МИЛАН ГАВРИЛОВИЋ КАО ДИРЕКТОР ПОЛИТИКЕ (1924-1930)

БОЈАН ДРАШКОВИЋ

Човек који се свим снагама борио за слободу јавне речи двапут је био избачен из Политике – једном као директор, други пут и као читуља

Иако се само шест година (1924-1930) налазио на челу новинске куће Политика др Милан Гавриловић успео је да остави неизбрисив траг не само у животу ове медијске институције него и у историји српског новинарства уопште.

Сорбонског доктора права, бившег дипломату, српског четника у Македонији из периода предбалканских ратова, потпредседника Земљорадничке странке и великог борца против корупције, која се као неизлечива болест ширила тих првих поратних година у високим политичким круговима новонасталог Краљевства СХС, др Милана Гавриловића у Политику уводи 1923. њен тадашњи директор и власник др Слободан Рибникар.

Др Рибникар, популарни др Лања, доводи др Гавриловића, у почетку као спољног сарадника листа како би помогао Политици да опстане у суровим условима тржишта. У том моменту лист се нашао у великим материјалним проблемима, толиким да је др Гавриловићу нуђено чак да преузме удео акција у новинама, што је он одбио јер би на тај начин узео удео оних људи који су од самог почетка улагали и градили тај лист. Због тога је тражио само плату, онолику колико имају и други уредници листа, јер тада, према његовим речима, није још увек чврсто веровао у успех своје мисије да оснажи и тржишно оспособи дневне новине које су биле на ивици банкротства.

Пре тога Милан Гавриловић, као бројни српски интелектуалци његове генерације, публицистиком и новинарством почео је да са бави још као студент Велике школе, доцнијег Универзитета, када је уређивао изузетно популаран студенски лист Одјек. Нешто касније постао је дописник Дневног листа, где je његов публицистички таленат дошао до пуног изражаја.

Након завршетка студија и одласка у Париз, где 1911. брани своју дисертацију из теорије државе и права, која му ствара високу европску репутацију, Милан Гавриловић се враћа у Београд с намером да започне професионалну каријеру.

АПИСОВА ПОНУДА

Као бившем четнику, провереном родољубу и националном раднику, Драгутин Димитријевић Апис му нуди вођење Пијемонта, листа иза ког је стајала његова организација Уједињење или смрт. Милан Гавриловић одбија Аписову понуду јер му се вођење тајне политике никада није допадало, што је отворено рекао црнорукцима. Али, као и много пута касније, ова понуда Аписа и његових другова погрешно је и злонамерно тумачена у „београдској чаршији“ и међу његовим политичким противницима, попут др Милана Стојадиновића, који су др Гавриловића сматрали припадником Аписове организације, што он никада није био.

Уместо тога Гавриловић бира државну службу у Министарству спољних послова, где је буквално, за изузено кратко време, обављао готово све чиновничке послове, од оних писарских, па све до начелника одељења и првог секретара дипломатске мисије. За њега се тада говорило да је човек употребљив за све, са одличним знањем француског и немачког, широком ерудицијом, великом радном енергијом. Својим личним и моралним способностима др Гавриловић је представљао онај део готово незамењивих људи у сваком спољнополитичком тиму.

Из дипломатије одлази 20. јула 1923, када се на лични захтев пензионише. Разлог прекида успешне дипломатске каријере био је двојак: најпре, сам долазак Момчила Нинчића на чело овог министарства никако му се није допадао, јер је Гавриловић Нинчића сматрао за човека осредњих способности, неспособног да води спољну политику једне државе. „Радио сам под Миловановићем, радио сам са Пашићем, рад с Нинчићем не може се упоредити“, често би касније истицао Гавриловић.

Други разлог за престанак рада у дипломатији било је постојање очигледне и неприкривене корупције у самом врху државе, што је 1922. довело до инцидента, где је као први секретар посланства у Берлину одбио неке трговце послате из Београда да, мимо правила и закона, у име државе наплаћују ратну оштету. Одбијање очигледних неформалних представника моћи довело је до тога да су га дипломатске власти привремено склониле у Италију како би посао без њега могао мирно да се заврши. Иначе, ова епизода није била прва у Гавриловићевој дипломатској каријери: због сличних ствари он је још 1919. на служби у Атини био решен да трајно прекине са дипломатијом. Због тога се 1920. године прикључио новоформираној Земљорадничкој странци јер је сматрао да само слободан и независан сељак може постати ослонац снажног демократског политичког поретка, у чије постојање је Милан Гавриловић веровао.

