УСКЛАЂИВАЊЕ ТРАГЕДИЈЕ СА ПРОПИСИМА И МОРАЛОМ ПИЈАВИЦА

На донаторској конференцији у Београду, најављујући помоћ, амерички амбасадор нам истовремено објашњава и шта је то англосаксонски морал, наравно, то објашњава несвесно.  Дословце, амбасадор је рекао следеће: `Стојимо ту, заједно са руским амбасадором, сви смо ми ваши пријатељи, помоћи ћемо да се Србији и пострадалима врати достојанство`. Верујемо да је амбасадор спонтано употребио реч `достојанство` и тако, у складу са  сопственим етичким поимањима, `повратак достојанства` поистоветио са надокнадом материјалне штете. Поистовећивање појма достојанства са материјалним, објашњава англосаксонски морал посебно обликован средином 19 века током масовне емиграције ка Америци и умирања од глади милиона Ираца. То је посебан морал чије врлине за препоруку као обавезну награду доносе неку материјалну корист. Тада енглеско острво пролази доба опште хипокризије, јурњаве за друштвеним престижом, срозавања укуса поремећеног претераностима енглеске `еклектике` и поремећеним националним самозадовољством. Како је еклектицизам страна реч и означава један филозофски правац, англосаксонску еклектику покушаћемо да објаснимо српским речником: Кад украдемо туђи виски, напијемо се. Кад се напијемо, спавамо. Кад спавамо, не правимо ср..ње. Кад не правимо ср..ње, идемо у Рај. Према томе, хајде да крадемо и пијемо туђи виски, да би ишли у Рај.

То је морал искован материјалним интересом који достојанство дели на делове. Морал толико стран хуманистичким и духовним вредностима нашег цивилизацијског кода да се неминовно намеће као доказ доказиви зашто никад не смемо дозволити да нас прогута наказна западна чељуст. Када један од играча великог брата, Карл Билт, изјављује `да је православље претња западној цивилизацији`, то нам заправо говори да је исфрустрирани Запад, пун предрасуда према Истоку, у супротности са нашим кодом и неисфрустрираним бићем, односно, да као такви јесмо сметња западној деоби људског достојанства на интересне и профитне делове.

`Ево, стојимо ту са Руским амбасадором, сви смо ми ваши пријатељи` – говори амерички амбасадор у тренутку док Амерички конгрес одобрава 30 милијарди долара `за спречавање руске агресије`. Изговара то амбасадор  док мирна и у појасу од Ваљева до Обреновца равничарска Колубара дивља од западне хипокризије и њеног интереса, док набујале Сава и Дрина додатно пене од нагазних мина и еунатовске солидарности у расипању осиромашеног уранијума, док нам се новом `хуманистичком` рецептуром великодушно нуди ЕУ помоћ од последњих 15 година, уз асистенцију домаћих пљачкаша, нашег покраденог новца и добара. То је планирана помоћ великог брата која ће похлепом хемијских концерна, загађеним семеном и генетским инжињерингом враћати српског сељака и све нас у контакт са земљом и природом, помоћ ЕУ која ће великодушно обнављати Србију уз помоћ њихових фирми, стављајући при том у робовски статус све нас. Само је западна хипокризија и њен интерес поштеђен од разарања. И како то наш народ каже, свако има своје послушање и са пуном преданошћу се ставља ближњем на располагање.

За контролисане медије изненађујуће добро питање поставља новинарка директору Европске банке за развој: Како баш у овом тренутку хоћете да помогнете? `То је у оквирима нашег мандата`- одговор је председника и директора ЕБАРД-а. Тај `мандат` нам је познат од раније кроз обелодањен интерес Европске банке за куповину електропривреде и Телекома. С поплавским обезвређивањем наших преосталих жила куцавица, јуришки распродајни `мандат`преостале Србије, на тај начин пред србским народом, власником добара, добио би `оправдавајући`алиби а реализација `мандата`  постатала мање незгодна  свим актерима под његовом капом. Максимална посвећеност Европске банке помоћи Србији, не би ли она постала енергетски ефикаснија, је дирљива.

Донације из средстава ЕУ, која подразумевају велику папирологију, не могу се користити за санацију приватне имовине. Могу се користити само за инфраструктуру. Шта би то могла бити инфраструктура у једном Крупњу или Јамени? Шта би то била инфраструктура у бројним уништеним селима где нема ни болница ни школа, а има бујицом уништене суштине живота сваког тог сељана, има преживљене мале психолоше смрти сваког од њих?

Та привремена конструкција звана `ЕУ`, толико је свестрано наказна да  човек осећа презир само кад о њој пише или говори, а камоли да се њој `придружи`!  У њој би смо се и без воде подавили. Каква је то солидарна ЕУ где се људско страдање мери са 0,64% бдп, а ЕБАРД-у потребна задуженост изнад 50%? Шта у таквој унији треба да ради Србија са духовним и хуманистичким вредностима свог кода? Србија за коју американац, Метју Тринети, каже `да јој је захвалан што је на неки начин обликовала наше животе, дала животно искуство и променила поглед на свет`. Србија, како то Асанж примећује, `предводник, у њој се прво дешавају и сва најлепша и сва ружна дешавања`.

Може ли се управљати једном земљом ако су вође неким својим чином, карактером, менталним склопом, загазиле у живо блато технике уцењивача? Питање није само локално, него шире, европско и епидемијско. Свеж мотив наше запитаности је изјава принца Чарлса `да му Путин личи на Хитлера`. Сагледавајући владарство једног владара немогуће је одвојити његову личност од његовог управљања.То није ни психолошки могуће, ни културолошки, нити логично. Ако је принц Чарлс интелектуалац широког образовања, а јесте, ако је својевољно прешао у православаце, а јесте, није неоправдано веровати да такву изјаву није дао под неким притиском. То је притисак који произилази из статуса уцењеног, односно, то је спутаност слободног владаочевог деловања блокираног од стране моћнијег уцењивача. Уз већину, којој остаје неразјашњен нестанак принцезе Дајане, постоји и мањина којој је све разјашњено.

Носиоци политичке олигархије највећег дела европског простора, руководе се принципом `међусобне безбедносне зависности`. То је систем пудлице раширених длака ка свим странама. Најављена могућност директног седања на престо младог принца Виљема вероватно би била неки модус спирања блата са крунске коже. Али, искрено, нас уопште не занима како ће се енгеска круна вадити из живог блата ако се у њему нашла. Занима нас, како ће наша влада, актуелно на врху блатног брега таложеног последњих 15 година скидати тај глиб? Да није било хуманизма од којег је саткан наш код, да није са бујицом испливала витална способност самоорганизовања потискивана комуњарски у нашој свести последњих пола века, удавили би се од трулежи институција и заглибљених играча који у влади седе по туђим задацима и само због личног интереса. И сад, кад у влади видимо политичке и банкарске кадрове са прворазредном улогом у њој задужене за стратешко удовичко удављење преостале Србије, питамо се, од кога то зависи наша судбина? Од таквих удавитеља? Зависи од премијера? Али ни њему није лако. Његова зависи од неколико људи. Зависи од чуда? Да би се чудо догодило морамо га бити достојни. По исказаном херојству и нашој способности самоорганизовања ближи смо тој достојности. Предстоји нам одбрана обнове земље од стране инсеката задужених за задуживање и распродају, мутираних комараца и инвазије западних пијавица.

Драгослава Копривица

27 мај 2014, Београд