Дарко Ј. Ивановић: Капитална студија о латиничењу Срба и враћању српске ћирилице у живот

«Латиничење Срба» важно је дело за боље сагледавање тренутног положаја српског писма али за подстицање борбе за достојан живот српске ћирилице. Збиљић је створио капитално дело.

Књига коју је објавила „Ћирилица“ 2011. године на 1072 стране предочава узроке и начине латиничења Срба. То је процес који смишљено насилно и лукаво траје готово хиљаду година.

Одавно је било потребе да нека институција науке и културе уради слично дело, али се то до 2011. године није догодило, да би Драгољуб Збиљић и „Ћирилица“ смогли снаге да – после десетак година непрекидног бављења овим питањем – ураде дело, изузетно корисно за садашњост и будућност, као и научну истину о српској језичкој науци  на странпутици у целом 20. веку и на почетку 21. века.

Срби су народ којем су се у комунситичком и постокмунистичком периоду готово уруршиле све важне институције и народ је доведен готово до пропасти. Он данас нестаје, биолошки изумире, сваке године по један овећи град српског народа нестаје, а већина српских плаћених институција спава тешким сном. Готово ништа озбиљније не предузимају и не предлажу.

У општем српском страдању српско писмо је најтеже и најдиректније пострадало. Оно је, иако је објективно оцењено одавно као најсавршеније писмо на свету за потребе језика, доживело замењивање једном врстом сасвим неодговарајућег писнма за природу српскога језика – србокатоличком и (опште)хрватском националном верзијом латинице с двознацима који уопште не одговарају природи српскога језика и српском фонетско-фонемском систему. Писмо је у општој пропасти Срба постало једна од кључних карика на којој се ломио српски народ цивилизацијски, културолошки и језички, јер је писмо свима, а нарочито Србима, јако важан симбол и културолошки и цивилизацијски чинилац српства. То огромна већина наших стручњака од најнижег до академика, изгледа, уопште не разумеју.

Ова књига могла би да служи за наук свим српским институцијама и свим Србима, као и српским лингвистима да се пробуде и реше питање писма у језику Срба и њиховог језика на начин који се у овој књизи убедљиво и у складу с целим престижним светом предочава.

Ако је још ишта остало од српских институција и ако је, после готово сто година квазилингвистике сербокроатистике међу Србима и њиховим лингвистима, остало имало од српске језичке науке – ова књига би требало да буде у улози жара који ће оживети и распламасати даљу борбу за наставак непрестане борбе за ћирилицу. Не борбе пушкама, наравно, него истином, науком, чињеницама и знањем.

Мало је људи данас свесно у какву су се култролошку и духовно националну борбу упустили у Удружењу за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“. Упустили су се у борбу за нешто најчистије и најсветије српско што је понижавано од 1060. године до данас. То је још мало па, споменусмо, хиљаду година. И за свих хиљаду година нико није успео да сведе српску ћирилицу на мањинску међу Србима све док нису стигли антићирилички комунисти (оним другим ређим комунистима свака част!) са српским квислиншким лингвистима – „сербокроатистима“ после погубног по српски језик и српско писмо Новосадског договра(1954).

О свему томе говори се чињенично и детаљно у књизи.“Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста“.

Највећи дародавац у штампању овога дела био је један српски избеглица из даљине – из Перта у Аустралији. Возач по струци, Душан Гајић Жоља боље је разумео значахј објављивања овога дела од многих српских академика који су изгубљени данас у магли бивше комунистуичке диктатуре и не схватају шта је потребно радити и урадити за српски народ који је помогао да се они уздигну на највише пиједастале, а онда су заборавили шта треба да врате народу од онога што је у њих уложио.

„Латиничење Срба“ рађено је у оквиру активности Удружења за заштиту ћирилице српскога језика – „Ћирилица“* које постоји дуже од десет година. Основано је 15. фебруара 2001. са седиштем у Новом Саду за целину просторa спског језика и писма у целој Србији, Црној Гори и Републици Српској, али и изван ових граница, јер је српски језик свуда тамо где Срби њиме говоре и пишу.