Тако се 1923, напуштајући дипломатску службу, игром животних околности вратио својој првој професији – новинарству – у нади да ће уз помоћ јавне речи успети да се избори за сопствене демократске идеале, које никад није напустио.

ДОЛАЗАК У ПОЛИТИКУ

Негде у исто време када је напуштао дипломатију и окретао се новинарском позиву, др Гавриловић узима учешће у страначком животу Краљевине СХС. Тада пише изузетно запажену студију Политичко-привредна демократија, где јавно жигоше очигледне примере корупције тадашњих радикалско-демократских власти, што скреће велику пажњу самог краља Александра, који му 1924. године нуди место председника владе. Као потпреседник странке, Гавриловић је понуду изнео пред Главни одбор, који ју је одбио. Ова аудијенција код краља донела му је касније код његових политичких противника не баш тако популарну репутацију „дворског човека“ – што никада није имало никакве везе са истином.

Исте године у септембру дошло је до смрти др Слободана Рибникара, када од породице Рибникар још једном добија понуду да преузме место директора листа. О томе како је дошао на чело Политике најбоље сазнајемо из писма Милана Гавриловића Диши Стевановићу из 1933, које је дуго остало тајна чак и за чланове његове породице који су га открили и прочитали тек 2002. године. У том писму Гавриловић јасно наводи ситуацију у којој се нашла породица Рибникар након Слободанове смрти.

Породични савет Рибникарових донео је одлуку да отпуштањем дотадашњег уредника Јована Тановића и администратора Дише Стевановића повећа месечну зараду Милану Гавриловићу. О томе Гавриловић није хтео ни да чује. Једини његов услов Рибникаровима је био тај да њих двојица остану у листу: „С њима сам навикао да радим, па ћу с њима и отићи из редакције ако ви останете при томе да они треба да отпадну“, писао је Диши Милан Гавриловић.

СВЕДОЧЕЊЕ ПРЕДРАГА МИЛОЈЕВИЋА

Од тог тренутка наступа, како би Предраг Милојевић често истицао, „ера др Гавриловића“ у Политици. Ту „еру“ је најбоље описао овај доајен српског новинарства, који је цео свој радни век провео у Политици и стога био један од најбољих сведока њеног изузетно богатог и динамичног живота од двадесетих до осамдесетих година прошлог века. О времену Гавриловићевог управљања Политиком Милојевић пише следеће:

„Руководство у Политици преузео је [Гавриловић] 1924. године, после смрти директора Слободана Рибникара. Нови директор Владислав Рибникар је био још одвише млад и политички још неискусан. Један уредник, Миомир Миленовић, био је шлогиран, а други, Јован Тановић, није имао смисла за политику, па је тако Гавриловић, дотле само спољни сарадник, дошао до пуног изражаја. Политика је у заглављу носила имена директора Владислава Рибникара (који то стварно још није био) и двају уредника, Миомира Миленовића и Јована Тановића, који су већ престали то да буду. Име Гавриловића, који је водио лист, нигде није било написано. Нити се то име икад у листу појавило потписано под неки напис.

Чланци које је Гавриловић писао излазили су у Политици анонимно – или под другим потписом (једном под мојим). Та анонимност такође је једна од загонетки његовог карактера: није га скривала, већ још више истицала. Имао је брилијантан стил, кратку, сочну реченицу и оштро, прецизно изражено мишљење. Што год је Гавриловић писао, без обзира што никад није носило његово име, увек се знало да је од њега написано. Јер нико други није умео да пише тако као Гавриловић. Сваки његов чланак имао је и снажан одјек, било повољан или неповољан – често оба. ‘Писао је Гавриловић’ говорило се са одобравањем или са негодовањем.

Његов став у вези са кризом произишлом из атентата у Скупштини који је довео до диктатуре такође је изазивао подељено мишљење. Политика под руководством Гавриловића није држала страну влади, али није благосиљала ни све што опозиција ради. Политика је стално подвлачила свој југословенски карактер, мада је била претежно намењена српским читаоцима и њу су правили српски новинари. Сви њени сарадници нису били националистички настројени, али Гавриловић је био.

У дискусијама које смо често водили с њим у редакцији српство је за њега било равно државотворству. Хрвати по њему нису државотворни, а држава је преча од свега. Може се бити и опозиционар, али се не сме бити антидржаван – свеједно да ли та држава по свом уређењу не одговара нечијим погледима. Његовим погледима је одговарала Југославија онаква каква је. Ступци Политике које је Гавриловић редиговао одисали су тим државотворством – било да су уперени против владе било против опозиције. Гојко Божовић је причао да му је пред сâм атентат Павле Радић говорио да га забрињава нервна раздраженост ‘председника’ (то јест Стјепана Радића) јер кад ујутру чита Политику већ накострешен улази у Скупштину.

