„Случај“ доктората Небојше Стефановић

НАПОМЕНА: Сумњиве дипломе, првенствено оне стечене као плод непотизма или корупције, су међу горућим проблемима високог образовања у Србији. Овај проблем доприноси тешкоћама у којима се наша земља налази – негативна селекција, одлив мозгова, урушавање система вредности, неинвентивна и некомпетитивна економија итд. Држава и друштво морају њиме озбиљно да се позабаве. За почетак, они који крше академске и правне норме морају да одговарају. Међутим, надлежне институције годинама ћуте, па преостаје да се ми као грађани позабавимо овим проблемом.

Циљ овог текста је позив на одговорност, а не лична дисквалификација или наношење политичке штете. Током писања текста консултовали смо више стручњака из академског света како бисмо своје тврдње вишеструко верификовали. Текст се не бави политичким контекстом. Планирамо да у будућности наставимо анализу сумњивих докторских дисертација и мастер радова јавних личности, из свих партија.

Србија је преплављена сумњивим дипломама, којима се поносе разни политичари и партијски функционери. Најпре као грађани, а потом и као научници и просветни радници који имају искуство у писању и менторисању докторских дисертација, одлучили смо да подвргнемо стручној анализи сумњиве дипломе јавних личности. Крећемо од најупадљивијег и најсвежијег случаја – бившег председника Народне скупштине Србије, а сада министра унутрашњих послова у Влади Републике Србије, Небојше Стефановића. Према званичној биографији, министар Стефановић је 2011. године стекао звање магистра економских наука на Мегатренд универзитету, да би јуна 2013. године, на истом универзитету одбранио докторат. Тема докторске дисертације је “Нова улога стратегијског менаџмента у управљању локалном самоуправом (пример града Београда)”.

Докторске студије са израдом дисертације обично трају од три до пет година и одликује их мукотрпни рад и велика посвећеност. Докторант мора да ишчита на стотине научних чланака и књига, да се детаљно упозна са стањем области коју истражује, да савлада методе научног истраживања и пронађе адекватан методолошки приступ како би реализовао свој научни допринос. Уз све ово, од докторанта се очекује да даје делове нацрта своје дисертације ментору на читање и коментарисање, да посећује научне конференције на којима излаже свој рад и идеје, да тај рад и идеје објави, да учествује у животу научне заједнице кроз анализу радова других доктораната. Како је онда министар Стефановић успео да у тако кратком периоду докторира, када смо свакодневно имали прилике да га гледамо на телевизији како руководи радом Народне скупштине?

На основу Закона о доступности информација од јавног значаја, Мегатренд универзитет је Анђели Миливојевић, новинарки Центра за истраживачко новинарство Србије, омогућио увид у докторски рад Небојше Стефановића, након чега је и нама достављена копија. Детаљна анализа показује да рад обилује плагијатима, што је тежак академски прекршај, а уз то још не испуњава ни услове за успешну докторску дисертацију.

Плагијат је чин преузимања нечијег писаног рада или идеје без навођења извора, тј. признавања туђег ауторства. Другим речима, плагијат је академска крађа. Правила о академским прекршајима Лондонске школе економије и политичких наука, на пример, прописују да сваки писани рад мора бити дело самог студента. “Цитати се морају ставити између наводника или у посебан параграф и њихов извор се мора навести. Парафразирани материјал се мора означити. Повреда овог захтева, намерно или случајно, или представљање рада других као свог, је плагијат.” Санкција за плагијат у докторским дисертацијама је најстрожа од свих академских санкција и подразумева недодељивање или одузимање звања доктора наука, уз могућност одузимања права на жалбу вишем универзитетском телу и избацивање са универзитета.

Универзитет Харвард појашњава, у свом упутству о цитирању, да постоје две врсте плагијата – дословни и мозаички. Дословни плагијат је копирање туђих реченица, а мозаички је преузимање делова туђег рада уз преправке како плагијат не би био идентичан оригиналу. Обе врсте плагијата су строго кажњиве. Професор Сима Аврамовић, декан Правног факултета Универзитета у Београду и бивши председник Савета Универзитета у Београду, такође наводи две врсте плагијата (15. јануар 2012, Новости). Први је узимање туђих идеја, а други узимање делова из различитих текстова, без навођења аутора. Обе врсте плагијата су неприхватљиве и кажњиве, додао је професор Аврамовић, истичући да су друштвено-хуманистичке науке нарочито подложне плагијатима.

