Срби утемељивачи Новорусије

новорусија

Украински медији шире информације о појави српских добровољаца у Украјини. 28. јуна представник украјинске „Информационе одбране“ Дмитриј Тимчук саопштио је да на истоку земље, у саставу батаљона „Восток“, на страну народне војске ратују добровољци из Србије. Треба подсетити да су Срби населили те територије још пре 250 године.

Формирање савременог етничког састава Донбаса (данашња Доњецка и Луганска област) трајало је дуги низ векова. Све почиње са 1723. годином, када је руска власт позвала на војну службу представнике балканских народа (Србе, Бугаре, Грке, Влахе) из Османске империје и Аустроугарске. Масовном пресељењу Срба у Русију предходила је молба једног броја официра аустријске војске да их приме на руску службу и да им доделе комад земље на територији Малорусије (данашње Украјине). Официри су се обавезали да са собом доведу још неколико хиљада Срба за службу граничара. 1729. године између тврђаве Торе (данашњи Славјанск) и будуће украинске граничне линије код изворишта река Орелик и Сухој Торец био је распоређен српски хусарски пук мајора Ивана Албанеза.

1952. године царица Јелисавета Петровна издаје указ о оснивању на југозападној граници Руске империје буферне зоне између Запарожја и Пољске, од Дњепра до Сињухи – Нове Србије, са седиштем у граду Новомиргороду (данашњи Кировоград).

Следеће године, под руском заставом су се нашла два хусарска пука под командама Ивана Шевића и Рајка Прерадовића и по указу царице Јелисавете Петровне населили следеће територије:

„Шевића и Прерадовића са досељеницима населити на доњецкој страни, тј. Од Бахмута до Лугања у назначеним од границе утврђеним местима, управо од Бахмута преко горње реке Санжаровке и преко река Миуса и Белој. Своје насељавање један нека почне од Бахмута, а други од Лугани..“

2014/06/04/08/Slavo_serbia_location_map_6759.png

На такав начин, формирана је била административно-територијална јединица – Славеносрбија. Она се протезала на десној страни реке Северни Донац, између река Бахмута и Лугана (данашњи Донбас), са центром у граду Бахмуту. Ова административно-територијална јединица није улазила у састав провинција, нити губернија, већ је директно била потчињена Сенату и Војном колегијуму Русије, одакле је добијала новчана средства и наоружање. У таквом својству је постојала до 1764. године. Сачувано је сећање у дневницима једног од активних учесника тих догађаја, генерала Симеона Пишевића, који је стигао у Славеносрбију 1753. године:

„Земља је, као обично, тврда, дивља може бити да од настанка света није обрађивана, лежала је столећима без сваке користи и без народа;… у шумама је много дивљег поврћа, јабука и крушака, као и дивље винове лозе“.

У пролеће 1764. године указом царице Катарине Велике Нова Србија је преобразована у Новоруску губернију. Тако је мала војна провинција постала језгро једне од највећих и економски најразвијених региона Руске империје – Новорусије.

Процес који се одвијао у насељеним областима Славеносрбије не може се назвати просто асимилацијом, већ, пре свега, прожимањем српске и украјинске културе. Нова Србија и Славеносрбија дали су велики допринос економском развоју читавог региона. Досељеници из Србије су први извршили истраживања и организовали производњу каменог угља и руде железа у Луганској области. Испред тврђава Св. Јелисавета и Бахмута редовно су одржавани велики сајмови, који су постали део међународне трговине са Турском и Пољском.

Српске колоније представљале су најважнији покрет великог померања Руске империје на југ, ка Црном мору. Ево како овај процес описује одески историчар из XIX века Аполон Скаљковски:

„Са друге стране Дњепра кренули су руски и страни војници и земљопоседници у степе Новорусије. Тамо су сазидали домове и, пратећи општи закон ширења и умножавања свог богатства, кренули даље на југ, не заустављајући се док руски црни орлови нису раширили своја крила на обалама Црног и Азовског мора, док од Дунава до Кременчуга читава степа није претворена у велику и расцветалу Руску Област“.

Ако су пре 250 година Срби били једни од многобројних народа који су населили Новорусију и у оквиру царства радили на њеном напредку, зашто не би и данас помогли својим „рођацима“ да остваре сан о новом васкрснућу ове области и исправљању историјске неправде, када су 1922. године бољшевици ову руску област поклонили Украјини?

Милена Цмиљанић – Глас Русије