Тајне војног геоинжењеринга: Како вештачки изазвати кишу и поплаве

Страх од суша постоји од памтивека. Суша доноси глад и умирање, па су многе методе прављења кише годинама смишљане и усавршаване. Количина воде у атмосфери је далеко већа него у свим рекама на Земљи, али треба знати како је спустити. Вештачко изазивање кише је присутно већ 50 година, али и прављење поплава, урагана, суша и земљотреса.

Немачка је данас земља са најмоћнијом индустријом и најмодернијом инфраструктуром. Да буде супер сила број један Намачку највише спутава евро, који она не може да контролише, осим ако се не ослободи стега ЕУ. Централну европску банку контролише приватни картел. Какав ефекат ће на економију Немачке имати тренутне застрашујуће поплаве?

По процени економиста до сада је Немачка претрпала штету од намање 12 милијарди евра. Само осигуравајуће компаније ће морати да исплате око 3 миљарде евра. Влада је активирала фонд за помоћ угроженима, а он се наводно неће пунити порезима. Чиме онда? Кредитима из приватних банака? Колика ће још бити штета, докле ће трајати поплаве, тешко је за сада рећи. Али, неко ће ипак зарадити. То су банкари и компаније које ће санирати инфраструктурну штету. Да ли су последње поплаве у Средној Европи можда зато и намерно изазване? Може ли се уопште направити поплава таквих размера и још контролисати? Да ли је овде у питању био геоинжењеринг?

Иако ће многи рећи да је то још једна прича из арсенала теорија о завери, када говоримо о геоинжењерингу ми можемо говорити само о пракси коај се спроводи широм света последњих 50 година. Геоинжењеринг одавно више није научна фантастика.

Шта је геоинжењеринг?

Најпростије речено то је намерно мењање геолошких, атмосферских и водених токова великих размера. Из овога произлизази и промена временских прилика у одређеном региону, те утицај и на екосистем.

Каква је технологија којом се може у тако великим размерама мењати Природа?

Технологија има више и неке су већ добро разрађене, а многе још у фази тестирања. О оваквим тестирањима, међутим, никада нећете бити информисани путем најутицајнијих медија. Тако никада нећете чути вест да ће се у неком периоду над вашим главама, на пример, обавити операција вештачког стварања облака и изазивања падавина, како би се побољшао род житарица.

Или нећете бити обавештени да ће се разбијати нагомилани кишоносни облаци над пределима где се очекује берба малина, а које су већ све продате неком великом купцу (транснационалној компанији) при чему су и продавац и купац узели неке велике банкарске кредите. Киша ту не би одговарала.

Или нећете бити обавештени унапред да ће се у одређеном шумовитом пределу намерно посећи стабла и да ће се у једном контролиснаом процесу (ниске оксидације) запалити како би се из дрвета ослободила одређена количина природног угљендиоксида и гарежи, а што ће онда усисати специјални усисивачи, и онда ће специјалне машине из ЦО2 издвојити само угљеник (биоугаљ). И то је биоинжењеринг.

Постоји и соларна радијација која укључује вештачке вулкане који служе да се под високим притиском у стратосферу избацију хемијске којештарије, да се избељују облаци како би се скренули „опасни“ сунчеви зраци итд.

Нећете бити обавештени, ако живите на мору, да су у воду убачене одређене количине алги које наводно једу угљеник из ЦО2, и да је у воду још убачено гвожђе (које једу кабтерије) или нитроген, те да је хемијски састав мора промењен.

Наравно, ви ћете свакодневнмо бити обавештавани о опасностима које вребају на машој планети услед повећања ЦО2 у ваздуху, у земљиш ту у води, и све је то спаковано у теорију о глобалном отопљавањау. И пошто се геоинжењеринг наводно и спроводи против глобалног отопљавања, такве операције се код лаика прихватају као нужно зло. Али, 90 посто информација које данас долазе из медија су чисте дезинформације. Дакле, нису лажи, већ дезинформације.

