Игор Мандић: Хрватска је плаћеник НАТО, менталитет јасеновачких крвника често осећам на својим леђима

Писац Игор Мандић: Хрватска је плаћеник НАТО, најстрашније организације која дивља овим светом. Распадом Југославије нико није добио, сви су изгубили. Големи опус Добрице Ћосића треба да проучава цео институт.

Ово је мој опроштај са свима, говори нам Игор Мандић показујући на нову књигу „Оклоп од папира“, док седимо на дванаестом спрату његовог стана из којег пуца поглед на Загреб. „Приватно подносим црту испод рачуна моје интелектуалне биографије“, каже писац који већ готово педесет година узбуркава духове чим стави неко слово на хартију. Пред нама је и стара писаћа машина „олимпија“, јер компјутери нису ушли у кућу овог провокативног хроничара нашег времена, за којег једни кажу да је југоносталгичар и србофил, други да је бритки критичар који каже оно што се други боје изрећи.

– Покушао сам у овој књизи да прикажем једну врсту мог животног, интелектуалног сналажења кроз све ове перипетије, меандре, лавиринте наше најновије историје, у којима није било лако опстати на линији неке савести, како би се крлежијански рекло. Али, желео сам да покажем како ми је педесет година мог писања дало за право да кажем како сам оправдао свој биографски пројект – говори нам писац којег подједнако воле или не воле и Срби и Хрвати.

* Утисак је, када се чита ваша последња књига, да се на овим подручјима увек исто догађа – ред мира и неког благостања, па ред сукоба, крви и свађа?

– Историја се понавља, једанпут као трагедија, други пут као фарса. Наше су се фарсе поновиле већ неколико пута, 1971. године, 1991… То није ни проблематично, ни страшно, а Ниче је то давно описао као вечно враћање истог.

* У свим тим периодима сте били веома критични, имали сте свој став који никад није био у складу са оним који је превладавао. Увек сте се борили са ветрењачама?

– То ми је и предност и мана, а очито сам тако насађен од рођења. С таквим кривудавим ставовима настојао сам да се одупрем времену да ме не сломи и да остварим максимум контроверзности. Кабаст сам за руковање и тешко ме је сместити у неку фиоку.

* Сада када сводите своје животне рачуне, како гледате на време у којем живимо?

– Живимо у времену оскудице од Триглава до Ђевђелије, која највише погађа народ, ону уништену радничку класу која је у Хрватској претворена у делатнике. Али ни другде није боље, а очито је да ни оскудица није дошла до дна. Не знам хоће ли и када народни гнев да провали и да сруши све препреке пред собом. Дакако, то није нека лепа слика коју би себи привиђао, јер би била крвава, па је боље то не прижељкивати.

* Да ли само оскудица обележава ово време?

– Живимо и у време идејно-политичке изгубљености, јер распадом Југославије, вољним или невољним, а обе су силе ту биле на делу, нико није добио ништа. Нажалост, сви смо на губитку. Имамо и осећај страха пред будућношћу, који је карактеристичан у целом региону и обухвата све, па и мене. Социјалистичка Југославија, респектабилна средњоевропска држава, уништена је у парампарчад и сада сви ти новостворени удови осећају да им нешто фали. Свима фали један фантомски уд, као када инвалиде сврби непостојећа рука или нога. Тако сваку од ових наших земљица нешто сврби.

* Као да се из овога што тврдите може прочитати да смо пре живели боље, безбедније?

– Свако време сања о прошлим, златним временима. Вероватно их није ни било, јер када се иде дубоко у прошлост види се да су и тада песници сањали о прошлим временима. Тешко је рећи и да смо ми пре живели боље, али живот је био праволинијски. Иако сам се и ја бунио против једноплошне идеологије имао сам пред собом тачно одређен пут – школовање, факултет, брак, породица, деца, још мало рада и смрт. Или као што су амерички ироничари сажели све Чеховљеве драме у једну реченицу: „Човек се роди, па живи, а живот је срање, па онда умре.“ Тако сам ја са тиме у бившој држави био помирен, али онда су дошла та, такозвана, забавна времена.

* Забавна времена? Ваљда се шалите?

– Добро, занимљива времена, која прати стара клетва која се приписује час јеврејском народу, час Кинезима: „Не дао ти бог да живиш у занимљивим временима.“ Нама се баш то догодило, а то су и најужаснија времена.

* Коме је распад Југославије донео више среће – Словенцима, Хрватима или Србима?

– Подједнаку несрећу свима. Сада се на делу види да све те државице стењу у својој изолованости. Најпре се покушало избрисати читаво социјалистичко наслеђе, док се није схватило да није могуће даље без кадрова који су све то направили. Прво су се тога досетили полицајци, па су се ослонили на своје старе кадрове из социјализма који су се брзо окренули у нове вернике, па онда политичари. Они којима је прошла држава дала све, каријеру, станове, положаје, брзо су се окренули у националистичке лидере, који су повели државу у бесмислено клање. Мислим да су сви подједнако изгубили и сада вапе за помоћ Европе и света, као неки очајници на рубу пустог острва који машу авионима.

