Кобне тајне ирске Католичке цркве

Активисти наводе да случај 796 ирске дјеце бачене у септичку јаму поред католичке установе за неудате мајке није јединствен.

Пише: Горан Борковић

Најгоре су оне тајне које сви знају, а нитко их не жели јавно изрећи.

Дубоко се закопају у колективној свијести одређене заједнице чији припадници знају да је оно што су урадили, или су шутјели док се радило, толико погрешно да је најбоље заборавити. Примјерице, ратни злочини на подручју бивше Југославије када не само да је комшија ударио на сусједа (или обрнуто, свеједно), него му је желио затрти и сваки траг постојања, па су лешеви побијених закапани у масовне гробнице негдје дубоко по шумама, као што је био случај у Босни и Херцеговини, или их се трпало по бачвама и превозило с једног краја државе у други, као у Хрватској.

Чак и они који су то направили знали су да раде криво. Није ту само било ријеч о страху од судског прогона и освете, него и врло јасни морални осјећај да оно што су направили није исправно, па су тајну жељели закопати дубоко под земљу да нитко више не пита за њу.

Тајне су, међутим, варљиве и имају гадну особину да кад-тад изађу на површину, баш као и лешеви оних несретника побијених у рату. Ма колико се трудили и послије шутјели о ономе што се догодило, без обзира на то јесу ли и сами судјеловали у убојствима, гробнице се откривају и кривци кажњавају.

Ево, примјерице, на подручју Добоја, након поплаве, у два случаја пронађени су посмртни остаци на обали ријеке Босне. Да није било поплаве, не би било ни открића.

Септичка јама

Наравно да козмичка правда неће обухватити све. Никада није, али се барем зна што је „добро“, а што „лоше“.

Ништа грознији примјер ових дана изишао је на површину у Ирској, гдје је откривена масовна гробница крај ирског града Галwаyа, у коју су била бачена тијела 796 дјеце у доби између неколико дана и девет година.

Заправо, није то била масовна гробница. Није ју нитко ископао с тим циљем, као у Сребреници, него се радило о септичкој јами, у коју су цуриле фекалије из установе „Дом“, у којој су, под патронатом Католичке цркве, биле смјештене трудне, а неудане жене. „Дом“ су водиле часне сестре.

Заправо, није то била ни тајна, будући да је локално становништво барем 40 година знало за њено постојање, јер су два дјечака још тамо 1975. године, играјући се, поломила плочу изнад гроба и угледала гомилу костура.

Знајући што се све догађало у глухој ирској провинцији, нема никаквог разлога да се озбиљно не истражи и ова епизода, ма колико она коштала врх ирске Католичке цркве, јер тко би уопће могао повјеровати да је могуће лешеве беба бацати у септичку јаму, и тако направити 800 пута, и то у установи која се кити називом ‘Дом’ и коју контролирају они који би требали бити морални ауторитети свој оној сиротињи која их окружује.

Знало се, сасвим сигурно, и док је такозвани Дом радио између 1925. и 1961. године. Знало се, јер се морало знати с обзиром на број жена које су трудне ушле у њега, а након неколико година – ако су имале среће – успјеле отићи с овог стратишта, према којем и сама Света инквизиција са својим методама истјеривања нечастивог дјелује као дјечја игра.

У увјетима сталне потхрањености, оспица, туберкулозе, тешких упала плућа и других болести, у увјетима који су, како извјештавају британски медији, према свему наликовали онима у 17. стољећу, нека су дјеца, ипак, успјела преживјети.

Ти су „сретници“, ако нам је овдје уопће допуштено да будемо циници, потом давани на усвајање у САД. Наводно је у раздобљу након Другог свјетског рата њих више од 2.000 пронашло удомитеље преко Атлантика.

Постоје, међутим, одређене сумње да ни усвајање није урађено онако како би се очекивало, него да су поједини високи „достојанственици“ Католичке цркве у Ирској продавали дјецу. Црквени дужносници демантирали су такве приче, али тврдње нису могли доказати, будући да су многи документи из тог времена, како кажу, уништени у пожарима.

Локални житељи свједоче ових дана о дјеци која су живјела у „Дому“ и која су заједно с њима ишла у школу, гдје су били дискриминирани као ученици другог реда, те да су часне сестре стално истицале да су друкчији од остале дјеце.

Све се, дакле, већ одавно знало. Зашто се, онда, кад се већ знало, прије није „открило“, односно зашто се „нису подузели одређени кораци“ да се истражи што се иза грубих „Домских“ зидина догађало и што су часне сестре заправо радиле?

Знајући начин на који функционира Католичка црква, посебно у таквим срединама попут – посебно у то вријеме – затуцане Ирске, одговор није тешко дати. Настојећи очувати привид савршено устројене кршћанске патријархалне заједнице у којој је мушкарац хранитељ обитељи и јамац њене одрживости, а жена безгрешна мајка и чуварица огњишта, коју тек „источни гријех“ дијели од вјечног узора Мајке Божје Дјевице Марије – свака грешка строго се кажњавала.

Како трудноћа, а камоли дијете, нису прашина да се само подвуку под тепих, Црква је, уз помоћ државе, прибјегла другим методама. Није био тепих, али је био „Дом“, каквих је у Ирској било пуно. Свака област имала је свој азил, гдје су се смјештали „посрнуле“ жене с нежељеним потомцима, о којима су се скрбиле часне сестре, а све с циљем заштите лицемјерја и лажног морала у које вјерске заједнице често упадају.

