По нету се невероватном брзином проширио текст блогерке из Обреновца. У шеровању се изгубио њен ник. Остала је само њена реч. Али, у збуњујућој медијској ситуацији, када не знаш шта и коме веровати, реч није довољна. Тражи се извор. Име и презиме.
– Ко је та жена?
– Она не постоји. Видите да нема име и презиме.
– Та блогерка нема име. То је све измишљено и потурено.
Ово су неки од коментара на које сам наишла читајући постове на разним сајтовима где је објављен у целости, или само цитиран текст, сад већ дискутабилне, блогерке из Обреновца.
Капирам. И сама бих била скептична.
Хм… Да, то сам ја…
И није ме страх да се представим. Данијела Рафаиловић житељка Обреновца и земље Страдије, ух, опростите земље Србије, не знам шта ми би те ми се омако Радоје Домановић. Пишем под ником Дидиланд. Пишем прозу. На мом блогу нема политичких тема, за то “не сам се школовала”.
Имамо главу на раменима, немојте мислити да нисмо срећни због тога. Али, кад је већ на раменима, моја никад није улудо ту стајала. Не знам за друге. Свако о својој глави одлучује. Изузимам тренутке кад други одлучују о нашим главама, као Чучко, Мали И Вучић, али о том малко касније.
Док сам стајала са децом код гробља, на пољани где су слетели хеликоптери, већ сам знала да ћу се по питању војне полиције хитно огласити чим се домогнем тастатуре. Знала сам да не могу ништа друго, сем да испричам да људи знају. А, тек кад ми је мајка испричала вести са телевизије, да смо били обавештени, да је била сирена, да нисмо хтели да се евакуишемо… Ауууууу, прича више није била довољна. Тада сам већ знала да морам неког, у најмању руку, да ухапсим, или ако ништа друго, тим лажовима да приредим једну лепу “политичку са’рану”. Али, док сам стигла до тастатуре, била сам већ толико сј….., да сам могла само кратко и штуро у виду обавештења на мом ФБ профилу. Чисто за родбину и пријатеље, шеруј даље.
Оспоравани текст је најпре стигао на блог Б92. Објавила га је моја пријатељица и блогерка “Маласнеки”, а онда вртоглавом брзином, ширио се ко антивирус, обарајући телевизијске и новинске фабрикације.
Похваљен је твитер и ФБ, међутим овом приликом желим да честитам блогерима, који су на себе преузели задатак, у ком су новинари дебело затајили. Блогери су се здушно трудили да на видело што хитније изађе истина и објављивали су вести и исповести које ни један новинар није хтео да такне. Капирам и то. Обреновац, врућ кромпир. Треба да се једе, да се нахране деца кући, зависе од те плате. Шта ће несрећници. Лазанском, свака част.
Е, сад… Моја прича.
Желим, најпре да сви знате, да је Обреновац општина са највећим будџетом. Нико не може по том питању да нам присмрди. Није да обичан народ има од тога неке вајде, али да се зна. Будџет нам је најбогатији, захваљујући законима ЕУ о заштити животне средине, које је Србија била приморана да уведе да би остала на том вајном путу за европске интеграције. Не знам о којој се своти данас ради, али 2006. када сам се ја бавила политиком на локалном нивоу, цифра је била 6 милиона евра годишње. 6 милиона евра, хеј ! Годишње! И то је новац који по закону може да се потроши једино на екологију. Али, они су нашли пут да новац заврши у разним џеповима, на разне начине. Између осталог редовно део новца уштине ТВ Маг. Наша локална телевизија. Приватна, разуме се.
Зашто помињем све ово? Па, иста та телевизија је инструмент обреновачке власти и иста та телевизија нас је обавештавала те проклете ноћи. Све очи су те ноћи биле упрте у баш ту телевизију, која кад већ штипа из буџета, може ваљда и да нас обавештава како треба, кад су угрожени животи. На ТВ МАГ ишли су кајрони, да грађани из насеља Шљивице треба да се евакуишу у наредних осам сати. И то је све. Тај кајрон је ишао сатима. Свако ко је пет сати касније укључио Тв МАГ могао је себи да каже, супер имам осам сати. Имам форе. Да ли? Посебан акценат стављам на то да је насеље Шљивице насељено претежно Ромима. Многи од њих немају ТВ пријемник. Сирена би била спас.
