Бог и Вучић

У кући мртваца не прича се гласно. Није да је баш у питању мртвац (мада не бих умео другачије да опишем Србију под океаном мутне воде), и није да над њим таквим мора да се говори смерним шапатом, али свеједно: трагедија тражи да се поштују неки њени закони, првенствено онај о достојанству бола. Отуд, верујем, тај захтев за прибраношћу, и за редом. Отуд захтев за делањем у тишини.

Написао сам овај кратки увод, који се само површнима може учинити као моралистички, да бисмо заједно – са такве једне платформе – осмотрили то како се Србија понела у једном тешком моменту. Нећу спомињати ноторне ствари: да је киша била незапамћена, да је несрећа огромна, да су људске жртве страшне, и да још имају да се броје. Кажем нећу, мада опрез налаже човеку да се изјасни о димензијама догађаја просто зато да не би упао у неспоразум са околином. Имам пред собом искуство Биљане Србљановић. Она се опет нешто заиграла на твитеру, и испала безосећајни отпадник у тешким тренуцима нације. Тако ју је, наиме, видела она мрачна гомила из блогосфере која чека на кривини свакога ко јој се учини да се правио важнији од ове поплаве. Али то што зовем њеним искуством испоставиће се да заправо и није њено: пала је у мртви угао јавне пажње већ у часу кад јој је очитао лекцију нико други него Петар Луковић. Знам да не верујете, али десило се. Урадио је то озбиљно, државотворно, (државотворније и од самога онога Вучићевића, који у томе изгледа неупоредив) па је било више него јасно: кад је дошло до тога да Луковић брани Србију, не треба се шалити. Ђаво је тај који је однео шалу.

Имам, дакле, овај случај у глави кад почињем да анализирам Србију у данима њене непоновљиве невоље. Мој основни прилаз је следећи: супротно форсираном ставу да ју је несрећа ујединила, мени се чини да ју је поделила. Србија пре потопа и после њега више није иста Србија. Поделила се не само географски – на мокру и суву, него и психолошки – на окупирану и слободну, и политички – на демократску и ауторитарну.

Хајдемо од овог последњег. Прибраност и ред о којима сам говорио на почетку овога Трага недеље били су грубо нарушавани управо од оног ко је требао да их намеће: од Вучићеве владе. Поштеније говорећи, од Вучића самог, јер је влада на кризним заседањима више личила на револуционарни трибунал него на регуларно тело врховне власти земље. Само што нису заиграле главе. Вучић је однекуд замислио да све у вези с њим мора бити највеће, и добар део проблема произлази из те чињенице. Највећа победа на изборима, најдужи премијерски експозе, највећа, најзад, киша. (Са малом кишом он не би знао шта да ради!) Иако подједнаке јачине и у Босни и Хрватској, само је овде она по његовој оцени имала одлике катаклизме. Иако подједнаких размера, у Србији су поплаве биле десет пута веће. И тако даље, и томе слично. Галама, повишен тон, одлуке одока, махнитање: Вучић је изгледао тако да би хтео да буде не само важнији од поплаве, него и већи од ње. Србија је зато била на ивици неурастеније. Срећом, синуло је сунце, и реке стале да опадају. Ко зна, иначе, где би све завршило.

Да све не мора бити тако, показала је Војводина. Сремска Митровица није била ништа мање угрожена него Шабац, али се бранила хладне главе, својски и без пометње. Ни пијаних добровољаца, ни начелника генералштаба. Насупрот Вучићевим импровизацијама и политичком инжењерингу, стајао је Горан Јешић, локални сремски харизматик, ни наивнији ни мање амбициозан од Вучића, али ипак човек са другачијим идејама у овој ситуацији. Личили су на команданте двеју војски које имају истога непријатеља, али које имају своја правила, своје обичаје, своје животе. Нисам баш пун ентузијазма да хвалим Јешића, али ево: Јешић му је заправо одржао час како би то требало радити.

