Гаврилу Принципу бранитељи не требају

Моја књига не стаје у одбрану Принципа, него у одбрану принципа који је он заступао, да се послужим игром речи коју су неки не, баш, талентовани књижевници у претходним годинама прилично компромитовали

Књига „Das ist Принцип”, коју је објавила кућа „Вукотић медија”, каже аутор Владимир Кецмановић, није само књига о Гаврилу Принципу и његовим младобосанцима. Иако јесте књига о њима. Она је пре свега књига о значењу и значају Гаврила Принципа и његовог чина. И о трансформацијама које то значење доживљава кроз простор и кроз време.

Владимир Кецмановић (1972), један од најприсутнијих писаца млађе генерације, аутор је романа: „Последња шанса” (1999), „Садржај шупљине” (2001), „Феликс” (2007), „Топ је био врео” (2008), „Сибир” (2011) и збирке прича „Зидови који се руше” (2012).

Књига носи наслов: „Das ist Принцип”. То је, тврдите, Гаврило Принцип?

Не тврдим да је то Гаврило Принцип. Не бих смео да тврдим ко је био тај човек, чак и да сам, као што нисам, имао част да га познајем. Мислим, међутим, да сам у овој књизи успео да понудим одговор на питање шта Гаврило Принцип значи у симболичком смислу… На крају филма „Валтер брани Сарајево” Хајрудина Шибе Крвавца, један немачки официр, са оближњег Требевића загледан у град из наслова, другом официру изражава незадовољство што није успео да ухвати комунистичког илегалца Владимира Перића Валтера. Као оправдање неуспеха, колега му нуди не баш утешно објашњење. Руком показује према граду и каже: „Das ist Valter”. У случају ове реплике, по којој је назван први албум „Забрањеног пушења”, реч је о уметничкој слободи. У Другом светском рату, Сарајево никако није могло да се поистовети са тим борцем против окупатора. Али мислим да за људе и идеје које сам апострофирао у овој књизи, без позивања на уметничку слободу, може да се каже: „Das ist Принцип”.

У години у којој је на делу ревизија историје – ваша књига стаје у одбрану Гаврила Принципа?

Принцип већ готово стотину година не живи на овом свету и њему овоземаљски бранитељи не требају. Моја књига не стаје у одбрану Принципа, него у одбрану принципа који је он заступао, да се послужим игром речи коју су неки не, баш, талентовани књижевници у претходним годинама прилично компромитовали.

Сафет Исовић је певао севдалинку у славу Принципа, а онда се тога одрекао. Колико је томе допринео недавни грађански рат?

Редослед је обрнут. До грађанског рата у бившој Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини дошло је због тога што су се Исовић и његова публика одрекли Гаврила Принципа. И не само њега. Одричући се Принципа, одрекли су се и Мухамеда Мехмедбашића, и Иве Андрића, и Ризвана Сефе, и Димитрија Митриновића, и Ђулаге Буковца, и Мустафе Голубића, и Антуна Густава Матоша, и Тина Ујевића… А заједно с њима и Меше Селимовића и Емира Кустурице… Па им, пошто су раскрстили са најзначајнијим људима у сопственој историји, није преостало друго него да се идентификују са оном руљом која је после Сарајевског атентата покушала да Принципа линчује. И која је касније кренула у пљачку српских радњи и кућа…

Сарајевски атентат није никаква специфичност младобосанаца. Цареве, краљеве, престолонаследнике убијали су у Грчкој, Италији, Америци, Русији, Француској, Србији… Идеја о слободној држави постоји још од античких времена?

Постоји. И постојаће до краја света. Или, барем, док и последњем човеку на Земљи не буде одузето право на сан…  Што се по мени своди на исто.

Клица младобосанског духа, кажете, није се зачела у Босни, већ у Херцеговини, у Мостарској гимназији?

У Херцеговини је никла, јер је у Херцеговини и засејана… Потомцима људи који су 1875. године подигли устанак против Турака, било је суђено да коју деценију касније поведу борбу против новог окупатора. Та херцеговачка група, предвођена Димитријем Митриновићем, Владимиром Гаћиновићем и Богданом Жерајићем, поставила је темеље младобосанског отпора.

Заборавља се да су припадници Младе Босне били и Срби, и Хрвати, и Муслимани?

Принципови неуки оспораватељи деле се на отворене и прикривене. Отворени понављају да је био „терориста” или „несрећник”, заточеник идеје српског „шовинизма”, која, кажу, и данас хара. И они младобосанске Хрвате и Муслимане гурају под тепих. Прикривени оспораватељи, међутим, Хрвате и Муслимане апострофирају, истичући како је Млада Босна била југословенска организација, коју Срби бесправно присвајају. Била је југословенска, али је тадашње, као и свако истинско југословенство, било и јесте неодвојиво од српства. Ко не верује, нека прочита шта су о томе имали да кажу велики хрватски песници Ујевић и Матош…

Муслимани у Босни – прошли су пут од Срба муслиманске вере, до Муслимана с великим М, а данас су Бошњаци. Како се, у ових последњих сто година, мењао њихов став према Сарајевском атентату?

Ако изузмемо часне изузетке, мењао се онако како ветар дува. Као што се данас, како ветар дува, мења и став доброг дела српске „елите”.

Избрисане су стопе Гаврила Принципа, уклоњена спомен-плоча, промењен назив моста на Миљацки. Хоће ли у Сарајеву бити подигнут споменик Францу Фердинанду?

Не знам хоће ли, али већ сама идеја да се подигне – довољно казује. И можда би, заиста, тај споменик и требало да направе. Као израз „вековних тежњи” за животом под страним протекторатом.

Може ли Босна (Југославија у малом) да опстане, ако се велика Југославија распала, по националним шавовима?

Може као провизоријум, који обезбеђују стране трупе… Са спомеником окупатору или без њега, у сред главног града. Без страних трупа – не може. Па макар, поред споменика Фердинанду, у Сарајеву подигли и споменике султанима Мурату и Бајазиду, Сулејману Величанственом, Оскару Поћореку, Адолфу Хитлеру и осталим „лучоношама прогреса” и „афирматорима цивилизацијских вредности”.

Књигу завршавате у полемичком тону с онима који тврде да је Принцип скупо коштао Србију и српски народ. Ово наше време није наклоњено Принципу?

Није. Јер људи, који „кроје” дух овог времена, нису наклоњени самима себи.