* И јесмо ли дозвали помоћ?

– Машемо крпицама и палимо ватру да нас неко примети и да нам помогне. Е, касно је, брале…

* Да вас сада чују хрватски националисти одмах би вам пришили етикету југоносталгичара?

– Лако је за ту благу етикету, јер тај наш национализам има и мрачну страну, униформисану у црно, која није сада нека опасна сила која би могла да наштети демократским процесима, али представља баук за плашење. Они се не задовољавају тако благом етикетом као што је југоносталгија, већ пљују човека од главе до пете, по породици, прецима, и то можемо да упоредимо само са менталитетом јасеновачких крвника. Е, те црне снаге ја често у Хрватској осећам на својим леђима.

* Имате ту у свом стану и доказе о нападима на вас?

– Имам ту пуне коверте документације њихових гована, које чувам на хигијенском месту да ми не усмрде кућу, а не желим се тиме ни разбацивати, ни то објављивати.

* Многи су у вама видели и хрватско-српског медијатора?

– Ту и тамо сам упао у неке паушалне крижаљке, оцењујући наше односе, па је зато дошло и негативно политичко етикетирање, пре свега у Хрватској, према мени. Од седамдесетих сам интензивно учествовао као једини са ове стране у разним културним процесима у Београду, од књижевних трибина, појављујући се свуда, јер сам се радо одазивао. То моје учешће је било оно што се претворило према споља у намерну бригу за односе Хрвата и Срба. Та моја брига дошла је и кроз пријатељства с паметним људима у Београду и Србији. Али, био сам само аутсајдер, а сада сам отписани пензионер.

* Хрватски националисти су вас частили и да сте србофил, да сте претерано волели Србе?

– Па немојте, молим вас, говорити у прошлим временима, то је остала константа. Појам љубави ипак није добро погођен, јер не може да се воли један народ или заједница, јер је то претерана апстракција и вуче ми на паролаштво псеудофилозофског типа блиског теологији. Моје је мишљење о Србима обликовано кроз дружење с паметним људима из Србије.

* Рецимо, Добрицом Ћосићем?

– Још почетком шездесетих написао сам голему есејчину о роману „Деобе“, који је за мене био веома важан. Касније бисмо се виђали у Београду и продубио сам познавање његовог големог опуса, који би требало да проучава цео један институт. О другим аспектима његове личности не желим да разговарам, јер ми нису превладавали над његовим књижевним опусом.

* Како данас видите хрватско-српске односе?

– Након првих назнака смиривања напетости изазваних грађанским ратом у Југославији поново се распирује некаква потмула нетолеранција, с једне и с друге стране. Почевши од језика, културе до политичких питања, граничног спора и свега другог. Изгледа да су те страсти у неким шовинистичким елитама стварно затровале мозак да црви из подсвести делују на шире масе. Односи су нам чак и слабији него што су били пре десетак година.

* Деведесетих година прошлог века викало се „Имамо Хрватску“. Да ли „имамо Хрватску“ и данас?

– Данас не, али Туђманова екипа је једно време имала ту малу, уску, националистичку, неоусташку, постендехаовску државицу. И тај пројект шовинистичких екипа је упалио за један тренутак. Али, тај тренутак је капљица воде у вечности. Двадесетак година постојања државица на овим просторима је само трептај у дубини свемира, не значи ништа. А ко поживи, видеће.

* Словенија и Хрватска су у Европској унији, Србија на путу. Да ли је то спас за овај део Европе?

– Спаса нема ни за кога. Хрватској ЕУ није учинила ништа добро. Иза свега стоји једна дубинска и далекосежна експлоатација. Ми смо сада поново у служби западних сила, плаћеници НАТО, најстрашније организације која дивља светом, силе која је нанела највећу несрећу својим вулгарним атаком на Србију и Црну Гору. А нама се причињава да је то нека позитивна тачка у тој вражјој Европској унији. Срамота је служити натовској експанзији.

* Мислите ли да живимо превише у прошлости, међу партизанима, усташама, четницима, па не можемо да уредимо садашњост?

– То је изазивање накнадне боли чачкањем по ранама. Намерно се то ради, да се тргањем красте са ране изазове ново крварење. Али, могуће је међу наше народе увести принципе праведности, толеранције, једнакости и међусобног поштовања. Не мора то бити братство и љубав, али поштовање може бити.

НОВИ ЗАЈЕДНИЧКИ ЖИВОТ

* Постоји ли модел неког заједничког живота на овим просторима, кроз ЕУ или некако друкчије?

– Не треба реконструисати неке старе пројекте, јер би то било против здраве памети свакога ко је имало упућен у историјске процесе. Размишљам о надрегионалној заједници у којој би били Хрвати, Срби, БиХ, Косово, али не под капом ЕУ. Ми већ сада имамо губернаторе, то нам не треба. Можда су то пусти снови, илузије, визија могуће будућности. А онда и утопија. Али нека, боље утопија него безнађе.

Јурица Керблер – Вечерње новости