Удри врага не остав’ му трага!

Коментар уредништва:

Ево правог просвећеног Србина и Светосавца! Ево онога који је прогледао и који није ходио у тами (безбожја) овога света. Ево онога који је могао, хтео и смео да окупља Србе око узвишене идеје обнове отачаства на темељима светосавским. Ево Србина који је свим срцем желео да, уз Божију помоћ, поврати Србију Србима, образ и силу. Ево новомученика за веру и отачасто (за Крст Часни и слободу златну). Ево великог трудбеника на њиви Господњој, који је дубоко заорао, посејао и чији ће се род тек видети. Ево првог витеза српског и политичара са крстом (како се представљао) који је јавно и одважно противстао свим унесрећитељима и крволоцима рода нашега и државе. Ево јасног разобличитеља богоборних идеологија и свих заблуда србских и глобалних, заједно са данас актуелном- демократијом. Ево истинског следбеника Светога Саве, Кнеза Лазара, Владике Николаја и Авве Јустина и свих светих Срба и путоказа заблуделим, заслепљеним, унесрећеним, унакаженим и распамећеним Србима. На нама је да наставимо тамо где је он стао и мученички пао.

Неумрли Небојша М. Крстић

Што је једна земља слабија, што се више сужава, то на себе привлачи све већи број непријатеља!“ Ове речи је након усташке окупације Републике Србске Крајине изрекао наjцењенији интелектуалац у србској дијаспори, сорбонски доктор политичких наука и православни теолог Марко С. Марковић. И заиста, нико није боље него ми, Срби, осведочен у горе наведену истину геополитичке и историјске неумољивости – што смо више слабији, све више се смањујемо и све више привлачимо безскрупулозне непријатеље који не презају ни од чега само да би отели што више србског отачаственог простора.
Наш пораз није резултат надљудске снаге наших непријатеља. Наш пораз јесте последица наше државотворне слабости и одсуства жеље да благовремено препознамо све србске непријатеље.
У овом свету који је, како владика Његош каже „тиран тиранину“, успешно опстају у свом историјском континуитету само они народи који могу да препознају своје непријатеље и имају довољно мужаствене спремности да им се бескомпромисно супротставе. Само тако се потврђује државотворност и државо-чуварност једне нације која непоколебиво жели да одбрани своје светиње и свој идентитет.