И овако неки научници сада тврде да повећање концентрације угљен диоксида у атмосфери пре доносе глобално захлађење, па је конфузија у научним кругвима очигледна. Највише медијског простора зато добијају научници – штребери који као папагаји понављају оно што чују на великим светским научним скуповима. Самомислеће стручњаке тамо не зову.

Важно је да се већ одавно вештачки меодификују и земљина површина и вода и атмосфера, па самим тим и клима. Прављење вештакких облака, кише, поплава, снега, земљотреса, сејање алги и бактерија по окенаима и морима… спада у бројне пројекте гео и био инжењеринга.

Иако не постоји комплетна белешка о томе где је све овај геоинжењеринг примењен у последњих 50 година, из јавности доступних података види се да је вршен практично свуда у свету, било као истраживање или експеримент. И у Србији и Хрватској и то да би се изазвала суша изгледа.

Примена ових технологија у складу је и са сатанистичком филозофијом, која каже да Човек има право да мења Природу, али су супротне хришћанском учењу и паганском веровању.

Геоинжењеринг као оружје

У Индији је тако 1967. изведен Пројкат „Громет“ са вештачким прављењем кише. Радила га је америчка влада са циљем да се прекине велика индијска суша из тог периода која је изазвала масовну глад. Да ли је и изазивање суше било део пројекта, није познато. Да јесте,овакав чин био раван ратном дејствовању, па је оваква активност и н азвана: ратовање временским приликама.

Али се зна да су зато у Вијетнаму САД од 1967- до 1972 вршиле операцију модификације времена са циљем да се продужи период великих падавина (монсунских киша) које су направиле такво блато да је транспорт житарица становништву био онемогућен. Операција је названа “ОператионПопеyе”.

Од 1949 – до 1952 у Британији је рађен експеримент назван „Пројекат кумулуса“.

Америчко Министартсво одбране је 1951-53 водило пројекат назван „Артифициал Цлоуд Нуцлеатион Пројецт“ где се такође радило о модификовању временских прилика.

Од 1952 до 54-те вођен је и пројекат СЦУД којим је америчка влада правила облаке и расејавала их дуж источне обале САД..

Могућност мењања временских прилика и примена геоинжењеринга над непријатељем у ратним приликама најбоље потврђује доношење конвенције УН под називом: Конвенција о модификацији животне средине (Енвороментал модифицатион Цонвентион) из 1978. И ова конвенција такву употребу у ратним операцијама – забрањује.

Постојање оваквог документа недвосмилсено доказује да се временске прилике, могу вештачки мењати, да се могу изазивати и суше и кише, поплаве, високи снежни наноси, оркани, урагани, али и земљотреси, те да такве технологије не само постоје већ се налазе у рукама, не једне војне силе, већ више њих. Конвенцијом УН о Биолошкој разноликости усвојеној 2010., на сав геонжењеринг је званично стављен мораторијум.

Али, сила бога не моли, те се и све ове конвенције тајно могу кршити, под условом да се њихово кршење не може доказати. И обичан народ који о овим технологијама мало зна то и не може доказати.

Зато је сав геоинжењеринг сада вешто заклоњен иза борбе против “глобалног загревања”.

У ствари геоинжењринг је постао једно перфидно оружје, не само за уништавање непријатеља, већ и за прављење профита. И ту нема мораторијума.

Експлозивом до кише

А жеља да се клима у одређеним регионима промени била је одувк последица тешких суша и глади која је у историји убила и унесрећила огроман број људи. Фамозна куга из Средњег века је, по неким научницима, била само последица велике суше и глади.

За разлику од пагана и хришћана који су били спремни да играју и певају молећи бога за кишу, практични конквистадори и сатансити преобичени у хришћане који су запосели северноамерички континент и који су научили да све узимају пушкама и експлозивом, и сурову природу америчких прерија су доживљавали као непријатеља. Тако су настале многе идеје како да се киша натера да пада у сувим пределима Новог света, а снег да се истопи на северу, само да би се народ (робови) ту што више населили на новом огромном станишту.

