Ароганција, некомпетентност, паника

Неки од нас су то знали и на то упозоравали поодавно. Али сада је то и документовано пред милионима ТВ гледалаца, који су овај ријалити уживо пратили. Ова поплава је показала право лице власти, а посебно њеног врховног носиоца. Иако су надлeжне стручне службе још у уторак (13. маја) упозориле на наилазећу опасност, представници власти су били довољно лењи, непаметни или неспособни да би се озбиљније ангажовали на предупређењу наступајуће штете.

Обреновац је парадигма те застрашујуће неспособности, и то на свим нивоима. Иако је Војин Несторовић, директор за корпоративне послове Термоелектране „Никола Тесла” у Обреновцу, већ у четвртак (15. маја), око 23.00, упозорио председника обреновачке општине да је „Колубара пробила насип и иде према Стублинама и према Обреновцу“, сирене за узбуну се нису огласиле како, по речима општинара, „не би дошло до панике“. (Па је зато нађено „соломонско“ решење, достојно најцрњих монтипајтоновских скечева, да информација о потопу и евакуацији буде пуштена као кајрон на једној локалној телевизији – па ко види, видео је). Тек у петак (16. маја) око 5.00 ујутру, када је вода на појединим местима у Обреновцу већ била достигла 1,5 m висине, укључене су сирене.

Међутим, онда је на сцену ступила градска власт, оличена у Вучићевом личном поверенику, Синиши Малом. Он је, како је пренео Танјуг већ у 6.51, позвао „грађане Обреновца да не напуштају своје домове“, а укључио се и у програм Б92, лично „поновивши позив“ Обреновчанима „да не излазе из својих домова“. Будући да је вода све време расла, један део Обреновчана могао се придржавати овог интелигентног упутства само ако су при руци имали ронилачка одела. Други га нису могли чути, јер су, у међувремену, већ остали без струје. А трећи су још спавали, с обзиром да се, годинама неконтролисане и неиспробаване сирене у многим деловима града нису ни огласиле. Али чак и да је позив био смислен (у смислу да се спречи паника), апсолутно недопустив и скандалозан био је дилетантски покушај скривања овог градоначелниковог апела и његово скидање са сајтова медија и Скупштине града. И у иоле нормалној земљи већ само ово последње би био прворазредан политички скандал, који заслужује истрагу, оставке и гоњење одговорних.

***

Но, најмучнији утисак у тим критичним часовима свакако је оставило понашање самог врха власти. Први и основни задатак државе је да заштити животе и имовину својих грађана. Елементарно способни и одговорни државници, наравно, труде се да максимално предупреде могуће опасности. Али, када већ дође до кризе, одговорни политичари онда настоје да дају јасна, конзистентна и рационална упутства нижим властима, како би се сачували људи и имовина, а грађани уверили да систем функционише.

Погледајмо, у том светлу, још једном шта је све говорио, како се понашао и каква је тачно упуства давао, тог петка (16. маја), Александар Вучић, на седници кризног штаба Владе, која је уживо ишла у ТВ програм*, и била непрестано репризирана на СНС-овим „јавним сервисима“. Најпре, и сама одлука да се директно преноси један ургентан и оперативан састанак говори да је носиоцу власти очигледно више било стало да јавно демострира моћ и контролу – посебно над министрима и генералима – него да се на том састанку донесу правовремена и разборита решења за кризу која ескалира.

Уместо да покаже чврстину, оперативност и контролу над ситуацијом, носилац режима је том приликом, заправо, само манифестовао огромну ароганцију, некомпетентост, панику, хаотичност мисли и још већу хаотичност одлука.

