Јерусалим – Екуменска декларација, коју су у Јерусалиму потписали папа Фрања и васељенски патријарх Вартоломеј, још је једна савладана етапа на дугачком путу помирења Римокатоличке и Православне цркве. Овај гест, без обзира на несумњиво велики значај, тумачи се више као корак ка зближавању него ка уједињењу двеју цркава.
Помирење источне и западне цркве питање је о ком се последњих година често говорило и у Ватикану и у Цариграду. Нико не крије, притом, да је реч о мукотрпном послу исправљања заваде која траје још од Велике шизме 1054. године, завршене трајним разлазом хришћанских цркава. Крај прошлог века, међутим, донео је отопљавање односа између католика и православаца, па се данас готово отворено говори о плановима за поновно уједињење.
Акт који су потписали папа и поглавар Цариградске патријаршије, која се сматра првом у православном свету, оцењује се као историјски догађај у хришћанству. Печат на овај документ ударен је на заједничкој молитви у Цркви Христовог гроба. Да хришћани током више од 10 векова никада нису били ближи, потврдила су обојица верских поглавара, који су нагласили да је пут екуменизма, иако дугачак, ипак пут – неизбежан.
Да је, без обзира на све присније односе Ватикана и Цариграда, реч помирење још увек далеко од цркава, сматра и професор Богословског факултета Димитрије Калезић. Он, међутим, каже и да је реално очекивати и практично приближавање двеју цркава у скоријој будућности.
„Рад на превазилажењу раскола траје већ деценијама, а посебно је убрзан током последње деценије“, подсећа Калезић.
„Наглашава се често да католици и православци треба да истичу своје сличности, а да ће касније доћи на дневни ред и оно што их раздваја. Томе у прилог сведочи све веће поштовање Ћирила и Методија на Западу, а њихова улога све више се тумачи на универзалном плану.“
Калезић објашњава да ће црквени миротворци имати доста посла у изглађивању вишевековних теолошких каменова спотицања. Већина разлика је догматске природе, које су обичним верницима углавном слабо разумљиве. Сигурно ће најтеже бити постизање договора око папског примата и догме о његовој непогрешивости.
„Нема сумње да ће најтеже бити постићи сагласност око примата, јер је папа у првим вековима цркве био потпуно раван патријарсима у Јерусалиму, Цариграду, Александрији…“, напомиње Калезић.
„С временом су његова овлашћења проширена, а он се уздигао до нивоа римског цара, што је био један од разлога за настанак протестантизма.“
Да ли ће до уједињења заиста и доћи, скептичан је и верски аналитичар Живица Туцић, који наглашава да декларација из Јерусалима не доноси ништа епохално. Он у њој чита само потврду опредељења двојице верских лидера Запада и Истока да наставе на путу помирења.
„Не треба заборавити да су се они срели поводом обележавања пола века од првог сусрета папе Павла Шестог и патријарха Атинагоре, када су поништене анатеме размењене још 1054. године“, подсећа Туцић.
„За протеклих 50 година дошло је до великог отопљавања односа између Цариграда и Рима, успостављен је однос поверења и сарадње чиме је трасиран пут помирењу. Опредељењем за будуће уједињење цркава, верски поглавари испољавају и библијски налог за јединство.“
Наш саговорник каже да се данас поставља питање значења уједињења и напомиње да, имајући у виду низ сукоба у прошлости, то нужно не мора да значи униформност у језику, календару, обредима…
Векови несугласица између Ватикана и православног света теолошке разлике претворили су у културолошке, које су широким масама верника много разумљивије и пријемчивије. Оне се, пре свега, огледају у начину на који се верници крсте, како подижу храмове… То, слажу се познаваоци црквених прилика, не значи и да ће догматске разлике бити лако превазиђене. А њих није мало. Православце и католике у првом реду разликује садржина Симбола вере, такозвани Филокве, који је био у корену раскола. Поред папског првенства, и догме о његовој непогрешивости, источни и западни хришћани спотичу се и у начину служења литургије, врста хлеба за причешће, календара…
Патријарх Иринеј за помирење
Међу највећим заговорницима трајног помирења и зближавања католика и православаца у Српској православној цркви јесте патријарх Иринеј. Он је више пута истицао да је превазилажење разлика најбољи пут ка будућности.
„Морамо да учинимо све да се ове две хришћанске цркве врате себи и да их путеви који су их раздвајали поново приближе. То је и жеља Божија – једна је од првих изјава патријарха српског по устоличењу.“
Пита се и Москва
Кључну улогу у будућој изградњи односа између католичког и православног света може да има Москва. Иако у име свих православних цркава у свету наступа васељенски патријарх Вартоломеј, који има част „првог међу једнакима“, Московска патријаршија има улогу „новог Рима“, која се и те како пита у процесу помирења Истока и Запада. Руски патријарси до сада су имали много тврђи став према Ватикану. У овоме се види и утицај светске политике, која може да буде пресудна на будућем путу помирења.
Р. Драговић / Новости
