Да ли је Србији потребна Парада трудница?

Последњи пример за то је недавно драстично смањивање једнократне финансијске помоћи новопеченим мајкама, која је ионако била скромна и недовољна. Наиме, породиље у Србији су посебно разочаране тиме што су међу првима дошле под удар мера штедње, с обзиром да је у Београду новчана помоћ за њих умањена за читавих 60 посто и од сада ће моћи једнократно да добију мање од 100 евра, чиме не могу да покрију трошкове чак ни потрошног материјала потребног за њихове бебе, а камоли да реше било који од кључних проблема у вези одрастања, смештаја и образовања деце.

Такође, у сличној незавидној ситуацији су се нашле и младе маме у другим градовима, као на пример у Крагујевцу, где су недавно породиље у очајању блокирале саобраћај јер им финансијска помоћ у износу од једва стотинак евра касни већ годину дана, или рецимо у Крушевцу где нису добиле обећани износ, него само симболичну суму која није довољна ни за колица и пелене. Међутим, примери других земаља, а поготово Руске Федерације, показују да се против беле куге може борити једино држава са одлучним системским мерама и великом новчаном подршком.

Подсетимо, у Русији се већ дужи низ година трудницама додељује такозвани мајчински капитал, који се константно увећава – и ове године износи преко 9.000 евра. Та сума новца се даје породицама, које га могу потрошити на отплату стамбеног кредита, изградњу куће, ремонт стана, а такође и за плаћање дечјег вртића и за образовања детета, али тај новац се може уплатити и у пензиони фонд мајке. Поврх свега тога, вишечлане породице у Русији додатно примају и финансијску помоћ из тамошњих регионалних буџета, па тако укупна сума новца коју добијају за свако ново дете премашује 10.000 евра. Али да се поново вратимо у Србију, где је на тек одржаној конференцији са учешћем стручњака из те области, речено да овдашњу сурову демографску ситуацију најбоље осликава чињеница да сваки трећи пар у земљи нема ниједно дете, а српска породица има у просеку 1,4 детета, због чега сваке године у држави нестане један град величине Неготина, Књажевца или Пожеге.

Међутим, и поред таквих катастрофалних демографских показатеља, не само да се не повећава новчана помоћ породиљама, него се срамно мали износ намењен у те сврхе само још додатно смањује, и то како се обично наводи, због „прилагођавања реалној финансијској ситуацији“. Наравно, иако је неоспорна чињеница да новца заиста недостаје, велико је питање – шта је апсолутни приоритет у околностима када Србија дословно нестаје из године у годину, при чему је сасвим реална опасност да наталитет у блиској будућности достигне ону критичну тачку, после које ће читава нација личити на увели стогодишњи храст.

Другим речима, шта је потребно да се деси да труднице и породиље у Србији постану најуваженија категорија становништва, с обзиром да су управо оне најугроженија мањина у земљи? Можда би на пример требало да прошетају у Паради трудница по београдским улицама, да би их напокон сви озбиљно схватили.

Ратко Паић – Глас Русије