ПОВОДОМ ВЕСТИ ДА ЕПАРХИЈА НИШКА ПРОМОВИШЕ „ИЗДАЈНИКА“ СРБИЈЕ

Заокрет од националиста до „европејаца“? На слици видимо епископе који су имали оштру критику према западњацима, а онда помогли да се постави сервилни западу епископ Теодосије на Косову.

(или) БЕЗБОЖНИ НАЦИОНАЛИЗАМ КАО УЗРОК СВАКОГ ЗЛА

Обично се за владавину Слободана Милошевића и као разлог распад Југославије везује процват национализма. Ову појаву, национализам, је међународна НАТО-јавност која је дрмала васељеном после пада Берлинског зида, прогласила главним кривцем за распад Југославије и крвопролиће које је тај распад следило.

Као главни кривац на оптуженичкој клупи је седео „српски национализам“, исти онај оптуженик који је био осуђен и од Јосипа Броза и његових сателита за неправде у старој Краљевини Југославији. Срби су, ваљда, дужни били да буду космополите, а они су себе нашли у уском национализму?

Ипак, одакле се створио тај „монструм“, како су га представљали Си-ен-ен и Би-би-си, попут чудовишта из Лох Неса које се повремено појави исто тако -ниоткуда?

Национализми, па и српски обезбожени национализам, чеда су свога оца, југословенског Титовог национализма. Српски обезбожени национализам и нема никакве везе ни са Српством ни са Србијом створеном од Немањића.

Титово југословенство није било анационално. Оно се трудило да створи нову нацију, народ који је постојао накратко, и називао се Југословенима. Националистичке песме нису биле забрањиване, али само ако су биле словеначке, хрватске, шиптарске или југословенске. Уколико си био југословенски националиста, имао си широк дијапазон деловања. Могао си да догураш до свих функција. Стварали су се хероји југословенства, митска бића, као што су Валтер који брани Сарајево и читав „светачки“ календар народних хероја. Божанство у том календару је био Јосип Радник који је био и троструки народни херој. Лепа Брена и Слатки Грех, Бијело Дугме, Ђока Балашевић… сви су они певали „Титу Маршалу“ и југословенству.

После смрти „бога“-Тита, престанка кредитирања јавашлука у Југославији од стране Запада и подршке Запада сепаратистичким покретима, југословенство се распало. У Србији су од безбожних националиста Југословена створене су две безбожне појаве – безбожно српство и безбожно западњаштво.

Углавном, слабије образовани слој друштва и мање имућан који се није много кретао по свету је себе видео у српству, док су они који су живели по већим градовима, имали више факултетско образовање и навикли на лагоднији живот видели су себе у западњаштву. Тако је сеоски мачо-мен постао парадигма безбожног српства, а градски женски Петко – царева девојка постао парадигма безбожног западњаштва. У ствари, и једни и други били су сијамски близанци, и по вери и по начину живота.

Кад се то зна, није ли природно што су Александар Вучић и све војводе из Српске напредне странке, од сеоских мачо-менова постали европски Петкови, цареве девојке? Они нису променили своју унутрашњост, већ су само шишке почели да чешљају у другу страну. Добили су личног фризера и ситуација се променила. Просто су им дојадили домаћи излокани путеви, па су се ужелели иностранства. Ту сазнајемо да је од затуцаног изолационисте, само за један дашак поветарца удаљен бескичмени полтрон. То и није чудно. Каприциозна девојка која не тражи помоћ од Бога, лако постане јавна развратница.

Црква је гледала на своја отпала чеда и надала се да се исправе. Она се држала речи о национализму светог Владике Николаја:

Шта је то српски национализам?
То је рам, у коме је икона Христова,
То је дом, у коме је Христос домаћин.
То је брак, коме је Христос благословитељ.
То је село и град, у коме је Христос начелник.
То је држава, у којој је Христос цар…

Ипак, поједини црквени пастири су видели и онај обезбожени национализам као кулису за своју представу. Радо су се слагали са њиме, да би, чим би власт мењала свој смер постајали умеренији у ставовима. Нико не би могао да замисли да би временом дошло до тога да неко ко носи одору православног свештеника може да стане у исти ред са онима који су прихватили западњаштво као ново божанство.