Докторат министра Стефановића обилује плагијатима. Док су поједини делови његове дисертације дословно копирани из туђих радова, без одговарајућег навођења, други су “мозаичког” типа. Наводимо само неколико из мноштва примера:

– на страни 14 министар Стефановић пише о самоуправи у Италији и, између осталог, каже: “Надзор над радом локалне самоуправе, осносно актима општина и провинција, врши надзорни одбор регије, који може имати своје пододборе за одређена управна подручја. Одборе чине експерти…” – преузето без навођења из књиге Децентрализација као полазиште даљег развоја Србије – приручник, коју су Дејан Вучетић и Дејан Јанићијевић објавили 2006. године, који на страни 94 пишу: “Надзор над актима провинције и општине спроводи надзорни одбор региона, који може имати пододборе за различите управне области. Један такав одбор најчешће је састављен од експерата…“;

– на страни 35 министар Стефановић пише о Молдавији – преузето са страна 279 и 280 из зборника Јачање локалне власти, који је уредила Емилиа Кандева 2002. године, а који се овде не наводи;

– на страни 48 министар Стефановић пише о Аустрији – парафразиране стране 15 и 16 из публикације “Приручник за укључивање грађана и цивилног друштва у процесе одлучивања” ауторке Снежане Ђорђевић из 2011. године, која се не спомиње;

– на страни 57 министар Стефановић је плагирао део 16. стране публикације Локална агенда 21: увод у планирање одрживог развоја, коју је Слободан Милутиновић објавио 2004. године;

– на страни 59 министар Стефановић пише следеће: “Неразвијене земље су осетљиве на ограничења у привредном развоју, јер су суочене са недостатком потребних ресурса, посебно капитала и нових технологија”. Ово је копирано из текста Милане Мркаљ “Менаџмент у функцији одрживог развоја” из 2012. године, где на страни 468 пише: “Неразвијене земље и земље у развоју су посебно осетљиве на ограничења која њиховом привредном развоју поставља убрзани раст популације и недостатак потребних ресурса, најчешćе технологије и капитала“;

– на страни 61 министар Стефановић започиње ново поглавље тако што каже: “Основни услов за ефикасан менаџмента (сиц!) је демократизација управљања и ангажовање способних кадрова за извршавање комплексних послова и задатака у локалним самоуправама”. Ово је преписано из резимеа текста Мехмеда Авдагића, Маје Радић и Џеваде Авдагић “Демократизација менаџмента у процесима промјена” из 2012. године у којем стоји: “Један од основних услова за дјеловање менаџмента промјена је демократизација управљања и окупљање најспособнијих кадрова за извршавање делегираних послова и задатака“;

– на страни 77 рад министра Стефановића садржи плагиране делове из књиге Модели локалне организације локалне самоуправе: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија и Србија, коју су уредили Здравка Злокапа и Душан Дамјановић 2008. године;

– на страни 120 министар Стефановић пише: “Највеће учешће јавних прихода имају Шведска (60%), Француска (54%), и Данска (49%), док најниже (испод 20%) имају Немачка, Италија, Ирска…” – сви ови подаци су преписани са стране 27 из зборника Реформа система финансирања локалне самоуправе, који су уредили Антонy Левитас и Гáбор Пéтери, а објављен је 2004. године, и овде се не наводи; такође, министар Стефановић на истој страни додаје “Учешће сопствених јавних прихода у укупним локалним приходима је испод 25% у већини савремених држава (Мађарској – 32%, Пољска – 33%, Словенија – 34%…” – сви ови подаци су опет плагирани са стране 28 из горе наведеног зборника;

– на страни 146 министар Стефановић је плагирао уводне делове са стране 257 чланка “Организационе могућности за побољшање процеса управљања људским ресурсима у државној управи” Срђана Исаковића и Лидије Марковић из 2012. године; његова читава даља дискусија о побројаним инструментима је преузета из ове публикације;

– на страни 149 министар Стефановић је преузео део првог пасуса са стране 10 из књиге Локални економски развој – европски путоказ ка модерној локалној самоуправи, коју су Ванеса Белкић и Милица Хрњез објавиле 2010. године, а овде се не спомиње;

– на страни 170 министар Стефановић је плагирао текст са 74. стране књиге Ефикасан општински менаџер, коју је издао ЦеСИД 2007. године.

Већина горе поменутих публикација чак није ни наведена у списку литературе на крају министровог рада.

Што се тиче осталих критеријума неопходних за успешну докторску дисертацију, остаје нејасно како је министар Стефановић стекао право да брани докторат само две године након стицања звања мастера. Правилник о поступку примене и условима за одбрану докторске дисетације Мегатренд универзитета прописује да кандидат “право да брани докторску дисертацију стиче у ВИ семестру” пошто “положи све испите прописане наставним планом и програмом докторских студија” (члан 2). Пошто је министар Стефановић окончао мастер студије током 2011. године, он у тренутку одбране докторске дисертације није могао имати више од пет целих семестара проведених на докторским студијама.