Тако је још за време градјанског рата у САД неко приметио да киша падне увек након великих оружаних окршаја. Неколико научника је то повезало са великом количином барутних испарења, па је предложено да се то научно испита и амерички конгрес је 1890. одобрио за то 90 000 долара.

Обављена су тако бројна тестирања са великим бројем експлозија, динамит је балонима дизан у ваздух да би се ту активирао и све је то надгледао генерал Роберт Ст. Џорџ Диренфорт. Али, нису успели да нађу окидач за кишу и експеримент је пропао.

Динамит и топови за изазивање кише.

Извесни професор Џејмс Епси је такође у 19. веку приметио да велике олује које носе кишу настају увек након великих преријских и шумских пожара. Он је зато 1841 предложио да се 40 акри стабала сагорева сваких седам дана тако што би се поређала у размаку од 20 миља дуж шест стотина миља линије од севера до југа како би се прекинуо дуг период суше која је погодила тада запад САД.

И велики произвођач и трговац житарицама из Тексаса, Ц.W. Пост, на почетку 20 века подржавао је многе експерименте да би се изазвала киша. Он је чак веровао да ће се у будућноти уместо иригационих канала за наводњавање користити прављење вештачке кише.

Најгори експеримент са изазивањем вештачке кише направио је 1916 извесни Чарлс Хетфилд, који се једноставно повео за тим да и он понуди неко решење за овај проблем верујући да ће згрнути неку пару. А велика пара чекала је свакога ко би био у стању да постане “чаробњак за кишу”.

Чарлс Хетфилд као „чаробњак за кишу“.

Он је уз помоћ неке своје тајне формуле, која је била сачињена од мешавине неких двадесетак хемикалија, добио од градске управе Лос Ангелеса уговор да им направи кишу, јер је тврдио да за то има апаратуру коју је назвао „акцелератор влаге”. Тако је 1916-те пред саму нову годину кренуо да им напуни кишом велики градски резервоар близу језера Морена. Саградио је близу језера 6 метара висок торањ и пустио из њега да испаравају његове тајне хемикалије.

Петог јануара је заиста почела да пада јака киша која се није зауставила читаве две недеље. Не само да су се напунили сви градски резервоари, већ су се речна корита прелила, разорене су пруге, срушени мостови под набујалом водом, покидана је и уништена телефонска мрежа. Киша је престала да лије 20. јанура, да би се већ 27. опет стуштила.

Двадесет људи је погинуло, а у бујицама је направљена штета која је процењена на преко три милиона долара тадашњих. Хетфилд се правдао да није крив и да је и само настојао да напуни Морено резервоар, што је и учинио, али се жалио да му за то из градске управе нису платили. Па их је још и тужио. Градска власт је, међутим, тужила њега и тражила да надокнади штету и наредних 20 година је трајало суђење, које је суд на крају прекинуо.

Биле су ту и друге геоинжењерске идеје. На пример да се топла морска струјања уведу у северни регион Америке како би се тамо за 30 степени подигла температура или да се у свемир постави огромно огледало, што је предлагао немачки инжењер Херман Оберт, преко кога би се фокусирали сунчеви зраци и усмерили на север. Фасцинација огледалом је била прилична због спознаје да би се огледалом од неколико стотина метара у пречнику могла послати на Земљу фантастична врелина која би чак могла да топи метал, пали дрво и сл. Овај предлог датира из 1929.

Како би функционисало свемирско огледало.

Линдон Џонсон „прориче“ развој оружја за мењање клима

У жељи да добије подршку јавности и америчког онгреса за ново фантастично оружје, још 1958. тадашњи сенатор, а касније председник САД (који је то постао без избора након убиства Џона Ф.Кенедија), Линдон Џонсон изговорио је пророчке речи: “Из свемира, господари бесконачног имаће снагу да контролишу временске прилике на Земљи, да производе поплаве и суше, да промене таласе и спуштају и подижу нивое мора, да преусмеравају морска струјања и мењају умерене и ледене климе у топлије.

Постоји нешто још важније од најсавременијег оружја – а то је коначна позиција. То је позиција потпуне контроле над Земљом која ће се одвијати из свемира. И Совјетски Савез је проценио да је контрола свемира таквог значаја да су то зацртали као свој национални политички циљ број један”.

