САД, осуда на живот и осуда на смрт у цивилизованој земљи
Током бројних погубљења у последње време осуђеницима је очигледно било непријатно
„Погубљења далеко од тога да буду корисни примери преживелима, имају, у то сам уверена, сасвим супротан ефекат …“ – Мери Вулстонкрафт, Писмо 19. (1796.)
Да човек буде поносан што је Американац. Мислим, у некој мањој земљи се на то не би ни осврнули. Од 18. маја 2014. сазнадосмо за две различите одлуке, од којих свака потврђује да се старамо да будемо светски лидер у исказивању поштовања спрам људског живота, и кад се живот чува, и кад се одузима. Прва одлука се односила на Гвантанамо.
Федерални суд је 23. маја 2014. дозволио брижнима у Гвантанаму да наставе с кљукањем Абу Ва’ел Диаба тако да он неће умрети. Господин Диаб, сиријски джављанин, пре 12 година је заробљен у Пакистану и од тада је у Гвантанаму. Он није оптужен за никакав злочин и био је спреман за отпуст још пре пет година. Прво га нису пустили јер је влада била забринута због тога како би био третиран у Сирији, касније због тамошњег грађанског рата. Господин Диаб не жели да буде у Гвантанаму, он би радије да је мртав и зато је отпочео штрајк глађу. Сједињене Америчке Државе не желе да господин Диаб умре, а поступак који влада користи да господин Диаб остане жив не спроводи се у болници и веома је болан. Господин Диаб се обратио суду и затражио да му дозволи да умре, или, алтернативно, да натера владу да га присилно а хумано храни у болници. Судија која је разматрала захтев господина Диаба приметила је да је господин Диаб рад да га присилно хране ако би се то радило у болници и да би „могао бити поштеђен агоније када му се за сваки оброк убацује цев за храњење, ако би се поштедео бола и нелагодности безбедносне столице“. Када би се тако учинило, приметила је судија, спор око тога да ли треба да буде присилно храњен или му треба дозволити да умре могао би се водити на „цивилиозован и правоваљан начин. Министарсво одбране одбија да направи такав компромис.“ А затим закључила, да: „Захваљујући непопустљивости Министарства одбране, господин Диаб може добрано трпети непотребан бол због одређеног ентералног поступка храњења и присилног извођења из ћелије. Међутим, суд једноставно не може дозволити да господин Диаб умре.“ И тако имамо леп пример саосећања укорењеног у нашој култури.
Од Гвантанама где смо показали нашу самилост држећи људе који желе да умру живима, идемо у Тенеси где је влада државе у потрази за самилосним начином како да помогне људима који желе да живе, да умру. У једном броју недавних погубљења у Сједињеним Америчким Државама, погубљеним особама је очигледно било непријатно у току поступка – а њихова нелагодност је тада изазвала нелагодност код друштва које намеће казну. Већ неко време џелати из Тенесија користе комбинацију лекова да изврше казну, такву која се не може користити у еутаназији животиња, зато што Тенеси има закон Закон о хуманој смрти животиња које нису стока (Nonlivestock Animal Humane Death Act). Тај закон забрањује да се лек, који се користи да помогне у људским егзекуцијама, употребљава на животињама (не-стоци) због болова што их животиње трпе у току поступка.
Тенеси је онда одлучио да не буде разапет дилемом многих државних џелата, шта чинити када су недоступни хумани лекови за егзекуције. Сходно томе, гувернер је 22. маја 2014. потписао закон којим се у употребу враћа електична столица, или „стара добра севалица“, како је од милоште зове. Према новом закону, уколико су жељени лекови за смртоносне ињекције недоступни, осуђени треба да седне у електричну столицу из које ће бити послат у вечност.
Постоји разлог с којег електрична столица већ подуже није у истакнутој улози у егзекуцијама – траљавост. Током два погубљења у Флориди 1990-их, пламен је сукљао из маски осуђеника и то је прилично трауматизовало посматраче. Као резултат, електричну столицу у Флориди не користе од 1999 године. Али, без обзира на њену лошу репутацију, „стара добра севалица“ наступа на бис у Тенесију.
Током расправе у законодавном телу Тенесија и пре одобрења за камбек столице, један од законодаваца је рекао да ће не само подржати употребу електричне столице, већ и вешање и стрељање као алтернативне методе извршења смртне казне. Денис Пауерс, спонзор закона о поновном увођењу електричне столице, објаснио је зашто њена реинтродукција у собу за извршење смртне казне у њему не изазива забринутост у погледу законитости или гледе етике: „Није наш посао да судимо. Посао Бога је да суди. Наш посао је да организујемо сусрет.“
И то је то. У Гвантанаму, власти покушавају да одложе састанак господина Диаба и којег год божанства што можда чека на његов долазак. У Тенесију власти предузимају кораке да састанак убрзају. Можте мислити.
Аутор: Кристофер Брокли
Извор: http://www.presstv.ir/detail/
Превео: Александар Јовановић – Срби на окуп
Да ли је ваш производ чист или је генетски модификован ? Покажите купцу ознаком
Представник акције “Без ГМО” Еколошког покрета Новог Сада за Западну Србију, Мирослав Драмићанин
Е-пошта: miroslav.miro.dramicanin@
Телефон: 062 854 13 28
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