Најпре, Вучић свој наступ почиње речима да „имамо значајне жртве; о броју и свему другом нећемо говорити док се ситуација не заврши“ (0:51-1:01). Шта то трба да значи? Ако власт објави да „имамо значајне жртве“ (5:50), али да засада неће да саопшти њихов број, и да „имамо катастрофу какве у историји Србије није било“, све што јавност може да закључи јесте да је власт принуђена да крије број жртава јер их има на десетине, стотине, а можда и много више. Ако то није ширење панике – поготово када томе следе изјаве о „катастрофално-катаклизмичкој ситуацији“ (1:05-09), „великим губицима у техници, са чим неће се излазити у јавност“ (4:59-5:01), „нико не може да вам покаже слике зато што новинаре нисмо пуштали због невероватних ситуација… које просто нису за људе“ (6:08-22), „ово никад у историји Србије није било, никад оваква катастрофа се над њу није надвила“ (13:38-43), затим да „оно што нам предстоји је још горе од овога што смо имали“ (1:32-35), те да „оно што нам долази из Босне… је језиво“ (1:47-58) – онда заиста није јасно шта би друго „ширење панике“ требало да буде.

Друго, након таквих апокалиптичних слика, Вучић упућује позив Београђанима да дођу и бране Шабац (2:31-3:10). Он изричито каже: „само Београђани могу да нам помогну око тога“ (2:34-6) – иако Шабац има преко 50.000 становника, што је сасвим довољно за одбрану града. Није ли најлогичније и најлакше решење да се позову Шапчани да изађу на Саву? И заиста се човек може запитати – каква је то рационалност да се између најлогичнијег и потпуно нерационалног решења непогрешиво бира оно што је очигледно глупо и погрешно?

Али то је тек почетак. У једном тренутку, објављује се ни мање ни више већ евакуација читавог Шапца! Вучић, у налету издавања наређења, даје упуство министрима, војним и полицијским командантима: „Ви већ крените евакуацију становништва у Шапцу, за сваки случај, и немојте да нас чекају (сада овде Вучић љутито подиже глас – НСПМ), зато шти су нас чекали људи, на метар воде су нам говорили `нећемо да излазимо`, а кад је дошло до три метра онда сви одједанпут `дођите`… Одмах да се крене у евакуацију Шапца!“ (11:58-12:18).

У том тренутку, дакле, Вучић је јавно наредио да се, истовремено, из Шапца измести становништво – 50.000 њих – а да у Шабац дођу добровљци из Београда да бране Шабац од поплава! Каква је то логика? Шта ли су у том тренутку о овом наређњу, а и о човеку који га је тако ауторитарно издао, мислили Диковић, Вељовић и остали присутни професионалци – за које се мора претпоставити да су искусни и оперативни људи, са ногама на земљи? (То можемо само претпоставити, а можда ћемо и сазнати у неком будућем времену.)

Ипак, најневероватније тек следи. Вучић наставља да излаже, веома љутитим гласом: „Молим људе у Шапцу да се не понашају неодговорно, као што су се неки други понашали неодговорно. Да се не понашају тако да моји пратиоци заједно са мном морају да проваљују у туђе станове и куће, да би вадили три бебе и да стављамо у чамац, зато што неодговорни родитељи неће децу да спашавају“ (15:40-57).А пре тога, Вучић се већ био похвалио: „Спасили смо 97 деце супротно вољи њихових родитеља“ (9:04-08).

Шта о овоме човек здравог разума може да помисли? Две су могућности: 1. да је Вучић, са својим „пратиоцима“ заиста „проваљивао у туђе куће и станове“ како би од мајки и очева отимао децу и спасавао их „супротно вољи њихових родитеља“ – и тако неколико десетина пута; 2. да је све то Вучић просто измислио, или макар преувеличао, како би застрашио јавност и фасцинирао ТВ аудиторијум. Не зна се која је од ових варијанти гора, трагичнија и опаснија.

Али ни ту није крај. Конфузна, противречна или неизводива наређења само се настављају. У сред реферисања министара и директора о предузетим мерама, одједном се Вучић сетио да би и Шапчани могли нешто да ураде на обалоутврдама и наређује: „Зовите комплетан штаб у Шапцу, све што има радно способних мушкараца одмах да иду да раде!“ (20:45-50). Тај човек је управо забораво да је пре само пар минута био издао наређење за потпуну евакуацију Шапца и за мобилизацију добровољаца из Београда! И сада, као да ништа пре тога није рекао, одједном наређује да се шабачки мушкарци мобилишу. А евакуација, а београдски добровољци? Да ли та наређња остају на снази? Каква је то само производња хаоса!

