Патрик Бесон: ЕУ је као неуспела журка, проблеми су на све стране, расте сиромаштво

САВРЕМЕНИК и саучесник српских страдања, француски писац Патрик Бесон желео је још једном да упути симпатије нашем народу преко страница „Новости“, овога пута у великој трагедији која нас је задесила с поплавама.

– Тешко је у овом тренутку слати само поруку подршке, јер људима сада треба много више од тога. Постоји, изгледа, народ који је предодређен да пати више од осталих, без обзира на узроке и услове. Изузетно ми је жао жртава и велике штете. Надам се да ће дугогодишњи критичари коначно показати много више осећања према Србији и њеним грађанима. Европа треба да се мобилише и помогне – каже Бесон у разговору за „Новости“.

* Трагедија нас је задесила баш у тренутку кад се Европа присећа наших жртава на стогодишњицу почетка Првог светског рата…

– Суштински резултат овог рата је био распад три царства. Људи, дакле, на неки начин, нису узалуд гинули. Био је то апсурдни рат, који нико није желео, али који је ослободио многе народе. За Французе и Немце, и генерално за западне Европљане, главни сукоби догодили су се између ове две нације. Као што Руси Други светски рат зову Великим патриотским ратом, јер су они победили Немце. Први светски рат је далеко у сећањима, као и улога Србије у њему. Све, нажалост, памте само професори и студенти историје. Сад је прилика да се то бар мало промени.

* Може ли изгубљена љубав да се поново пронађе?

– Управо пишем књигу „Пресађено срце“. То је прича о жени која тражи човека са срцем њеног преминулог мужа. Обожавала је свог супруга, који је био нежан, пажљив. Умро је и његово срце је пресађено другом. После много перипетија, успева да пронађе коме. И, тај човек је ужасан. Мрзи га, али одлучује да га заведе, реши чак и да роди дете с њим и онда га напушта. Он изврши самоубиство, пуцајући себи у срце.

* Хоће ли и нама пресадити срце, уласком у ЕУ?

– ЕУ је као неуспела журка. Није богзна шта, али ако ниси позван, разочаран си. Лоше је, проблеми су на све стране, расте сиромаштво, сви се противе, резигнирани су, али ако ниси унутра, није права ствар. Треба бити у одабраном друштву, иако нема синергије.

* Имају ли људи кратко памћење?

– На лето ми, баш, излази књига „Кларини мемоари“, прича бившег топ-модела, која је била удата за некадашњег председника државе. Прети јој Алцхајмерова болест и зато решава да напише мемоаре. Погађате о коме се ради. Радња се догађа 2060. године.

Многе ствари су се промениле, Француска је у окружењу научне фантастике. Написана је прошле године, али сам имао проблеме с издавачима, који су се свега мало прибојавали. Претпостављам да ће Саркози веома лоше примити ову књигу. Али, нисам му заборавио када ме је 2009. избацио из четири новине истовремено, „Фигаро магазина“, ВСД-а, „Маријан“ и „Нис Матена“, јер му се један од мојих чланака није допао. Остао је био само још један лист, „Поен“, одакле је такође хтео да ме истера, али ме је мој директор Франц Оливије Жизбер одбранио. Иначе, остао бих без хлеба.

* Демократија, дакле, није увек присутна тамо где очекујемо да буде?

– У Европи одавно више нема демократије. То је капиталистичка диктатура која оставља само мали простор слободе одабраним људима и која влада кроз различита средства комуникације.

* Како ће се све ово завршити?

– Историја се никад не завршава. Народи пате, и када то буде превише, револтирају се. „Велики мислиоци“ су изјављивали да ће се историја зауставити после пада Берлинског зида. Одмах затим смо имали ратове на Балкану, исламизацију, Ал каиду, 11. септембар, и много тога другог. Глупо је мислити да историја има крај, исто као сматрати да би могли да се зауставе књижевност или музика.

КОМУНИЗАМ БЛИЖИ СРЦУ

* Треба ли данас бити комуниста да би се било против капитализма? 

– Ни један ни други систем нису демократски, али далеко више волим комунизам, у ком се не гаје култ профита и експлоатације, и где не траје стална трка за новцем и стицањем. Падом комунизма, више нема лимита за капитализам и презир аристократа и буржоазије.

Новости