То Гавриловићево државотворство дошло је до пуног израза и у његовом чланку (наравно непотписаном) поводом смрти Стјепана Радића. Чланак мајсторски писан био је апотеоза народном трибуну, а уједно и прекор политичару непостојаном у погледу државе.

Гавриловић је имао шарма мада је на први поглед изгледало да је аљкав човек коме ни мало није стало какав утисак споља прави на људе: са цигаретом у устима коју није вадио ни кад је говорио, увек у похабаном оделу, црне густе разбарушене косе и са шеширом за који је чика Диша говорио да је купљен ‘после рата са Турцима‘.

За нас, младе репортере, он је био велики ауторитет, али није био ауторитативан. Сви смо га високо ценили, али и оговарали. Могли сте много шта да му кажете и ми смо му често много шта рекли без бојазни да ће, као директор, прибегавати што би се данас рекло ‘административним мерама‘”, писао је Милојевић.

ПИСАНА РЕЧ КАО СИЛА

Нестабилност у држави, честе промене влада, довеле су до тога да се Политици веровало, јер се у њој могло наћи оно о чему је народ мислио, а често ни сам није знао како да каже. Ове новине су се куповале по читавој Краљевини, а тираж им је убрзо достигао рекордан број.

Према једном другом историчару ове новинске куће др Мирославу Симићу, „Гавриловићеви чланци у Политици 1926. директно су допринели паду владе Николе Пашића. То су били они добро познати чланци о корупционашким аферама његовог сина Раде, чије понашање је осуђивао тадашњи Београд. Међутим, то није сметало Гавриловићу да поводом смрти Николе Пашића 1926. лично напише и објави један од најлепших некролога посвећених овом великану српске историје.“

Јавна реч под његовим руководством постаје озбиљна политичка сила, што му је у каснијем периоду донело знатно више невоља него користи.

О својим новинарским данима, сам Гавриловић тврдио је да се он као новинар формирао у време владавине краља Петра Карађорђевића, најлибералнијег српског владара, који је чврсто веровао у слободу мисли и писменог изражавања, чак и кад је та слобода често погађала и њега лично. Она је неопходна јер је израз народног суверенитета, који је старији и вечнији од суверенитета владара. Ову своју мисао др Гавриловић често је истицао, тако да се једном приликом десило да је лично, у лице, краљу Александру рекао „владари су пролазни – народ је вечан“, који је ову крајње незлонамерну реченицу схватио као увреду коју му је тешко опростио.

Радити за народ – било је главно гесло Гавриловићевог новинарства и његов животни мото.

НОВИНЕ ЕВРОПСКОГ РАНГА

У његово време Политика у пуној мери постаје народно гласило, коме се веровало, које се читало и куповало. Најбољи новинари, спољни сарадници радили су за Политику, отварала су се дописништва, а био је популаран и чувени културни додатак. Новине су биле занимљиве, критички настројене, често опозиционе, али нипошто недржавотворне. Оне су биле представник српског демократског духа, неформалности, тихе београдске лежерности, уз благу иронију и сарказам карактеристичан српском политичком карактеру. У оштрим текстовима др Гавриловића нападана је власт, али писало се о озбиљним питањима и проблемима, попут хрватског питања, економских и других тема. Опозициони посланици често би своје мишљење могли објавити у овом гласилу, тако да су полемике постале један од обавезних делова овог листа. С правом можемо рећи да се баш у овом периоду великих партијских борби и политичких бура, када су се готово свака три месеца смењивале владе, преко страница Политике формирало српско и југословенско јавно мњење, које је остало врло живо и активно и у временима не баш тако плодотворним за демократију и јавну реч.

Београдска Политика је била институција, попут лондонског Тајмса, париског Фигароа и франкфуртског Франкфуртер цајтунга.

Са Југославијом српски народ добио је европски респектабилну иако политички нестабилну државу а са др Гавриловићем Политика је постала гласило европског ранга и европске вредности.

Међутим, златна ера др Гавриловића ближила се крају. Након пуцњева у скупштини и убиства Стјепана Радића, краљ, иначе несклон демократији и слободном мишљењу, решио је да укине парламентаризам и уведе диктатуру. Политика, каква је излазила под Гавриловићем, више није могла да излази. Новине су цензурисане и плењене, тако да је, на пример, само од 7. до 14. новембра 1928. године Управа града три пута забранила лист. Стање јавне речи под полицијском присмотром било је више него неподношљиво, па је након Шестојануарске диктатуре Гавриловић морао да оде из листа.