Али, хаос је већ на делу, затим се чује реферисање Горана Пузовића, директора „Србијавода“, који каже: „Ја сам пре два сата издао наредбу за превентивну евакуацију људи на целом подручју општине Шабац!“ (20:55-21:02). Дакле, та наредба већ постоји и издао ју је директор „Србијавода“ (?!). Онда се поставља питање зашто онда читава претходна представа са премијером који наређује евакуацију Шапца? Или то ипак мора да дође од њега? Али какав је онда смисао наређења директора Србијавода?

Даље, београдске добровољце Вучић је најпре позвао да се окупе „сутра у девет сати најкасније, у петнаест до девет, испред Арене (2:48-50), и то „хиљаду, хиљаду пет стотина људи“ (2:56-8), онда је променио место окупљања – „испред Сава центра, пошто има неки концерт“ (25:04), пре тога је, такође, позвао и „да се вечерас обезбеди, у девет сати испред Арене, треба нам петстотина људи“ (21.42-50), затим је поново позвао Београђане да дођу „вечерас, испред Сава центра, у 21(час)“, али је онда одједном додао: „а сутра у 9 ујутро, испред Арене“ (25:11-15), тако да је место јутарњег окупљања фактички по други пут промењено, али је за вечење окупљање одједном променио број тражених добровољаца, па му више није било потребно њих „пет стотина“, већ „што више мушкараца“ (30:31) – што је, оперативно, могло да значи: седамсто, осамсто или хиљаду осамсто места у аутобусу, није важно, ко сме да било шта пита шефа! (На крају је те вечери за Шабац отишло тридесет три аутобуса са две хиљаде људи, а још неколико хиљада њих је остало да чека на друге аутобусе; у то време у Шапцу је на градском тргу такође било неколико хиљада људи, који нису имали шта да раде; зато су добровољци који су тамо пристигли само још више увећали хаос, а успут и послужили ка група за притисак за рушење тамошњег не-СНС-овског градског руководства.)

***

Конфузија, хаос, противречна наређења, мешање надлежности, ароганција и парадирање – то су све утисци које имамо када гледамо понашање Вучића на снимку од те вечери. Падају на памет и неке друге психолошке констатације, које код сваког разборитог гледаоца нужно изазивају дубоко узнемирујуће закључке о способности режима, а посебно његовог носиоца, да се ухвати у коштац са кризом. Ово узнемирење је тим јаче ако се има у виду и бескичмено, удворичко понашање присутних на тој седници, то бедно трпљење шефове грубости, осорности и надмености. А ако имате у виду и велике медије, из којих је практично протерана свака могућност критике „мудрих“ одлука власти, као и чињеницу да је као једна од последица ових догађаја кренуо и лов на “народне непријатеље“ по интернету и друштвеним мрежама, суморна слика наше препуштености ирационализму једног недораслог политичког актера, постаје потпуна – и још више забрињавајућа. А та брига и та опасност нипошто неће проћи и престати са престанком ових пролећних киша.

И премда ћемо се, засигурно, наредних дана наслушати панегирика одлучном и мудром вођи који нас је избавио из „библијске катаклизме“, „хиљадугодишњих вода“ и „катастрофе какве у историји Србије није било“, човек не може а да се не сети оног знаменитог одломка из Травничке хорнике: „Знаш ли ти шта славиш и кога величаш? Знаш ли ти да је цар луд – и да се одржава само крвљу својих победа које не воде никуд и ничем? Знаш ли да ми сви заједно срљамо у неку велику несрећу којој не знамо имена ни обима, али која нас поуздано чека на крају свих наших победа?“

*Напомена: Анализирани ТВ снимак, на који се односи уписана минутажа у овом тексту, који је данима стајао на сајту Youtube, у међувремену је уклоњен

Ђорђе Вукадиновић, Слободан Антонић – НСПМ