД – Криза у Украјини није само политичка, већ и психолошка, социолошка, етнолошка и етимолошка, каже за „Вести“ др Виолета Таловић, декан Факултета за дипломатију и безбедност.

Дама која руски говори као српски, недавно је учествовала на међународној конференцији у Јалти која је била посвећена управо овој теми. Док је Европа славила Дан победе над фашизмом, њени политички лидери жмурили су пред чињеницом да фашистичке групације убијају у Луганску и Доњецку, истиче она.

Који је био повод вашег одласка на Крим?

– Учествовала сам на међународној конференцији као једина Српкиња. То ми је, између осталог, пружило шансу да схватим потребу тих дивних људи који живе на Криму, колика је њихова реална жеља за отцепљењем и колико су то доживели као политички искорак из вишедеценијског живота из земље којој су, како они тврде, вештачки припадали. Разумела сам да су то схватили као исконску потребу да се врати матици Русији.

Моје излагање се односило на тумачење незахвалне улоге пред којом се Србија налази. То су притисци који на својеврстан начин трпимо од Европске уније и неки начин условљености да се можда и ригидно одредимо према украјинској кризи. У свом дугом, али врло прихваћеном раду, успела сам да им предочим, осим наравно научног сегмента, колико је српски народ вољан да схвати и пропрати сву ту ситуацију која их је у овом тренутку задесила.

Ако истовремено Француска гради броде за потребе руске морнарице, колико је реалан тај притисак на Србију око Украјине?

– Имам утисак да и када се од нас не тражи, ми сагињемо главу. Пре извесног времена, један умни руски интелектуалац ми је рекао да се Срби понашају често као да су заиста криви. Морамо бити потпуно свесни да ЕУ има двоструке стандарде и сматрам да је на људима који се налазе пред том дилемом да покажу више достојанства, јасан и неутралан став. Не мислим да је наше руководство било пред лаком дилемом (када су Вашингтон и Брисел одлучили да уведу сет санкција Русији), али мислим да су успели да се на један паметан начин одреде. Никоме није стало да заоштрава односе са Русијом.

Колико је реално, а колико политички наметнуто поређење дешавања на Криму и Косова?

– То је апсолутно политички наметнуто. Те две ситуације само се у неким сегментима могу поредити, али суштински то су те две потпуно различите ствари. Народ на Косову није имао право да се на референдуму изјасни, а то је оно што се зове воља народа и истинска демократија. А ту никакве демократије није било. Ово што се у Украјини десило показало је вољу једног народа да се прикључи ономе где налази своју основу, утеху, где се препознао као део коме објективно припада. Нема много сличности сем што се могло показати колики је утицај великих сила, на условно речено, мале народе.

Био је референдум на северу Косова, само га нико није признао.
– То управо говори о тим двоструким стандардима и успостављању те врсте слободе.

 Може ли да се каже да је Украјина последица ланчаних реакција у свету којих смо били сведоци последњих година (између осталог и у Либији)? И колико је то ствар политике, а колико економије?

– Све је ствар економије и економских интереса. Свет је препакован управо по тим економским принципима и ништа што се може назвати политиком не можете извући из контекста економских интереса. Када погледате мапу свету онда видите да је то политичка, економска и религијска карта. Мислим да украјинска криза јесте кулминација свих негативности савременог света. У тој кризи су спојени и историјски чиниоци, али не треба заборавити ни религијски фактор. То је земља у којој имате православце, католике и Татаре, муслиманске вероисповести који су у овој кризи искоришћени, на један опасан начин злоупотребљена је њихова деценијска нетрпељивост према Русији.

Али, оно на шта мора посебно да се обрати пажња јесте тај пробуђени фашизам, као резултат украјинске кризе. На тај фашизам који је добио своје најестремније облике, Европска унија ћути. На Факултету за дипломатију и безбедност нашим студентима сваког месеца предавање одрже амбасадори земаља из кључних светских геополитичких жаришта. Сматрамо да је природно чути мишљење научне заједнице о времену у којем се свет снажно мења са неизвесним исходом. –

Извор: Вести онлајн