Држава је показала невиђену тромост, неспремност и потпуну дезорганизованост

Уз свест да ризикујем ширење погрешних информација, па молбу да све читамо уз здраву дозу сумње, преносим текст, линк, подлогу за дискусију са друштвених мрежа.

„Одмах да разјаснимо следеће: народу ове земље свака част. Да нам није нас, пропали бисмо одавно. Гледајући силу солидарности и самоорганизације која се подигла за врло кратко време, човек не може а да не осети понос и да му моментално не постане јасно зашто смо издржавали све и свашта кроз историју.

Зато што смо, на крају дана, у најгорим ситуацијама ту једни за друге. Можда у нормалним околностима то узимамо превише здраво за готово. Умислимо да смо сами, да се свако бори за себе, али то, видимо ових дана, и није баш тако.

Са друге стране, држава је показала је невиђену тромост, неспремност и потпуну, али потпуну дезорганизованост. А коме таква држава треба?

– Не треба нам држава која није у стању да процени опасност.

– Не треба нам држава која лаже да је потпуно спремна за све што долази, а четири дана касније броји мртве грађане.

– Не треба нам држава која укида радио-аматере, захваљујући којима је спашено ко зна колико људи.

– Не треба нам министар за ванредне ситуације који као да не постоји.

– Не треба нам председник државе који се у пет дана поплаве огласи једном и то потпуно другим поводом.

– Не треба нам министар правде који обилази угрожена подручја да би се фотографисао.

– Не треба нам министар правде којег рођени грађани хоће да линчују (Крупањ) јер се њихове несреће сетио тек кад му је зафалило локација за позирање.

– Не треба нам министар полиције који сам упадне у блокаду на путу па полиција мора да спасава њега уместо људи који су у правој невољи.

– Не треба нам министар одбране који је по струци керамичар и о војсци и одбрани не зна ништа.

– Не треба нам министар одбране који ни у живом преносу ванредне седнице владе не може а да се не бави политичким противницима.“

– Не треба нам премијер који ради оно што није његов посао.

– Не треба нам премијер који не ради свој посао.

– Не треба нам премијер који хистерише, уздише, глумата, прави драмске паузе од по пет минута и изиграва мученика.

– Не треба нам премијер који позира у угланцаним ципелама испред хеликоптера не схватајући каква катаклизма надолази.

– Не треба нам премијер који упркос немању дана радног стажа ван политике и својој нестручности за ванредне ситуације наређује једном генералу Диковићу шта и како треба да ради.

– Не треба нам премијер који се са својом свитом возика около чамцем у који може да стане баш шесторо унесрећених људи жељних сувог тла.

– Не треба нам владајућа странка која катастрофу и несрећу користи да би дошла на власт у градовима у којима влада опозиција.

– Не треба нам владајућа странка која из Београда шаље добровољце у Шабац, град који има више од 50.000 становника.

– Не треба нам владајућа странка која те добровољце искористи да би сменила власт у том граду.

– Не треба нам владајућа странка која не хаје за Параћин, у којем није на власти.

– Не треба нам владајућа странка која два дана не обраћа пажњу на апеле Смедеревске Паланке, у којој није на власти.

– Не треба нам владајућа странка која не обраћа пажњу на Свилајнац, у којем није на власти.

– Не треба нам владајућа странка која данима допушта да се Крупањ распадне, јер ни тамо нису на власти.

– Не треба нам владајућа странка која власт не врши једнако за све грађане већ их дели на људе првог и другог реда, зависно од тога за кога су гласали.

Не постоји довољно велико признање које треба одати свим сјајним људима, полицији, војци, стручним спасиоцима, десетинама хиљада волонтера на свим фронтовима, онима на терену, али и на интернету, радио аматерима, онима који су спасавали људе, али и онима који су спасавали животиње, онима који су дали своје последње да би неко други имао бар нешто. Не постоје довољно велики епитети за оно што смо сви заједно урадили. А нису ни потребни, јер смо само били људи. Они прави.

Државном руководству могуће је, са друге стране, наменити само једну поруку: срам вас било.

Због политизације људске несреће, због неспособности и због тога што сте сели у фотеље за које нисте предвиђени ни знањем ни струком ни савешћу, не размишљајући да ли то може да угрози животе људи.

Да не знам да немате ни трунке савести, можда бих рекао и како би требало да поднесете оставке сви до једног. Овако остаје само – срам вас било. Питање је да ли сте и тога достојни.“

Милан Новковић – Блог Б92 / НСПМ