Сад смо код подела које сам идентификовао. Одавно Србија и Војводина нису изгледале тако другачије једна од друге него у време ове поплаве. Српски север и српски југ показали су се различитима не због свог централизма или свог сепаратизма него због природе власти у једној и другој. Вучић овде води странку која има елементе фаланге. (Мало тешка реч, али нека истрпе, можда ће им користити сазнање о њој.) Гвоздена дисциплина, дневни план дејстава кроз друштво, опседање читавога политичког простора свим средствима. У ватру у ватру, у воду у воду, то је њена базична стратегија. Тако је било и овога пута. Знам ја да катастрофе нису најбоље место за дебату, али нису, исто тако, ни за практиковање волунтаризма и самовоље која ствари решава изван институција, изван система, у крајњој линији, изван закона. Партија која нема демократије унутар себе, не може је производити ни изван себе. Ова аподикција о природи напредњачке власти потврдила се док су се њени представници прошлих дана возикали хамерима и амфибијама по муљу и блату Србије.

Из те политичке диференцијације коју је одрадила поплава произашла је и једна друга подела: имали смо једну Србију под окупацијом диригованих медија, и једну другу, герилску, која је тражила просторе за истину и слободу, и за акцију лишену стега немаштовите пропаганде. Влада се покрила чињеницом да је прогласила ванредну ситуацију, и створила царство за себе. Нема питања, има само директива, нема информација има саопштења, нема независне слике стања има само његове службене верзије. Ако сте могли да гледате телевизије и читате новине, алал вам вера. Подсетило је то на неке не тако давне кампање, кад се пумпао морал, испитивала правоверност, гојио патриотизам.

У сенци те окупације (у герили, рекао сам) конституисала се, међутим, једна друга и другачија Србија, повезана између себе вољом да помогне, да се добровољно – само налогом сопствене савести – нађе при руци, да исправља криве Дрине власти, да, најзад, још једном демонстрира своје људске могућности, у временима кад се учинило да и то, као и све, нестаје. Стотине волонтера, и то младих који се нису нашли на попришту по директиви своје партије, стотине оних који су поклањали конзерве и пелене, оних који су развозили мокре и промрзле, оних, најзад, који су све то радили без позе, без помпе, и без славе, чинили су то мимо власти, понекад и против ње. Заслужили су капу доле. Хероји? Не бих хтео да их вређам, довољан је блам то што им ту искомпромитовану, истрошену медаљу пришивају површне новине. Овим узорним, самопрегорним, пожртвованим, једноставним људима довољно је да остану оно што јесу. Куд ћеш заправо више!

Да ли је све овако морало бити? Засад је Вучић учинио одговорним једино Небо и Бога. Како је на српској земљи? Да ли је ту било грешака, пропуста, оне недораслости за вођење јавних послова која носи ако не законску а оно моралну одговорност? Не морамо се угледати на Јапанце, они су претежак пример. Цунами је однео туце каријера, иако ни један човек није крив за њега. Али ено вам Њу Орлеанса: нико од тамошњих глава није довео Катрину, па су ипак отишли. Поплава у Пекингу имала је мање мртвих него наша, одступио је градоначелник и његови људи. Итд. Вучић је први пут у историји српских влада направио задужење у својој влади баш за ово што се десило (као да је, не дај боже, зазивао катастрофу), и то више зато што није знао шта ће са Вељом Илићем него зато што је мислио о томе да од њега направи Шојгуа. Било је, заправо, извесног цинизма у тој одлуци. И шта бисмо добили ако би на овај или онај начин отишао Веља Илић? Жртвеног јарца, ништа друго, ништа суштински. Погледајте: све што има у рукама министар који треба да нас штити од невоља ове врсте јесу кола „за која не може још да дужи бензин“. Сазнао сам то баш кад сам хтео да га питам да ли је три дана пре поплаве са својим тимом проучавао упозоравајући извештај Хидрометеоролошког завода. Ђавола! Он нема живе душе са собом, ни стола, ни столице, чак ни секретарице. То је слика једне владе, и једне државе која је била поплављена и пре поплаве која је дошла.

Радивој Цвјетићанин- Данас