Врло кратка историја кинеско – руских односа

Одговор већине западних коментара на споразуме Русије и Кине је скептицизам – односи никада неће процветати у искрено партнерство због наводно дуге историје узајамне сумње и непријатељства између две земље. „Економист“, на пример, за две земље каже да су „frenemies” ( кованица од „friend“, тј. пријатељ и „enemy“ – прим. прев.).

Да бисте видели да ли су ове тврдње заиста оправдане, помислио сам да би било корисно да дам кратак резиме о историји односа између две земље .

Званични контакти између Кине и Русије почели су са граничним сукобима 1680 године, ипак решеним 1689, Споразумом из Нерчинска, којим је јасно омеђена ондашња заједничка граница. У том тренутку Пекинг није имао никакве политичке или дипломатске везе са било којом другом европском државом осим са Ватиканом, који је био неформално представљен у Пекингу с мисијом језуита. Споразум из Нерчинска је први формални споразум између Кине и неке европске силе.

Споразум из Нерчинска је у основи прагматичан гранични аранжман. На крају је резултирао Споразумом из Кјахте из 1727, на иницијативу цара Кангксија и Петра Великог, који је покренуо експедицију за преговоре непосредно пред своју смрт.

Споразумом из Кјахте је обезбеђено даље разграничење. Њиме је такође допуштена мала, али успешна спољна трговина. Што је најважније, споразумом је такође дозвољено успостављање црквеног насеља, што је, у ствари, значило руско дипломатско присуство у Пекингу. Русија је тиме постала тек друга европска држава после Ватикана која је успела да постигне присуство у Пекингу. Шта више, то је успела више од једног века пре било које друге европске силе.

Русија је, наравно, једина европска сила која је у том тренутку делила заједничку границу са Кином (ситуација коју сада поново имамо јер је Хонгконг враћен Кини). Такође треба приметити да је Споразум из Кјахте донесен на иницијативу Петра Великог. Одлука Петра Великог да покрене експедицију која је на крају довела до Споразума из Кјахте показује да је чак и наводно највише „позападњачен“ од царева морао да узме у обзир реалност Русије као евроазијске државе.

У остатку осамнаестог века и прве половине 19. века односи између руског и кинеског двора остали су пријатељски, иако не и блиски. Санкт Петербург је једина европска престоница у овом периоду која је била домаћин повремених посета представника кинеског цара. Током  британске мисије Макартнија Пекингу 1793. виши манџуријски званичник задужен за  преговаре са Макартнијем је био онај који је стекао дипломатско искуство у Санкт Петербургу. Као резултат ових контаката, у време англо – француске експедиције у Пекингу у 1860, Игнатијев, руски дипломата који је деловао као посредник између англо- француске експедиције и кинеског двора, могао се ослонити на услуге обучених професионалних тумача и био је у поседу тачних карата Пекинга, док Британци и Французи нису имали приступ ничему од тога. Изгледа да руски дипломатски контакти са двором у Пекингу током овог периода нису били оптерећени протоколарним тешкоћама које су односе других европских сила с Кином толико компликовали и који су допринели неуспеху мисије Макартија. Ово служи као показатељ с колико су прагматизма вођени ови контакти.

Период дистанцираних али генерално пријатељских односа завршио се кризом 1857-1860, када је Русија искористила преокупираност кинеског двора са Тајпиншким устанком и тешким односима Кине са западним Европљанима који су кулминирали англо- француском експедицијом 1860. за обезбеђивање анексије Амурског региона. Кинези и данас на трећи Споразум о Пекингу из 1860, споразум који је Русији обезбедио територију Амура, гледају као на  „споразум неравноправних“. Међутим, они су прихватили његове последице и формално су признали границу (која се односила, тачно говорећи, на Манџурију, а не кинеску територију). Тада, то мора да је вређало. Међутим, вероватно је фер рећи да је током овог периода Русија у Кини виђена као маргинални и мање опасан агресор од западних сила, Британије и Француске (посебно Британије), већ само због тога што односи Кине са ове две земље били много важнији.

У деветнаестом веку односи између Кине и Русије су побољшани, нарочито када је Русија, несумњиво из сопствених интереса, играла важну улогу у Три интервенције и приморала Јапан да умери своје захтеве после пораза Кине у кинеско – јапанском рату из 1895. Међутим, руска политика подржавања Кине и ауторитета кинеског двора насупрот јапанском постала је неодржива када је Русија 1897. приморала кинески двор да јој одобри закуп кинеске поморске базе Порт Артур. Ово је дубоко увредило Кину и нанело штете тамошњој слици Русије.