Био је то почетак велике трке за свемир представљене јавности као „истраживање свемира“ у „мирнодопске сврхе“ (цврц!) и пут на Месец.

Већ 1960 – 61 отпочели су радови на пројектима “Ватрено небо” ( Скyфире) као и “Бесна олуја” (Стормфурy), који је завршен 22 године касније. Оба пројекта се баве манипулацијама са временским приликама.

Каква коинциденција је податак да од 1960-тих креће по читавом свету серија кататрофичних климатских поремећаја. Квазинаучници и плаћени агенти утицаја су то правдали појавом такозване топле струје Ел Нињо.

Како исцедити воду са неба?

Ипак, највише се радило на добијању кише. Дуго се веровало да киша настаје само кондензацијом влаге у нижим слојевиам атмосфере. Али, чак и када влаге има довољно не значи да ће пасти киша. Зато метеоролози често погреше у својим прогнозама. Јер, нешто друго је много важније да би киша пала на земљу. То је постојање енергетских честица.

Данас се зато каже да свака кишна кап у свом средишту има сићушни нуклеус, мајушну честицу “прашине”. Ваздух је напуњен тим честицама прашине, које нису само обична прашина од нечега, већ су енергетске честице које се могу наћи и у прашини.

Тих енергетских честица има јако много у ваздуху и свуда око нас, али и у нама самима, па у нашој крви. Оне су заправо извор живота и могу се видети само на микроскопу и на тамној подлози. Тада се виде као светлуцаве тачкице. Вилхелм Рајх их је назвао бионима, а биолог и лекар Антоан Бешам – микрозимама. Званична наука их и данас углавном игнорише и њихово постојање се заташкава. Зато се у метеорологији оне данас представљају као честице „прашине“.

Са овим честицама “прашине” простор дели и влага која испарава са океана и земљишта. Она је у атмосфери стално присутна у облику паре. Како се пара сабија и кондензује на нуклеусу тј. око њега формира се капљица кише, тако танушна да треба њих 2500 да се поређа једна до друге, да би достигле ширину палца.

Ове честице су међусобно повезане тако да се и капљице воде, која се око честица кондензије, поређају једна на другу. Кад се створе одређени услови, овако повезане капи падају на земљу у веома правилним формацијама. Тако капљице кише не падају насумично већ иду кроз енергетске канале. Још боље речено када пада киша ми видимо канале преко којих енергија из свемира напаја нашу планету. Да ова космичка енергија путује каналима тврдио је још Никола Тесла. Снага којом киша пада зависи тако не од количине воде у атмосфери већ од количине енергије која је спушта.

Који су услови да би ове енергетске честице спустиле капљице кише на земљу? Метерорологија каже овако: кад је температура облака далеко испод тачке мржњења воде од 0 степени Ц, без обзира колико капљица или колико зрнаца ове “прашине” је присутно и без обзира колико је температура ниска, и колико је влаге у ваздуху… ништа се не мора догодити. Такве облаке метеоролози називају “веома охлађеним” и вода око честица тада не формира кристал. Али, када се температура ваздуха нађе негде око -15 степени Ц, не пре, конденозована вода око ових честица се смрзава и формира се кристал. Унутар облака кристали леда брзо расту у зависноти колико су покупили капљица. Облаци су лети зато често кумулусни, јер ова реч значи “гомила”, па они настају гомилањем ових кристала који се виде као печурке дима након нуклеарне или друге експлозије.

У 10 до 20 минута они су већ на путу ка површини земље где падају као пахуље, растући и даље све веће и веће како ударају у капљице испод себе. У зависности од температуре тла они падају или као снежне пахуље, ако је температура око нуле, или као киша ако је топлије. Идеална температура за стварање кристала у облацима је око 13 степени Ц испод нуле.

