Има ли нам спаса? У Београду се данас обележава Титов „Дан Младости“

БЕОГРАД – У Београду и у неким другим градовима некадашње СФРЈ и данас ће, 34 године после смрти Јосипа Броза Тита, бити обележен Дан младости који се у тадашњој држави прослављао као рођендан доживотног председника.

Очекује се да ће и ове, као и свих претходних година, хиљаде поштовалаца његовог лика и дела посетити гробницу у оквиру „Меморицјалног центра 25. мај“, где је сахрањен Броз, а прошлог октобра и његова удовица Јованка.

Иако је званично био рођен 4. маја, 25. мај је обележаван као његов рођендан. Тога дана пионири, омладинци, студенти, али и припадници свих родова војске СФРЈ учествовали су на традиционалном слетовима који су одрзавани на тадашњем стадиону ЈНА.

По правилу, негде из публике или из средишта манифестације излазили би чувени спортисти и угледни омладинци, који су се трчећи преко стадиона пењали до свечаних трибина, где су били Тито, његова супруга и најближи сарадници, чврсто у руци носећи Штафету младости.

Штафета је била сваке године другачије дизајнирана, а у њој су се налазиле поруке омладине СФРЈ за „вољеног председника“ из свих тадашњих република.

У том свечаном тренутку, уз пригодан кратак говор, Тито је преузимао Штафету увек напомињући да је она претходно ношена рукама омладинаца прелазила хиљаде и хиљаде километара од Триглава до Ђевђелије.

Био је то по правилу нерадан дан и својеврсни празник, нека врста општег националног празника тадашње Југославије.

Иако се овај датум није поклапао са његовим званичним датумом рођења, Тито га је прихватио и славио га са својим народом.

Некадашњи доживотни председник СФРЈ био је Хрват, рођен у Кумровцу, у Хрватском загорју у хрватско-словеначкој породици.

На челу СФРЈ налазио се пуних 35 година и имао је несумњиво изузетан углед у тадашњем свету. Посебно је велики значај, у међународним односима, имала његова улога као једног од оснивача Покрета несврстаних, што је у тадашњим међународним околностима имало велику тежину.

У његовим званичним биографијама навођено је да је учествовао у Октобарској револуцији у Русији, где је претходно рањен 1915, па је извесно време провео као заробљеник. Пре тога је као аустроугарски каплар учествовао у Првом светском рату – између осталог и у борбама против српске војске.

У Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца вратио се крајем октобра 1920, када је постао члан Комунистичке партије, а 1937. њен генерални секретар, после смењивања и стрељања Милана Горкића, претходног лидера КПЈ. Радио је 1936. и 1937. у Коминтерни у Москви у време кад је ликвидиран и знатан број југословенских комунистичких првака.

Као вођа КПЈ предводио је у Другом светском рату Партизански покрет (Народноослободилачка војска). Из рата је изашао као прослављени ратни командант, предводник најмасовнијег покрета отпора у окупираној Европи и неприкосновени лидер Југославије.

Осим борбе против окупатора, јединице под његовом командом спровеле су комунистичку револуцију – током и након рата.

Одбио је Стаљинов притисак 1948. године – Резолуцију Информационог бироа комунистичких партија, након чега је почев од 1950. добијао значајну финансијску и војну помоћ (војну већином до половине педесетих) од САД.

Осим одбијања Стаљиновог притиска 1948. његов углед је такође био последица чињенице да је био последњи велики ратни лидер Другог светског рата који је толико дуго остао на челу своје земље.

О његовој историјској улози сведочи и невероватно масовно присуство најистакнутих личности тадашњег света његовој сахрани 8. маја 1980. године. Био је оснивач и лидер Покрета несврставања. Његовој сахрани у Београду присуствовало је више од 200 високих личности из чак 127 земаља.

Дан младости поклапао се иначе и са немачком десантом на Дрвар 25. маја 1944. када је Тито је успео да се спасе приликом десанта немачких падобранских јединица.

У унутрашњој политици стицајем околности оставио је устројство које се се на крају показало као неодрживо – Устав из 1974. године. Специфичан систем консензуса представника република и покрајина показаће се временом као нерешив проблем.

Танјуг