Русија је такође увучена у сузбијање Биксерског устанка против странаца 1900 године, догађај који је дестабилизовао Манџуријску династију и довео до краткотрајне руске окупације Манџурије да би се сузбили тамошњи Боксери. Овде није место за расправу о дипломатији или разлозима сукобу који је уследио а који је познат као Руско – јапански рат 1904-1905. Довољно је рећи да се копнени рат у потпуности водио на кинеској територији и да је окончан пат позицијом (мада је баланс снага почео да се мења у корист Русије); да ми није позната нека ваљана британска историја овог рата или догађаја који су му претходили а да се у њој не каже да је рат производ акта директне јапанске агресије; као и то да популарни поглед, да догађаји који су рату претходили и/или су га изазвали, наиме руска економска и политичка пенетрација у Кореју или планови за анексију Манџурије, као што се сада зна, нема чињеничне основе.

Радикалан напредак у односима Русије и Кине уследио је после Октобарске револуције 1917. и одлуком нових бољшевичких власти да се одрекну додатних територијалних привилегија у Кини које је Русија добила као резултат споразума неравноправних. СССР је постао највећи присталица Кине током периода Сун Јат-сеновог кинеског националистичког републиканског покрета и владе Куоминтанга у Нанкингу коју је Сун Јат-сен на крају успоставио. Са своје стране, Сун јат-сен је био одан пријатељ и присталица СССР-а. Иако је многима познат близак однос између СССР-а и Кине у 1950-им, мало их је, колико ми је познато, да знају о једнако јаким али вероватно више искреним односима 1920-их.

СССР је у наредне две деценије од свих земаља давао највећу подршку Кини у њеном рату против јапанске агресије, рату који је дефинисао модерну Кину и рату о којем спољни свет зна тужно мало. Током овог периода, СССР је морао да своју подршку званичној влади коју је водио Куоминтанг и њеној наводној борби против Јапанаца, избалансира са подршком Комунистичкој партији (првобитно левом крилу Куоминтанг покрета), са којом је Куоминтанг често био у оружаним конфликтима. СССР је такође морао да избалансира своју подршку Кини са потребом да се избегне рат на истоку са Јапаном у време када су на западу претили нацистичка Немачка и њени савезници. Вештина којом је влада СССР-а извела овај велики подвиг је остала скоро потпуно непризната.

После пораза Јапана 1945 године, војна подршка СССР-а била је ( као што је сада познато ) од кључне важности – иако очигледно не и пресудна – за победу Комунистичке партије Кине у грађанском рату против Куоминтанга, а што је у 1949. довело до оснивања  Народне Републике. Следила је деценија изузетно блиских политичких, војних и економских односа током које су две земље биле формално савезници. Као што је сада познато, ови односи су у стварности увек били затегнути и на крају су се покварили делом и због узајамног личног антагонизма између двојице лидера земаља, Хрушчова и Мао Це Тунга, али углавном због кинеске љутње због пропуста СССР-а да подржи рат да се поврати Тајван и, изнад свега, због одбијања Кине као најмногољудније земље на свету и најстарије цивилизације да прихвати подређену позицију СССР-у у међународном комунистичком покрету. Руптура је формално направљена одлуком Хрушчова из 1960, да из Кине повуче совјетске саветнике и економску помоћ коју је тамо послао. Присталице санкција могу приметити да су у два наврата када их је Русија користила ( против Југославије 1948 и против Кине у 1960 ) санкције спектакуларно пропале, са тешким последицама по Русију.

Кинеско – совјетска руптура из 1960. резултовала је деценијом и по веома заоштрених односа. Покушај да се обнове односи и врате на нормалу после пада Хрушчова 1964 су уништени, вероватно намерно, од стране совјетског министра одбране маршала Малиновског, који је подстицао чланове кинеског руководства да збаце Мао Це Тунга кроз пуч сличан оном којим је смењен Хрушчов. Односи са СССР-ом током овог периода такође све више постају талац кинеске унутрашње политике, јер су Мао и његове присталице током периода политичког терора познатог као Културна револуција рутински оптуживали своје противнике да су совјетски агенти. Овај период тешких односа на крају је кулминирао озбиљним пограничним сукобима у 1969, догађај који је успаничио руководства обе земље и довео до тога да свака истражи савезништво против друге са Американцима.