Али ако нема довољно ових честица “прашине” и облаци нису довољно хладни, ништа се не догађа. Нема ни кише ни снега. Уколико је температура у облацима око 40 степени испод нуле, ове честице “прашине” као да се потпуно заробе у кристалима леда и тада се јављу облаци названи цируси, који су веома високи и они негде однесу све те честице. И ни једна не падне на земљу.

Метеорологија полази од претпоставке да се влага у атмосфери налази ту зато што је сунце повукло одређену количину воде у испарења те да она по природи настоји да се врати на земљу у свом природном циклусу кружења воде. Али, ма колико била атмосфера засићена водом, дешава се да киша једноставно не падне. Огромна количина влаге у ваздуху, која је већ кондензована и кристалићи већ фомирани, очас може да нестане, тако што се сва кондензована вода опет врати у пару и негде оде. Проучавањем олуја на истоку САД показало је да само око 20 процената кондензоване воде у овим олујама достигне земљину површину. У неким регионима са великим равницама облаци су тако високо да киша у њима једноставно нестане на путу и претвори с е у пару.

У ваздуху изнад нас у ствари теку огромне количине воде (у облику паре) па неки научници процењују да воде у овим небеским рекама има чак шест пута више него воде која тече по земљи. А опет те небеске реке испуштају из својих небеских корита веома мало воде на тло, можда падне једна од десет капљица. А могу да направе и потоп. Природа је чудо речи ће метеоролози, док ће сатанистичким научницима то бити још један показатељ да је природа несавршена и да се они морају умешати у читав процес.

Дакле, ако у капљицама воде у атмосфери нема енергетске честице, тј. нуклеуса, названог још зрнце прашине – нема падавина. То значи да се та честица мора некако створити – посејати по небесима. Зато су научници дали на посао.. Не само да се честице „прашине“ створе, већ да им се фреквенција на којој осцилирају повећа. А то значи загрејавање и већу енергију.

Више метода је разрађено, а најчешћи јавности познат метод је убацивање ових назови “зрнаца прашине” у атмосферу помоћу сребро јодида.

Када испарава, сребро јодид, наводно, ствара око 600 000 милијарди “честица” по граму и свака је потенцијална кишна кап. У 450 грама сребро јодида има приближно толико честица. Само неколико грама сребро јодида када се распрши може утицати не неколико стотина кубних миља облака за кратко време.

Каже се тако да сребро јодид функционише као “славина” за отварање воде у облацима где је довољно топло за природни нуклеус да буде ефективан. Сребро јодид почиње да ради када је температура у облаку – 5 степени Ц где се скоро ништа не догађа са овим енергетским нуклеусом док температура није много нижа.

Сребро је иначе познато као проводник топлоте и електрицитета. Јодид је моноатомски ан-јон. Ови атоми и молекули имају више електрона него протона. Није ли овде у питању један процес наелектрисања тј. стварања напона?

Проблем је само што је сребро јодид неорганско једињење светложуте боје, веома токсичан па тако веома лоше делује на воду, земљиште, на људе и животиње и уопште еко-систем. Шта ће вам киша ако није чиста већ токсична. Наравно, потребна је само да би неко на томе профитирао.

Дакле, када чујете од метеоролога званично тумачење да нам је пала прљава жута киша која је покупила у себе некакав сахарски песак, помислите да се можда ради и о нечему што са Сахаром нема никакве везе.

Трагови „сахарског песка“ нађу се понекад и на београдским аутомобилима.

Тесла, Истлунд, Пентагон и “ХААРП”

Иако је стварање пројекта ХААРП, сада већ доста познатог система антена које радио таласима утичу на загревање горњих слојева атмосфере, у приличној мери последица Теслиног рада на проучавању фреквенција и бежичном преносу енергије, Бернард Ј. Истунд је 1985. пријавио необичан патент назван: “Метод и апаратура за мењање Земљине атмосфере у региону, јоносфере и магнетосфере”. Патент се образлаже овако: “Промена времена је могућа…… мењањем горње структуре атмосферског ветра или мењањем структуре соларне апсорпције конструкцијом једног или више стубова честица које ће играти као сочиво или справа за фокусирање”.

