„Кончита“ и претварање СПЦ у културно-уметничко друштво

Кардинал Шенборн: „Као што сви знамо, постоје различитости у врту Божијем. Не осећају се сви који су рођени као мушка бића као мушкарци. Тако је и што се тиче жена. Да добијемо респект, то сви људи имамо право. Срећан сам због Томаса Нојвирта, што је стекао такав успех са његовим извођењем као Кончите. Желим му да овај успех не пређе његову главу (да се не погорди), и молим се за Божији благослов у његовом животу за њега.“ (Gloria.tv)

Српска Црква као део Свете Саборне и Апостолске Цркве је светиња чију светост ништа не може да потамни. У дефиницији Цркве важи да појмом „Црква“ означавамо организам – тело којој је Христос глава. Такође, појмом „црква“ обележавамо и други један појам – организацију цркве, која, сама по себи није непогрешива, и може да се деси да један њен део или она у потпуности отпадне од учења Православне Цркве и постане ванцрквена организација.

Сведоци смо да екуменистички врх СПЦ чини у последње време неке подухвате који су страни духу Цркве који досада познајемо. Ових дана је ватиканска јерархија у Аустрији поклонила и свој храм Српској православној цркви. Тумачи црквених догађаја из реда новотараца пожуриће, као и раније, да ово представе као успех у „обраћењу заблуделих римокатолика“ и „њихово приближавање православној вери“. Да то није баш тако говори чињеница да је бискуп који је организовао примопредају храма познат не по ставовима сродним православној вери, већ по скандалозним изјавама везаним за тзв. „Кончиту Вурст“, уствари хомосексуалца Тома Нојвирта, који показују јасно његов верски минимализам.

По тексту међународних католичких вести – The Tablet, Шенборн, римокатолички бискуп Беча, је рекао да је био “радостан што је Tом Нојвирт имао такав успех (на Евровизији) са његовом уметничком креацијом Кончитом Вурст…“ и молиће се за њега.

Прошле године, Шенборн је приметио да истополни односи треба да буду признати у грађанском праву, иако је рекао да светотајинска дефиниција брака као заједница мушкарца и жене не треба да се мења.

„Могу да постоје истополне заједнице и оне захтевају поштовање, и чак, заштиту грађанског закона,“ рекао је на проповеди, како јавља Таблет. „Да, али молим вас да то не мешамо са појмом „брак“, јер дефиниција брака је, да је то стабилна заједница мушкарца и жене отворена за живот.“

2012, Шенборн је наредио свештенику у Аустрији да призна избор једног отвореног хомосексуалца у парохијски савет, обарајући свештеникову одлуку да се изузме тај човек из овог саветодавног тела.

Ипак, кажу његови браниоци да он није променио своје раније ставове да хомосексуална заједница „није по Божијем плану“. „Путања преумљења и покајања је потребна за оне који живе у хомосексуалним односима.“

У овој последњој реченици се огледа и то зашто је Шенборн дао кључеве храма српским екуменистима (видео о предаји кључева). Он очекује од њих преумљење и покајање што досада нису имали богопоштовање према папи и његовој јерархији. Системом штапа и шаргарепе се спроводи уједињење римокатолика и православаца, што је Шенборн својевремено и признао рекавши да је циљ екуменизма уједињење религија „уз признавање различитости традиција“. То у преводу значи да ће се створити јединство уз извесне разлике. Што се тиче односа геј-лобија и римокатолика, ту је већ други однос, јер је штап у рукама гејева, који имају већу подршку од западњачких светских моћника од папе, и утолико је Шенборн у позицији да се удвара гејевима знајући да га се не плаше.

Церемонија предаје кључева храма у Бечу у коме ће се од сада вршити српски обичаји уз заједничке молитве са јеретицима-римокатолицима.

У српској јавности је друго стање, те се питање о геј-лобију користи да би се смањио притисак јавности на јерархију због њених разних издаја (издаја Православља, Косова…) Када српски екуменистички митрополити и епископи желе да скину кривицу са себе, они повичу: „др’ште гејеве, они су криви за поплаву, а не ми“. Тако је дошло до тога да је по речима једног митрополита бедна „Кончита“ била крива за поплаву у Обреновцу…

Уједињење религија „уз признавање различитости традиција“ – то је нешто слично унији. Разлике ће се сматрати фолклорном различитошћу. Као што сваки народ има своје фолклорне костиме, свака ће верска заједница имати право на своје веровање, уз успостављање организационог јединства. То јесте издаја Христа, али они људи који и данас Веру своде на обичај то неће ни приметити. Свештеници ће и даље носити браде (ако им и то не досади), али ће постати услужни церемонијал-мајстори, а не више црквени пастири. Зизјуласовско-мидићевска теологија је управо идеолошка разрада ових идеја. На тим идејама се напаја читава генерација богослова који би сутра требало да постану нешто слично верским конобарима и ди-џејевима у уједињеној верској организацији која више не може да се назове „Црквом“.

Ево како решење из тог проблема види Сава Јањић, в. д. игумана Високих Дечана:

Свакако, не треба се надати да се апостасија може потпуно зауставити и спречити неки Велики унионистички Сабор и екуменско јединство, али барем можемо се надати да се макар још једна помесна Црква или барем један њен део може извући из мрежа пропасти благовременим прекидом веза са јеретицима и ССЦ. У том смислу веома је важно разобличавати јерес екуменизма која опстаје и шири се управо захваљујући томе што многи не познају њене праве циљеве и позадину њених активности. Свакако ако се екуменистичке активности наставе умножавати и ако коначно буде озакоњена заједница са јеретицима, у том случају неопходно ће бити поступити по горе споменутим канонима (15. канон Прво-другог сабора цариградског) и одвојити се како би се спасили од погубног утицаја јереси. Штавише, на основу писања неких новијих отаца, као што су Св. Игњатије Брјанчанинов и Св. Теофан Затворник, можемо да закључимо да ће управо у наше време да дође до опште апостасије при којој ће јерес потпуно освојити и званичну црквену администрацију, док ће истинска Православна Црква опстати у катакомбама. По тој визији, коју надопуњују предвиђања многих савремених духовника као што су о. Лаврентије Черниговски, Серафим Роуз, архиепископ Аверкије, ново, лажно „Сједињено Хришћанство“ шириће неистину да је оно једина Црква Христова на свету. Градиће се нови храмови, служиће се величанствене екуменске „литургије“ мира (вероватно у декору и амбијенту Канбере или Асизија), посвуда ће се говорити о новој ери мира, правде. Али у целој тој Вавилонској кули, која ће бити одевена само у спољашње обличје Цркве, неће бити истине и Духа Божјег. Једина и истинита Црква Христова, Црква Православна живеће вероватно у малим катакомбним заједницама, по градовима, у пећинама и шумама, предвођена богоносним епископима, свештеницима и монасима, потпуно сакривена од блештавих рефлектора јавности и ТВ камера. Многе од тих малих Цркава можда неће знати једне за другу. Неће их повезивати видљиве административне везе већ јединство вере православне, светоотачко предање и надасве заједничко општење у телу и крви Господњој.

Погледајте такође: КАМЕЛЕОНИ У СПЦ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“