Тко би се онда уопће могао зачудити да су и продавали сирочад. Знајући што се све догађало у глухој ирској провинцији, нема никаквог разлога да се озбиљно не истражи и ова епизода, ма колико она коштала врх ирске Католичке цркве, јер тко би уопће могао повјеровати да је могуће лешеве беба бацати у септичку јаму, и тако направити 800 пута, и то у установи која се кити називом „Дом“ и коју контролирају они који би требали бити морални ауторитети свој оној сиротињи која их окружује.

Ни мајке нису пролазиле пуно боље. Осим што су остале без дјеце, биле су изложене ропском раду. У овој ултраконзервативној држави све до деведесетих година прошлог стољећа (добро сте прочитали, прошлог, мислимо на 20. стољеће) невјенчане мајке с дјецом – као обољели од губе у вријеме Исусова рођења или кужни у мрачном Средњем вијеку – затварали би у својеврсне азиле које су контролирале државне или црквене институције, као највећа срамота која се једној жени може догодити. У азилима су биле обиљежене посебним униформама, а како би се гријех што прије искупио, морале су промијенити и имена. О лијечничкој помоћи могле су само сањати.

Одузимање дјеце

Како би се искупиле за тежак гријех који су починиле, дјеца би им се одузимала, а оне би биле присиљене на вишегодишњи тежак рад. И то без обзира на то јесу ли свјесно ушле у ризик да остану трудне или су биле силоване, посебно зато што је добар дио очева био ожењен.

Побачај, како је познато, у Ирској није био допуштен, али је у деведесетима притисак, ипак, понешто попустио. Развио се тзв. здравствени туризам, па су несретне жене бродовима одлазиле викендом на подручје Велике Британије како би побациле. Дакле, опет лицемјерје. Ако се гријех већ догађа, нека то не буде пред нашим очима, па ћемо тек рођену бебу бацити у септичку јаму, јер је „копиле“, или ћемо, ипак, направити уступак, па им допустити абортусе, да нам своје „фаћуке“ не рађају по светом католичком тлу.

Активисти траже да истрага не стане на случају ‘Дома’, него да се прошири на остале азиле по Ирској, у којима увјети живота нису били ништа бољи од оних у Галwаyу.

О судбини тих жена снимљено је неколико филмова, од којих је најпознатији Сестре Марије Магдалене из 2003. године, који се бавио животом више од 10.000 неуданих мајки које су од 1922. до 1996. морале бесплатно радити у праоницама католичких редовница. Након његовог емитирања, покренута је истрага, која је након десет година трајања, предвидљиво, утврдила да највећи дио навода није истинит.

На монструозну гробницу крај Галwаyа указала је локална повјесничарка Цатхерине Цорлесс. Затражила је документацију о дјеци која су преминула у „Дому“. Добила је 796 имена. Дала си је труда и открила како је од 100 имена, које је успјела истражити, само једно дијете покопано у обитељском гробу. Остали су, очито, у масовној гробници, односно у септичкој јами.

Срамота је, баш као и у случају раширене педофилије међу свећеницима, натјерала Католичку цркву да реагира. У цркви у Галwаyу, у чијој се близини налази „Дом“, рекли су да нису знали да је толико дјеце покопано и да ће подржати иницијативу да се то мјесто означи као гробница. Тајник тамошње надбискупије Финтан Монагхан сложио се с таквим рјешењем. Према његовом мишљењу, било би најбоље лешеве оставити гдје јесу и прикладно означити мјесто, да се, ваљда, не копа превише по нечасној улози Цркве.

„С нашег гледишта, не можемо судити о прошлости. Све што можемо учинити је обиљежити прошлост на одговарајући начин и ово мјесто учинити прикладним да људи могу доћи и сјетити се своје мртве дјеце“, преноси лондонски Гуардиан његове ријечи.

Очекује се и реакција сестара из реда Бон Сецоурс, које су водиле „Дом“, будући да та религијска конгрегација католичких жена и данас дјелује водећи се начелима Исуса Криста, љубави у заједници, развијањем снажног осјећаја пријатељства и бриге за друге, молитвама и, прије свега, помоћи и скрби за немоћне и болесне… Једну од болница имају и у Галwаyу.

Вјеројатно би прича овдје стала да ирски министар Циаран Цаннон није затражио истрагу, казавши да докази говоре да се нешто страшно догодило и да засигурно постоје живи људи који могу посвједочити о том мјесту.

Активисти траже да истрага не стане на случају „Дома“, него да се прошири на остале азиле по Ирској, у којима увјети живота нису били ништа бољи од оних у Галwаyу. Примјерице, у установи „Сеан Росс“ 1930. године, када је отворена, умрло је 60 дјеце, од 120, колико их се родило. Десетљеће касније у „Бессбороугху“ у једној је години умрло 100 дјеце, од 180 рођених. Статистика, која тек сада излази на свјетло дана, открива да је најмање четвртина ирске дјеце рођена изван брака у тридесетим годинама умрла прије првог рођендана, из чега се, како помало у страху наводе ирски медији, закључује да су та дјеца била пријетња ирском друштву и конзервативном религијском етосу, због чега су морала умријети.

Локална заједница је, ето, скоро па цијело стољеће успјешно скривала своју тајну, коју су на крају открила – дјеца.

Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не одражавају нужно уредничку политику Ал Јазеере.

Извор: Ал Јазеера