Овај период веома напетих односа у основи је завршен 1976. са смрћу Мао Це Тунга, који је непосредно пред смрт, како се претпоставља, издао налог кинеској Комунистичкој партији да поново успостави односе са СССР-ом. Када је питање Маовог наследника решено победом Денг Хсиаопинга, процес отвореног приближавања је формално сигнализиран у СССР-у, говором Леонида Брежњева у Ташкенту 1982. мало пре његове смрти . До 1989 процес приближавања је био употпуњен и омогућио је да Горбачов посети Пекинг у пролеће исте године, мада је његова посета ипак остала у сенци нереда на Тргу Тјенанмен.

Од тада долази до стабилног јачања односа. Горбачов је одбио да СССР укључи у санкције које су западне силе наметнуле Кини после нереда на Тјенанмену. Јељцин је, упркос јакој прозападној оријентацији своје владе, остао чврст заговорник добрих односа са Кином и радио је на томе да се изгради пробој остварен 1980. У 1997 је у говору у Хонгконгу Ђијанг Цемин већ говорио о Русији као кључном стратешком савезнику Кине. У 1998 су две земље поступале по први пут отворено и у споразуму у Савету безбедности, супротстављајући се америчком бомбардовању Ирака ( “ Операција Пустињска лисица “ ). После тога, обе земље су се снажно противиле нападима на Југославију 1999. које су предводиле САД, као и нападу на Ирак 2003.

Од тада је њихова сарадња у политичким, економским и безбедносним питањима интензивирана. Иако су њихови односи имали и тежих тренутака ( нпр. због руских жалби на недозвољено кинеско копирање система наоружања ) и развој њихових економских односа јесте добро заостајао иза њихових политичких односа (неизбежно, с обзиром на катастрофално стање руске економије 1990-их), тешко је видети на основу чега се на две земље може гледати као на “frenemies”.

Реалност је да су Русија и Кина из очигледних разлога – историјских, културних а највише географских ралога, највећим делом своје историје биле окренуте у различитим правцима: Кина ка Азији (у којој је водећа источноазијска цивилизација), а Русија ка Европи. То ипак не би требало да скрива чињеницу да је њихова интеракција веома пролонгирана (од 1680.) – у ствари, дуже него Кине са било којом од западних сила – и да је углавном била мирна и пријатељска. Периоди отвореног непријатељства су били краткотрајни и ретки. Упркос чињеници да деле најдужу границу на свету, прави и свеопшти рат између њих се никада није догодио. У два наврата  (1680. и 1960.), када је накратко изгледало да такав рат може избити – није, стране су повукле, потражиле и на крају постигле компромис. За Кину је Русија на њеној северној граници била, у ствари, неквалификована корист, јер је то стабилизовало и обезбедило границу са стране с које су највеће претње независности и безбедности Кине традиционално долазиле.

Западне перцепције односа Кине и Русије су, по мом мишљењу, под превеликим утицајем веома кратког периода кинеско-совјетских сукоба 1960-их и 1970-их година. За преко 300 -ак година историје њихове међусобне интеракције, 15-ак година конфликта представља аномалију, не правило. С обзиром на идиосинкразијско порекло овог конфликта у идеолошким и статусним питањима, која се (благо речено) веома тешко могу опет поновити,  третирање овог конфликта као норме у односима Кине и Русије чини ми се, искрено речено, веома натегнутим. Прошлост није никада сигуран водич ка будућности. Међутим, и на основу стварне историје њихових односа, може се рећи да расправа о томе да ће стратешко партнерство Кине и Русије сигурно пропасти, због њихове наводне дуге историје међусобне сумњичавости и конфликата, јесте расправа из предрасуда, а не на основу чињеница.

Аутор: Da Russophile
Извор: http://darussophile.com/2014/05/a-very-brief-history-of-chinese-russian-relations/#wrap
Превео: Александар Јовановић – Срби на окуп

Да ли је ваш производ чист или је генетски модификован ? Покажите купцу ознаком
Представник акције “Без ГМО” Еколошког покрета Новог Сада за Западну Србију, Мирослав Драмићанин
Е-пошта: miroslav.miro.dramicanin@gmail.com
Телефон: 062 854 13 28