Европска Србија као потенцијални платиша казни

Јавност Србије заокупљена је претприступним темама, од којих се не виде праве последице европских интеграција. По темама којима се бави српска јавност, Србија је дубока провинција Брисела. Она је далеко од главних друштвених токова Европске уније (ЕУ). Званични Београд заокупљен је наметнутим, претприступним интерпретацијама узрока и последица дубоких друштвених проблема у које је заглибљен. Он безнадежно узроке властите кризе тражи у последицама, а последице у узроцима.

У српској јавности уопште се не гледа напред и не говори о одредишту какво оно заиста јесте, ни о проблемима на које ће се тек наићи. На пример, о Споразуму о трансатлантској трговини и инвестиционом партнерству САД и ЕУ. Пета рунда преговора о овом споразуму одржана је од 19. до 23. маја у Вашингтону. Забрињавајуће је што би трансатлантски споразум, у случају да Србија не промени свој геополитички пут, могао да кошта ионако сиромашне грађане много, чак превише.

Људи у Европи дубоко су забринути због развоја ових преговора. Преговори, како изгледа, коначно учвршћују доминацију интереса корпорација над националним законима. Највише главобоље Европљанима задаје чињеница да се детаљи споразума уговарају тајно, мимо демократске процедуре и контроле.

Уколико нека од решења буду прихваћена, америчке и друге корпорације стећи ће право да поведу парницу „против закона и других прописа“ европских држава, уколико процене да су прописи непотребна препрека слободној трговини, инвестицијама, приступу тржишту и активностима у пружању услуга. Те парнице више не би биле вођене пред националним судовима, већ пред приватном арбитражом, названом „механизам за решавање спорова инвеститора против државе“.

Замислите владу чији закони омогућавају огромне финансијске казне за било коју политику, која није у интересу корпорација, писао је крајем фебруара Иан Дант у коментару на сајту Politics.co.uk. Америчке фирме вероватно ће користити тај механизам да смање безбедносне стандарде ЕУ, посебно прехрамбене, напомиње Дант, уз опаску да ће ове мере бити оружје против било које прогресивне политике.

Дант као примере сличне праксе наводи случајеве Квебека, који се суочава са могућношћу да плати 250 милиона долара због измене прописа и тужбе коју је Међународном центру за решавање инвестиционих спорова поднела шведска енергетска компанија „Ватенфал“ против Немачке, захтевајући одштету од чак 3,7 милијарди евра.

Нарочито лаке мете су земље у развоју, где западне корпорације користе права инвеститора да угрозе националну државу, уколико се процени да је ова одлучила да се умеша у приватни сектор. Тако је Арбитражни трибунал Светске банке донео одлуку да Еквадор исплати 1,77 милијарди долара компанији „Оцидентал петролеум“, док је Аргентина суочена са још горим „пресудама“.

Упозоравајућих примера из света има пуно. Европљане, поврх свега, треба да забрине и чињеница да је ЕУ унајмила велики број јавним новцем плаћених лобиста, који јавност сада убеђују како је трансатлантски споразум европски мед и америчко млеко, а не даље ширење корпорација на уштрб њихових држава и новчаника.

Упућени у ЕУ кажу да је врхунац лицемерја била конференција, посвећена трансатлантском споразуму, одржана у хотелу „Шангри-Ла“ у Паризу. Улазница за ову манифестацију, која је требало да покаже демократски капацитет и друштвену ширину партнерства САД и ЕУ, коштала је 1.500 евра.

Европски интелектуалци истичу да су кључни проблем нове привилегије, које западни инвеститори траже као компензацију за економску кризу коју су сами произвели. Европљани све чешће позивају на консолидовање међународних снага демократске солидарности, које нису тренутно организоване тако добро као западне корпорације. Истичу да би у том процесу могло да се покаже како слободна трговина уопште не зависи од постојеће интерпретације демократије, која то престаје да буде.

Инспиратори трансатлантског партнерства чак и не крију да мотив уједињења два „запада“ лежи у корпоративном страху од надолазећих евроазијских и азијских економских сила, а не у просперитету америчких и европских људи. То је свакако непрочитано поглавље европских интеграција о којем би грађани Србије требало више него добро да размисле.

Бранко Жујовић – Глас Русије