Београд – Данијела Ђелић из Београда била је иницијатор прикупљања хуманитарне помоћи за Kрупањ и најактивнија током акције, али није ни сањала да ће хуманост пресести њој и њеним земљацима из дијаспоре.
Поред осталих, прикупљању помоћи придружили су се Вирџинија Ђелић из Француске и Владан Миловановић, родом из Милошева код Јагодине. За мање од десет дана земљаци који живе и раде на самој граници са Швајцарском сакупили су око 7,5 тона помоћи, коју су довезли у пет камиона. Помоћ су углавном чинили храна, средства за хигијену и опрема за бебе, а и 780 литара конзервираног млека за најмлађе.
Занимљиво је да су се акцији придружили земљаци чије општине уопште нису погођене поплавама, али и доста Француза. Власници приватних фирми, међу којима је Миловановић, дали су камионе, а новац за гориво сакупили су заједно са клубом „Девет Југовића“.
Земљаци су изабрали да помоћ донирају баш Kрупњу, зато што су могли да је дају директно народу, а не Црвеном крсту или општини. Француску су прошли без проблема, чак нису платили ни аутопут. Хрвати их нису задржавали, а на нашој граници провели су осам сати, иако је сваки камион имао беспрекорне папире на којима су навели број картона, његову тежину и садржај, као и имена возача и сувозача.
Миловановић је цариницима предлагао да отворе било који картон и виде да ли се његова садржина поклапа са папирима. Али, они нису хтели. Најпре су их са траке за путнички саобраћај пребацили на ону за теретни.
„Онда су нам рекли да одемо код првог шпедитера и да је он дужан да нам све заврши. Међутим, од њих 20 ниједан није хтео да нас прими. Отишли смо код полицајца који је рекао да ће нам урадити папире. Тада сам схватио да они праве папире као да из Француске увозимо робу у Србију. Шетали су нас од шалтера до шалтера. Дајте овај папир, па онај. Откуд знам где да нађем те папире“, прича за „Вести“ Миловановић, који са супругом Снежаном и кћерком Маријаном 46 година живи у Француској и који је власник приватне столарске фирме.
Мелем у Kрупњу
Миловановић каже да је хтео да пукне од муке и да је рекао да више никада никакву помоћ неће довести у Србију.
„На све смо заборавили када смо ушли у Kрупањ. Испред општине сачекали су нас мештани, на челу са председником Kризног штаба који је рекао да нисмо морали ништа да довеземо и да им је довољна само лепа реч. Поред лепог пријема, млади из Kрупња су истоварили камионе и били смо срећни што помажемо тако добрим људима“, закључује Миловановић.
Он још каже да би поново учинио такво дело, али каже и да онима који припремају помоћ за Србију не може да каже да ће на граници проћи добро.
Цариници су им потом тражили да наведу вредност робе у сваком камиону. Они то нису знали, јер нико није написао колико вреди помоћ коју им је дао. Kада су некако дошли до приближне суме морали су да раде све поново како би возач сваког камиона потписао папир на коме је била вредност робе коју вози.
„Тако смо изгубили два-три сата. Онда нам је због једног детаља цариница одбила све папире. Kада смо коначно све завршили морали смо шпедитеру да платимо 40 евра. Kренули смо за Kрупањ, али нам је речено да морамо на царину у Лозницу. Паркирали смо камионе и неком човеку дали папире. Он се вратио после два сата“, додаје Миловановић.
Граница без фрижидера
Према Миловановићевим речима, возачи су били гладни и нервозни да им је дошло да оставе камионе и крену стопом за Француску. На царини нису могли да купе ни сендвич, па чак ни хладну минералну воду, јер у јединој продавници није било фрижидера.
З. Глигоријевић / Вести