Мали је био У Обрену тог дана. Рекао човек, нема потребе за паником и да останемо у кућама. Мирно спавај, нано. Исте информације на ТВ МАГ. Сви кажу имају стручњаке. Који су то стручњаци, баш бих волела да знам.
Елем, у пола четири ујутру нестало струје. Почеле комшије да излазе напоље. Изађем и ја. Гледамо Тамнаву која протиче поред наших кућа. Мирна и тиха. Надошла претходних дана, али не мрда. Још два метра до врха. Разиђемо се ми, са закључком да нема од тог посла ништа. Ма каква поплава, ионако јавили на МАГ-у, да се евакуишу само Шљивице.
Пола пет изјутра. Знате ли звук великих водопада? То је тај звук. Хук у ноћи без струје, без месеца. Тотални мрак. Само хук. Немаш појма одакле долази. Пре него што су поплављене Шљивице, била је поплављено моје двориште. Толико о стручњацима. Не Тамнавом, не Колубаром, већ подземним водама. Уперили смо слап светлости лампе на улицу. Стицајем околности испред моје куће три шахте. Све три се претвориле у фонтане. Виђала сам то у оним апокалиптичним филмовима. Иначе за израду сценарија апокалиптичких филмова, филмаџије сарађују са стручњацима да би што верније приказали ситуацију “шта би било, кад би било”. Опет питам, са којим стручњацима је власт сарађивала? Не пљујем све стручњаке. Само ове са којима су Чучко, Мали И Вучић сарађивали и који су их саветовали. Другар, који је пролазио мојом улицом баш у тренутку кад је вода из шахти надирала, кад је видео воду, зауставио је ауто и дозивао нас из све снаге да хитно изађемо напоље и уђемо у његова кола. У року од неколико минута у мом дворишту вода је била мени до колена. Деца и ја смо у тој фрци изнели само то што смо имали на себи. Одвезао нас је до главне улице. То је неколико стотина метара даље. И од тог тренутка до сутрадан поподне ми смо се буквално потуцали по Обреновцу.
Можда сам глува. Мислим, никад се не зна. Ако треба проверићу. Сирене није било.
Сви смо бежали ка Гају. Насеље на вишој коти. Тог дана око 14 сати, на путу ка Гају видела сам једног полицајца који је седео у паркираном ауту, приђем и питам, шта сад, куда, како, шта ће бити. Каже, не знам и ја сам одсечен. Па, од чега си ти одсечен? Па, ко ће да ми каже, ако ти нећеш? Па, с…. ти се у моторолу, воки-токи и радио везу. Па, где ћу људи са мокром децом? Само очај и немоћ. Све остале емоције су негде збрисале. У оваквој ситуацији информација злата вреди. Ми смо били ускраћени за исту. И пре и за време поплаве. Док смо били у Гају појма нисмо имали да ће цео Обреновац бити поплављен. Не знаш чему да верујеш, те избио пожар на електрани, готово, сад ће сав онај водоник да експлодира одосмо сви у три лепе, те евакуација на тој и тој локацији, одеш тамо никог нема. На крају одлучим да уђемо у неку у зграда у насељу Ројковац са намером да на степеништу проведемо ноћ и са надом да ће се неко смиловати и дати бар ћебад за децу, која су се заледила. Станемо ми код неке зграде, питамо је л можемо у ходник. Може. Питају нас одакле смо. Објашњавамо, одакле, шта смо већ прошли. Виде они да смо мокри, али нико ништа… Ни баке, ни деке, ни жене, ни мушкарци… У том наиђе једна жена. Кад је чула да смо ми већ поплављени рано јутрос, одмах нас је позвала код ње у стан. Велико олакшање. Оливера са шестог. Оливера, велико хвала. Ту смо се утоплили, добили кревете, чак и кафу и чај.
Сад замислите велико стамбено насеље. А, сад огроман возни парк. А, сад замислите како у мрклој ноћи светлуцају свици у води. Трепере потопљени фарови. И таман кад је језиви хор разноразних аларма потопљених аутомобила утихнуо, кроз ноћ се проламао језиви звук. Касније смо скапирали да је то звук амфибије која је ординирала од основне сколе “Јефимија” до нама непознате локације. Добро је, бар неког евакуишу. Има наде.