Годинама касније Истлунд је признао да се са овом идејом обратио Пентагону тражећи сарадњу, али да не може да открије исход разговора са њима. Његова апаратура би по његовом образложењу “омогућила концентрацију једног вата (W) на кубни цантиметар у поређењу са другима који су само у стању да испоруче један милионити део вата.”

1994. америчке ваздухополовне снаге откривају пројекат „Спацецаст 2020″ који укључује и контролу времена. Научници-кретени су експериментисали са овим још од 1940, али и овај пројекат се представља као мирнодопски. Све што војска ради је у интересу мира и хуманог напретка. Ха!

Већ 1994. америчка војна фирма “Е Сyстемс” , која сарадјује са Пентагоном, купује АПТИ фирму која има у свом власништву овај Истлундов патент и почиње изградња антенског ситема ХААРП. И овај систем антена се води данас као мирнодопски пројекат, иако је под контролом Пентагона. Ако сте помислили да то све можда има везе са недавним жестоком ураганима који су погодили Њујорк у два наврата, добро размишљате. „Мали“ експеримент или провера мирнодопске готовости?

Допуњено 17. маја 2014.

Катастрофалне поплаве погодиле су и велики број европских земаља последњих 10 година. Сада је дошао ред и на Србију. Драматичне поплаве су у току док ово пишем. Обреновац је уништан, Лазаревац под водом. Ова два места повезује, за Србију стратешки важно постројење, термоелектрана „Никола Тесла“ која струјом снабдева и читав Београд.

Да ли су и ове поплаве вештачки генерисане?

По томе како су метеоролози збуњени, јер се једна иста огромна ваздушна маса пуна воде и енергије упорно данима врти изнад нашег региона, логично је закључити да је нешто ту задржава.

Ми у Србији знамо и шта је киша и шта су поплаве и знамо да су реке живе (јер је вода жива) и изливају се повремено.Баш као што понекад нестану. Србија је пуна воде и увек је била таква. Киша овде није елементарна непогода, баш као ни снег. То су природне појаве. Без воде и њеног кружења нема живота. (Сасвим је друга ствар што држава Србија, које заправо нема, није организована за живот тј. сталну борбу са природом.

А то је кључ опстанка свих врста. На жалост, генерације младих људи су се из реалности преселиле у сајбер илузију). Али, брзина воде која ових дана извире из земље и жестоко покреће реке и снага кишних капи које као камење ударајо о тле, очито показује огромну количину имплодирајуће енергије која је набијена у региону. Таква енергија овде у умереном климатском појасу никада није била присутна. Она је овде вештачки „заробљена“ баш у делу окруженом великим и веома живим рекама: Савом, Дрином и Великом и Западном Моравом. А ту је и Дунав. И честице „прашине“ су активиране. И вода је „полудела“.

Када се ова водена катаклизма коначно оконча, (надајмо се што пре) видећемо да ће читава обнова порушених инфраструктурних објеката, насеља, мостова бити веома занимљива страним инвеститорима који ће почети да ничу овде као печурке после кише. Они ће бити наши „спасиоци“, доносиће паре и пројекте за нова другачија насеља и објекте, а наши људи ће се као робови запошљавати у „Великој обнови Србије“. И мораће да граде нове куће и нове мостове и друго тамо где им странци кажу.

Такорећи српски „Неw Деал“. И магарци из владе ће имати оправдање за сву српску беду и немаштину и сијаће од самозадовољства дубоко верујући да ће „Велика обнова Србије“ уз помоћ страних партнера бити и њихова велика заслуга. И биће томе веома посвећени и неће се скидати из медија. И све ће бити позитивно, ударнички јер „морамо да идемо даље“. Али, и амерички Неw Деал је био само једна од великих превара банкара. У капитализму је све крађа и превара. Приватизација (тј. продаја странцима) лазаревачких угљенокопа и термо електране у Обреновцу биће тако спасоносно решење за извеснију будућност радника. Нама папир (пензије и плате), странцима инфраструктурни и пољоприврдени објекти и газдинства. Они ће господарити нашом храном.

Ивона Живковић / Таблоид