Министров рад не испуњава ни минималне техничке стандарде. Докторат садржи недопустиво мали број фуснота у самом тексту, само 41, од којих чак 29 упућује на свега два зборника радова о упоредним искуствима локалних самоуправа које је издала Магна Агенда. Једнако је проблематично и то што се аутор у раду позива на изворе које не наводи конкретно (наводимо један од бројних примера – на страни 58 министар Стефановић каже “Европска комисија је 2001. године усвојила нову стратегију одрживог развоја, која је разматрана на више састанака у наредном периоду”, али не прецизира на коју стратегију и састанке мисли).

Рад министра Стефановића је далеко испод стандарда доктората у погледу садржине и научног доприноса. Он не нуди преглед стања своје научне дисциплине, не објашњава кључне дебате и досадашње емпиријске налазе, не објашњава главне аргументе и како његов рад прави корак даље у науци (кроз откривање нових законитости, доказивање, оповргавање или реформулисање доминантних теорија, изношење оригиналних емпиријских налаза који дају релевантне закључке итд.). Како је онда могуће да је комисија одобрила један такав рад имајући у виду да правилник Мегатренда прописује да “Докторска дисертација треба да синтетизује ипримени стечена знања да би се, уз оригиналан научни допринос области којој припада тема докторске дисертације, решио конкретан теоријски или практичан економски проблем. Докторска дисертација садржи преглед досадашњих научних достигнућа из области којој тема припада а на којима ће кандидат градити научни допринос области” (члан 10)?

Даље, тема доктората не одговара у потпуности ономе што је у њему и написано. У наслову дисертације град Београд је наведен као студија случаја. Међутим, садржај указује да се само једно од 16 поглавља конкретно бави Београдом (13. поглавље је у садржају најављено под називом “Истраживање – студија случаја на примеру града Београда”). Да изненађење буде веће, стварни назив поглавља 13, које почиње на страни 148 дисертације, је другачији! Оно гласи: “Управљање економским развојем локалне самоуправе у Србији”. Будући да ниједно поглавље није фокусирано на град Београд, рад министра Стефановића не задовољава услов кохерентности јер се његова тема и оно што је заправо написано не поклапају.

По питању методологије, аутор наводи на страни 11 да ће применити “дедуктивни, индуктивни, компаративни, синтетички, и аналитички метод”, без објашњавања како ће сваки од њих бити коришћен, нити њихове предности и мане у датом контексту. А онда се каже да ће се користити и “мултипла мултиваријантна регресиона анализа или Спирманова формула, у зависности од феномена”. Укратко, регресиона анализа је квантитативна метода којом се мери утицај једног или више фактора на одређени феномен. Да би се спровела, потребни су подаци који представљају индикаторе тих фактора. Међутим, у Стефановићевом раду не постоји ниједан део са таквим квантитативним подацима, па логично – нема ни регресионе анализе.

Рад, међутим, обилује површним и сувишним препричавањем искустава локалних самоуправа других европских земаља, које је далеко од озбиљне компаративне анализе. Читав докторат је заправо дескриптивног карактера, са еклектичким спајањем разних описа који нити дају смислену целину, нити садрже истраживачку вредност. Аутор не наводи како је дошао до хипотеза, зашто су оне битне, нити изводи њихове провере и ваљане анализе. Неке од “хипотеза” су чисте таутологије (на пример, “ефикаснија локална самоуправа – већа економичност у раду”). Стога звучи невероватно да Професор Мића Јовановић, ректор Мегатренда, даје дисертацију министра Стефановића својим докторантима “као пример изузетно доброг рада, посебно у области методологије научног истраживања” (30. април 2014, Прессонлине).

Поента овог текста није да добар политичар или партијски функционер треба да има добар докторат, већ позив на одговорност. Особа која је спремна да “прогура” као докторат научно безвредан рад који не испуњава минималне критеријуме није подобна да обавља јавну функцију. Приступање Европској унији је стратешки приоритет Владе Србије. Угледајмо се онда на европске примере. Анет Шаван, бивши немачки савезни министар образовања, је морала да поднесе оставку у фебруару 2013. године, након што је доказано да је плагирала докторат. Исту судбину је 2011. године доживео и Карл-Теодор зу Гутенберг, тадашњи немачки министар одбране и најближи сарадник канцеларке Ангеле Меркел. У Мађарској се сличан случај десио са бившим председником Пал Шмитом 2010. године. У свом експозеу Народној скупштини, председник Владе Александар Вућић навео је да је забрињавајуће што “школовани кадар који остаје [у Србији] у великој мери има дипломе сумњивог квалитета захваљујући урушеном образовном систему”. Ево прилике да председник Владе и остале надлежне институције реагују, и речи поткрепе делима.

Аутори: др Угљеша Грушић (доцент / lecteurer, Универзитет у Нотингему), др Бранислав Радељић (ванредни професор / senior lecteurer, Универзитет Источни Лондон) и Слободан Томић (докторант, Лондонска школа економије и политичких наука)

(Пешчаник.нет-Телепромптер.рс- Anonymous Србија)