Негде око три ујутро, пита мене старији син: „Мама, а шта ако немамо шта да једемо и шта да пијемо? Ко зна кад ћемо ми доћи на ред.“ Нећете веровати шта сам му одговорила. Рекла сам: „Не брини, мама ће да обије продавницу, ако треба.“
И то је врло интересатно. У оваквим ситуацијама, хитно треба да се овласте лица, да ли је то неки од ових наших несретних полицајаца, или обичан грађанин, председник кућног савета итд. који ће да обије те продавнице и да дели храну, воду и шта коме треба. Ионако је све после потопљено и пропало. А, људи су нам остали гладни и жедни.
Што се тиче војске, одмах да вам кажем, по њих четворица у гуменом чамцу који су превозили по две особе, а добровољци по двојица, па изађу из цамца да што више стане људи, а они гурају чамац, а вода им до груди. То су слике које нећу заборавити. Свака част добровољцима, о војсци све најгоре. Оно што сте ви видели на телевизији је следеће: добровољац оде по грађане, евакуише их до сувог, а на сувом чека полицајац, или војник, како где, који прихвата унесрећене носи их пар корака и то се снима. Снима се тај војник и тих пар корака, а тај добровољац, њега не снимају. И ти сад мислиш, свак част да нам није војске и полиције… Ма, не могу ни горко да се осмехнем. Који бре новинари? По чијем налогу?
Што се тиче Руса, чула сам све најбоље. Нисам видела својим очима, али очевици причају све у суперлативу.
Децу и мене је до копна евакуисао Капетан Кука, лично. Тако се човек представио да измами деци осмех, да их ободри. И онда пољана поред гробља и хелихоптери. Ту је било, онако одокативно, једно 500 људи. Највише жена са децом, жена без деце и старице. Држали су нас иза конопца ко стоку. Својим ушима чула војног полицајца кад је старици рекао: „Не може баба! Шта ти мислиш, да твој живот вреди више него ове деце? Назад!“ Бака је била толико стара и погубљена, да мислим да га није ни разумела. Ок, можда и ја тако мислим, али у животу ми није пало да тако нешто кажем наглас. Па, ко си ти, бре, маму ти мамину, да тако са њом разговараш? Па, није она државни непријатељ! Кад смо чули да идемо у Јаково, вели загор. Кажем ја: „Јој шта ћемо у Јаково?“ Каже он мени: „Оћеш да те оставим овде?“ Онако строго, ко мисли ја ћу да се ус….. Стигнем, до конопца некако, али шипак не може моје мало дете да се евакуише, јер имам и старије од 15 година. А, они крупни Бог да их види. Нико и не верује да имају 9 и 15. А, јбг, да сам знала да су на цени Мали, ја бих прцвољке рађала, а не овакве делије.
Што се тице Чучка, срамота је што није смењен и ухапшен. Што се тиче Малог, има аудио запис шта је он нама поручио.
А што се тиче Вучића…
Кад већ воли да пореди Урагане који харају по Америци и наше поплаве. Што је небо и земља и везе са везом нема. Ево да и ја направим једну паралелу са америчким председником. Амерички председник у кризним ситуацијама седи у свом кабинету и наређује генералу Пери, Мики и Паји, а они преносе наредбу ниже. Изађе, да изјаву за медије и то је то. Не би му пало на памет ДА ЗАУЗМЕ И ЈЕДАН ХЕЛИКОПТЕР И ЈЕДАН ЧАМАЦ ЗА СЕБЕ И СВОЈУ НОВИНАРСКУ СВИТУ, а он би то себи могао комотно да приушти.
Вучић нас је назвао болесним умовима, јер нисмо хтели да ћутимо. Хвала му. То више говори о њему, него о нама.
Хвала Драгиша, хвала Киро, хвала Оливера, хвала Капетан Кука, хвала Руси, хвала добровољци, хвала дивна омладино…
Данијела Рафаиловић / damjanpavlica
Васељенска ТВ