Шта се догађа са Србским народом данас на самом крају двадесетог века? Колико смо спремни и смели да се суочимо са собом и погледамо у своје лице? Какав ћемо одговор дати на страшном Xристовом Суду? Су чим ћемо изић пред Милоша и пред друге србске витезове који живе доклен сунца грије?
Србска историјска, духовна и егзистенцијална ситуација у овом тренутку идентична је са оном коју је Господ Исус Xристос затекао пре скоро две хиљаде година. „А гледајући мноштво народа, сажали се Исус на њих, јер бејаху сметени и напуштени као овце без пастира. Тада рече ученицима својим: Жетве је много, а посленика мало. Молите се стога Господару жетве да изведе посленике на жетву своју“. (Мт 9, 36-38).
И заиста, сви ми врло добро знамо и осећамо да Срби никада у својој крстоносној историји нису били сметенији и напуштенији, никада није било мање богољубивих и родољубивих пастира и посленика спремних да ако треба и живот свој положе за Веру Православну и Име Србско. Сметеност и напуштеност – то су речи које исказују наше садашње злосрећно стање. Морамо се смело и истинољубиво упитати: колико је владика и свештеника који су истински достојни својег небоземног пастирског призива? И колико је отачаствољубивих Срба и Србкиња који могу да буду посленици на жетви Господњој? На жалост, видећемо да је мало оних који су спремни да именују све наше непријатеље и предузму прве, најтеже и најважније, кораке у њиховом сузбијању. Такоје, схватићемо да постоје читаве легије слуђеника који папагајски понављају бесмислене фразе о томе како требамо да праштамо али не и да заборављамо, да будемо људи, а не нељуди и сличне деконтекстуализоване којештарије. Па нису, Богу хвала, Срби некаква ђавоимана усташка хорда која се одрекла свега човечног те јој зато треба непрестано говорити о Њеној припадности Људском роду. Србима је од почетка ових ратова – које су против нас водили и воде усташе, потурице, шиптари и НАТО – непрестано и неућутно требало говорити о томе како морамо да будемо истински људи у витешкој и одлучној одбрани од крволочне бескрупулозности наших бројних непријатеља. Такође, морамо знати да хришћанско праштање није безрезервно намењено свима. Напротив. Ми можемо и морамо да праштамо нашим личним непријатељима, али непријатељима Божјим и непријатељима нашег Отачаства не можемо и не смемо да праштамо. То недвосмислено потврђују и речи савременог Светог оца, Архиепископа Аверкија Џорданвилског који нас пастирски упозорава:
„Својим личним непријатељима, по заповести Xристовој, треба да праштамо све, али између непријатеља Божијих и нас, мира бити не може. Пријатељство са непријатељима Божијим и нас само претвара у непријатеље Његове: то је издаја Бога, без обзира на све добре разлоге којима 6и се прикривала, и никакво лукавство ни превртљиво самооправдање ту не може да нам помогне!“
Сам Господ наш Исус Xристос учи нас како и коме требамо да праштамо. Распет на крсту Он каже: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк 23,34). Он, Оваплоћена Љубав Божија, не каже, дакле, да праштамо свима и свакоме већ само онима који не знају шта чине. Према томе, ми као хришћани не можемо и не смемо да опраштамо оним злочинцима и зликовиима који знају шта чине и намерно истрајавају у свом злочињењу. Ко од нас сме да опрости Јасеновац, „Бљесак“, „Олују“, радиоактивне НАТО бомбе, Клечку, Глођане…? Нико и никада. Ко од нас сме да каже: Господе, опрости усташама, потурицама, шиптарским крволоцима и евроамеричким србомрзцима, јер не знају шта чине? Нико то и никада не сме ни да помисли, а камоли да каже. „Кроткост и смиреност не значе мекуштво“ – каже поменути Архиепископ Аверкије веродостојно тумачећи јеванђеље Божије. „Истински хришћанин мора да се чува сладуњаве сентименталности и да не узмиче пред злом које нагло подиже главу. Истински хришћанин мора да буде непомирљив према злу и да се бори против њега свим доступним мерама и средствима, како би ширење и јачање зла међу људима било одлучно пресечено“.
Један од највећих руских Светитеља, Митрополит Филарет Московски, недвосмислено и јасно исказује суштину етичке и политичке одговорности сваког православног хришћанина: „Љуби непријатеље своје, сатири непријатеље Отачаства, гнушај се непријатеља Божјих!“ Ако Бога знамо и вере православне имамо, онда не можемо и не смемо да у име тобожње љубави према личним непријатељима будемо равнодушии према богохулним секташима, усташким крволоцима, шиптарским србоубицама, војвођанским аутономашима, јудеомасонским хуљама и свима онима који желе да нас злодуховно, политички, војно, економски и на било који други начин раслабе, окупирају и пониште претварајући нас у робље Новог светског поретка. Своје личне непријатеље побеђујемо кроз молитву и пост плодовима истинског смирења задобијеног благодаћу Божијом. Али, непријатеље Божије и непријатеље нашег Отачаства можемо побеђивати само праведном силом. Усташе, потурице, шиптари, НАТО окупатори и остали србомрзци не маре нити хају за било какве споразуме, уговоре, преговоре или договоре. Они узмичу само када се на њихову демонску силу одговори Богом-благословеном праведном силом. Праведном силом мора се одлучно ударати и на све овдашње проклете хомосексуалце, педофиле, наркодилере, безскрупулозне пљачкаше народне и државне имовине… Све њих треба казнити немилосрдно и праведно тешким казнама или доживотним робијама уколико желимо да опстанемо као Србска нација. Ако се то не деси, уколико Србија не буде истински Србска, – дакле теодулска или стратократска Држава – постаћемо, као што каза старозаветни Цар Давид, „ругло суседима својим, подсмех и поруга онима око нас“ (Псалам 78,4).
Све докле год се будемо повлачили пред нашим многобројним непријатељима бићемо немилосрдно черечени, сатирани и безочно пљувани. Онај ко се не супротставља непријатељима Божијим и непријатељима Србског Отачаства, тај се, хтео-не хтео, најбездушније и најнеодговорније сврстава на страну оних који бесомучно кидишу на православно Србство.