Западњаци у српском друштву, који су себи тепали као „космополитама“, уствари, космополите никад нису били. Космополита подразумева грађанство целе планете, а за западњаке је постојао само НАТО и његове вредности. СНП „Наши“ их је и набројао, тј. оне који су били најгрлатији:

1. Мирјана Карановић – некада позната глумица, а сада промотер антисрпских филмова, квази-културе и геј идеологије. Снимила филм о силованој муслиманки и узела учешћа у том пројекту који као и низ других сличних пројеката за циљ има да у јавности створи утисак о Србима као дивљацима и геноцидном народу…

2. Светислав Басара – књижевник,  алкохоличар и пљувач свега што има у префиксу „српски“…

3. Јелена Карлеуша –  Често пљује по СПЦ, српској култури и српском народу. Велики фан ЛДП-а и Демократске странке. Користи медијски простор за промоцију антихришћанских идеологија…

А, ту су још Србљановићка, Наташа Кандић, Бисерко и др.

(Линк за цели списак)

Један од набројаних западњака, „србомрзаца и издајника“ са ове листе је и Владимир Арсенијевић – књижевник који је стекао славу деведесетих пљувањем по режиму Слободана Милошевића, а и свему што је српско, паралелно фанатично величајући „запад“. Чувена изјава „Србија је данас тужна, заостала, десничарска, паланачка државица, ксенофобична, неповерљива, дозлабога конзервативна, скучене, таблоидске свести, дезоријентисана изнад свега понекад се чини да из овог ковитлаца заиста нема правог излаза.“ Један од квази-интелектуалаца са израженим комплексом ниже вредности у односу на „запад“, – овако Арсенијевића описују „Наши“.

Тај Арсенијевић, заиста, је био промотер геј-лобија, подржавао отцепљење Косова и за себе изјављивао да није Србин него писац:

“Има нешто морбидно у потрази за националним идентитетом“, а затим: “…Неко је у ратове ишао да би стекао имовинску корист, а неко из патриотских разлога које ја не разумем“!

То што он не разуме патриотизам, као дете војног лица СФРЈ у којој се неговао екстремнији вид југословенског национализма, и о православном Богу није смело да се говори, није чудно. Није чудно ни што многи угледни посленици западњаштва, геј-лобија, феминизма, па и прелазници у римокатолицизам међу Србима потичу од родитеља који су уживали благодети Титове ЈНА. Чудно је што је комплекс ниже вредности у односу на Запад, данас, поседују црквени посленици.

Радио Епархије нишке поклања књигу „издајника и србомрсца“.

Тако смо дошли до тога да на црквеним радио станицама слушамо западњачке поп-рок баладе; црквени службеници воде монденски живот; јурца се за Ватиканом као да је тамо Елдорадо. Слађе је западњачко смеће од српске јабуке. Једном речју као да светосавски Србин сам по себи има неке телесне мане, неадекватно породично васпитање, низак социјални статус породице или неразвијене менталне способности, па му је нужно да се некоме додвори. У овом смеру иде и мидићевштина и зизјуласовштина која се учи на некада православном богословском факултету.

У овом националном посрнућу решење није ни у безбожном национализму који нам производи камелеоне-вучићевце, ни у анационалном монденизму Наташе Кандић опијене србофобијом. Решење је увек било и биће изнад истока и запада. Неће Србе спасити ни облапорни национализам нити анационални мазохизам већ Христос.

Христос – то је исти онај Бог кога се држала немањићка Србија која је била и национална и космополитска. И данас је њена Црква и црквени пастири овде да би била стуб и тврђава Истине, а не сервилна културно-уметничка организација.

Као редак домаћин Србин се домаћински старао о свом дому, о своме селу, о свом народу, па исто тако и о народима суседним, на близу и на далеко. Његову службу Христу није ограничавало ни време ни простор. Због таквог његовог широког и домаћинског духа свети Сава је био вољен као ангел Божји и међу Мађарима и Бугарима, и међу Грцима и Арабима. Краљ Милутин одбијао је монголске навале не само од Србије него од целог Балкана. Цар Душан је ратовао и у рату пострадао далеко од своје земље ради одбране православних Грка и Бугара исто толико колико и ради одбране Срба. Кнез Лазар погинуо је на Косову за крст часни и слободу васцелог хришћанства, што се тада осетило и признало у целој Европи, Карађорђе је дигао устанак са крајњим циљем ослобођења целога Балкана и стварања хришћанске хетерије свих православних народа на овом полуострву. (Свети Николај Жички – Српски народ као Теодул)

Погледајте такође: ПАЦИФИЗАМ У СЛУЖБИ ПАТРИОТИЗМА И СЛУЖБИ ИЗДАЈЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“