Када Американци не подржавају Израел

Газа, Јерусалим – „Израел тајмс” га описује као „подмуклог и поремећеног… маргиналног  екстремисту”, вођеног „отровном мржњом према јединој демократији на Блиском истоку, који би да по сваку цену саботира америчке односе са Израелом”.

Он је заправо Пол Р. Пилар, професор на Универзитету Џорџтаун, који је 28 година радио за Централну обавештајну агенцију (ЦИА), при чему је био и на функцији извршног помоћника директора ЦИА и шеф за анализу њеног антитерористичког центра.

Од 2000. до 2005. био је национални обавештајни официр за Блиски исток и јужну Азију, одговоран за „националне обавештајне процене” (НИЕ), што су најмеродавније писане процене америчке обавештајне заједнице о одређеним безбедносним питањима.

Међутим, богата обавештајна и академска каријера није га заштитила од напада израелских медија који су уследили пошто је у магазину „Њузвик” прошлог месеца у два наставка објављен текст ветерана истраживачког новинарства Џефа Стајна са причом заснованом на брифинзима америчких контраобавештајаца на Капитол хилу који су се побунили што Вашингтон ставља Израел на листу за безвизни режим.

Законодавци су упозорени да би нерегулисан прилив посетилаца пружио одличну прилику за израелску шпијунажу у САД.

Детаљно описујући прошле и садашње израелске операције, „Њузвик” наводи више извора из ФБИ и других агенција с којима је Стајн деценијама гајио добре односе, али је Пилар био једини који је био спреман да говори јавно, тако да трпи ударе критичара који желе да дискредитују причу.

У телефонском разговору за „Политику”, Стајн каже да он лично „генерално подржава Израел као мало место у веома опасном окружењу”, али да је сасвим другачије кад је реч о покушајима да „украду наше индустријске и технолошке тајне”.

„Означен сам као ’Јуденрат’, Јеврејин који је сарађивао са нацистима”, каже Стајн, додајући да су реакције на текст  „громке, жестоке и увредљиве”.

Међутим, Пилар за „Политику” каже да верује да табуи, који треба да угуше јавну дебату о Израелу, мало-помало губе моћ.

„Ово је ’Њузвик’, а не неки луди блогер. Некад је важило да се одређена питања не смеју постављати. То време је прошло. Да ли делује реално да је Џонатан Полард био једини шпијун? Да се ништа није догодило пре и после њега? То је смешно”, каже Пилар и хвали професоре Стивена Волта са Харварда и Џона Мершајмера са Универзитета у Чикагу, чија је књига из 2007.

„Израелски лоби и спољна политика САД” дала академски легитимитет ставовима који су раније одбацивани као маргинални.

„Трпели су жестоке нападе и оптуживани као и ја да пропагирају антисемитизам. Али оно што они тврде – да Вашингтон не треба да третира Тел Авив као посебан случај, већ као нормалну државу и да безусловна подршка није ни у нашем националном интересу нити у дугорочном интересу Израела – представља гледиште које је постало много теже демонизовати или маргинализовати.”

Пилар поздравља и настојања обе Обамине администрације да се постигне блискоисточни мировни споразум и искреност кључних америчких преговарача који јасно стављају до знања да је влада Бенјамина Нетанијахуа главна препрека договору.

„Људи сада морају да говоре о људским правима и решењу с једном државом како би навели Израел да се усредсреди на не сасвим одбачено решење с две државе”, каже он.

Према Пилару, продужени бескомпромисни став Тел Авива представља претњу за националну безбедност САД.

„Ја се потпуно слажем са генералом (Дејвидом) Петреусом, који је посведочио да израелска окупација угрожава наше интересе и помаже да се распламса антиамерички екстремизам на Блиском истоку”, каже он, а на питање колико је уверен да је некадашња претња рата са Ираном сада почела да се повлачи, каже да сматра да су шансе сада много мање него пре годину или две.

„Али не бих се кладио да ће преговарачи у Бечу да постигну споразум у јулу, тако да се процес наставља.”

Пилар види две опасности које остају. Прва, актуелна настојања у Конгресу да се минира свака врста дипломатског решења.

Друга, „реална опасност” је да ће Израел покушати да иницира војни сукоб са Ираном „не откривајући своје намере и не супротстављајући се директно америчкој политици и мишљењу”. Тајна средства, попут убиства иранских научника, примењивана су у прошлости и могла би да се појачају у будућности.

Пилар и даље има непристрастан, правнички начин размишљања, изоштрен током каријере у свету тајни. Данас, као грађанин, осећа да је слободан да говори јавно.

„Скинуо сам значку и нико не може да ми угрози каријеру”, каже. Даље упозорава на погубан утицај политике на обавештајне процесе.

„Аларм би требало да зазвони” кад доносиоци одлука пробирају обавештајне податке како би подупрли одређени закључак, као што је то био случај, каже, у напорима да се сиријски председник Башар ел Асад директно повеже са нападима хемијским оружјем у Сирији, и раније да се направи илузорни арсенал „оружја за масовно уништење” као основ за рат против Ирака.

Он додаје да интерпретације обавештајних официра лако могу бити искривљене када знају која ће процена задовољити а која разочарати људе на власти.

ЦИА ради за председника и кроз историју њени закључци су често прављени по мери, добар пример за то је како је у време Бушове администрације тајно удружење идеолога хтело рат, а ЦИА, с Џорџом Тенетом на челу, слепо пратила корак с тим.

У Вашингтону „много хладноратовских навика”

Коментаришући однос Обамине администрације према кризи у Украјини, Пол Пилар каже да упркос изливима беса, постоји свест да је ово „њихово двориште” и да су „интереси Русије асиметрични нашим”.

Признаје, међутим, да је у Вашингтону остало „много хладноратовских навика и начина размишљања”, да идеолошка носталгија има јаку домаћу политичку подршку и да остаје нејасно колико ће успешно председник моћи да се одупре притиску републиканских лидера попут сенатора Линдзија Грејама – који је позвао да се направи „демократска омча око Путинове Русије”.