Према речима самог Милана Гавриловића, одмах по увођењу диктатуре већ 9. јануара, само три дана пошто је краљ узео власт у своје руке, Матеић, краљев банкар и пријатељ, рекао му је да мора да напусти земљу. Један од акционара и уредника Политике Јоца Тановић питао је о том случају краља лично, који је одговорио да о томе не зна ништа, а да то можда потиче од председника владе Живковића. Да би Живковић Тановићу, супротно, рекао да такође ништа не зна о томе и да можда краљ стоји иза тога. Тако је Гавриловићу било дозвољено да продужи рад у Политици иако је већ тада постало више него очигледно да су му дани у листу одбројани.

И док је пре 6. јануара Политика некако успевала да се довија цензури и обавештава своје читаоце или им бар даје на знање да је нешто цензурисано, сада више није било могуће ма шта штампати а да цензор прво не прочита и одобри. Читава 1929. година прошла је у правом мучењу како да слободоумни лист, коме се веровало, успе да опстане и сачува своју аутентичност у готово немогућим условима. Та играрија, у једном мoмeнту морала је да престане, због чега је власт решила почетком 1930. године да Гавриловић мора да напусти Политику. У супротном Политика ће бити затворена. Тако је Гавриловић отишао из листа, за који се доста емотивно везао, борећи се од тада за парламентарну демократију преко Земљорадничке странке, на чије чело ће стати 1939. после смрти Јована Јовановића Пижона.

ГОДИНЕ ИЗГНАНСТВА

Након одласка из Политике др Милан Гавриловић био је принуђен да шест месеци проведе ван Београда под строгим полицијским надзором у Врњцима, после чега се враћа у престоницу, где наставља политичку борбу.

Године 1940. у влади Цветковић-Мачек прихвата место посланика у Москви, где остаје до краја 1941, када се придружује Југословенској влади у Лондону, где заузима ресор министра правде у владама Слободана Јовановића, Божидара Пурића и Милоша Трифуновића.

Након Другог светског рата, на процесу против Драже Михаиловића осуђен је на шеснаест година робије и губитак југословенског држављанства и српске грађанске части, уз конфискацију целокупне имовине.

Из емиграције се није вратио у отаџбину, већ је наставио живот са породицом у САД, активно учествујући у организовању српске емиграције. Преминуо је у дубокој старости 1976. и сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертивилу.

Поводом његове смрти, тада већ пензионисани новинар Политике Предраг Милојевић сетио се свог бившег директора др Милана Гавриловића. Стари седамдесетпетогодишњи новинар тим поводом намеравао је свом бившем директору и човеку уз чије руковођење се професионално формирао да објави некролог у листу, за чији успех и дуготрајност је итекако био значајан. Наравно, у то време дирекција Политике одбила је да објави овај некролог антикомунисти и „народном непријатељу“ Милану Гавриловићу, док је на захтев породице да се објави читуља у овим новинама – изненада сазван Раднички савет листа, који је овај захтев јавно одбио.

Тако је човек који се свим својим снагама борио за слободу јавне мисли и по други пут био избачен из Политике. Први пут од краља Александра и режима Шестојануарске диктатуре, а после тога и од неких других диктатора и диктатура, које су се мењале и којима идеали слободне критичке мисли и слободног јавног говора, за шта су се залагли др Гавриловић и његови истомишљеници, никада нису одговарали.

Из ове перспективе гледано, човеку данашњице изгледа да, када је једном код нас био уведен диктаторски режим, он се уствари никад није ни мењао, мењао је лица и наличја, али систем власти је у суштини остао исти – диктаторски, полицијски, бирократски, некреативан и глуп, који не трпи креативне личности, креативне идеје ни креативне људе, оне који граде и стварају институције од националног значаја и интереса. А тамо где влада диктатура, ту влада и неслобода и глупост и ту свакако нема места за др Гавриловића и њему сличне, који, и поред свег зла које се око њих налази и које влада стварношћу у којој раде и живе, и даље чврсто верују у суверенитет и снагу народа над снагом државе и апсолутне власти која је склона узурпацији, злоупотребама и грешкама, због које сви подједнако патимо и страдамо. Истовремено, веровао је и у снагу јавне мисли и јавне речи као најбољег израза народног суверенитета, која ће једном победити и која на крају увек односи победу.

Али данас очигледно није њихово време, а када ће оно доћи, још увек не знамо. На будућности је да одлучи кад ће се ова диктатура, која предуго траје, већ једном завршити и када ће личности попут др Гавриловића, које су веровале и стварале институције од националног значаја, добити своје место у историји народа коме су читав живот посветили.

Нови Стандард