Не може се отићи са Косова и Метохије

Српска пјесникиња Милица Јефтимијевић – Лилић

Српске жене су често биле удовице ратника и саме су одгајале децу. И ја, такође, иако је мој супруг Предраг Лилић, умро 1992. у данима великих демонстрација, трчала сам по граду да скупљам децу из разних школа. Све те трауме и данас живе

Српска пјесникиња Милица Јефтимијевић – Лилић, рођена у Ловцу код Бањске на Косову и Метохији, која је аутор више од 15 књига поезије преведених на бројне стране језике и потпредсједник је Удружења књижевника Србије, за Српске новине ЦГ говори о свом животу и раду, завичају, страдању рода, о својој пјесничкој мисији и улози српске жене и мајке.

Ваш пјеснички и духовни завичај је Бањска? Наш пријатељ, од недавно покојни пјесник Момир Војводић је говорио, да је пјесник рођен на Космету ,,дужан“ да буде пјесник свете земље и Ћириловог слова? Да ли је то велико бреме за једну жену, обзиром да Ви својим именом и дјелом никад нисте отишли са Космета? И ако сте отишли, увијек сте се враћали Космету?

Однос према завичају је као и однос према кожи, (збирку песама о удесу Косова и Метохије назвала сам ,,Путопис коже“, СКЗ, 2003) носите је увек са собом кад је лепа или болесна ваша је, односно, Косово и Метохија су живи део мене. Тачније Ловац где сам рођена (28.8. 1953) и живела до пете године живота, а Бањска у којој сам крштена су она места архетипа постојања, матрице живота коју само касније понављамо. Ту сам видела бескрај неба и истину живота оличену у људској патњи и умирању. С друге стране, Ловац, (помињем га у песми „Суза мог оца“) ловиште краља Милутина је и данас, иако тамо више нико не живи, место окупљања деветог августа на литије, на Св. Пантелејмона, сваке године, када долазе из целог света сви који су ту рођени… То је традиција која оличава верност месту почела. Ту је пре десетак година откривена црква велике старине, већа од оне у Бањској, што говори о значају овог места у прошлости. Проф. Маринко Божовић је помињао да је у једном периоду, више се не сећам којем, можда тринаести век, Ловац имао више становника од Лондона… Занимљиво и необично, на основу те цркве, ово изгледа могуће. Но, Пушкинови стихови би се могли односити на Ловац, као и на цело Косово и Метохију: ,,На гробу твоје прошлости славне / садашњост лежи, распета, бледа“. Али наша свест чува тај ехо некадашњег значаја и то је важно за наш духовни опстанак. Иако нам се подсмевају, ми то имамо у генима и то је темељ нашег (оног који је здрав и није подлегао моди одрођавања) идентитета. То је остало још из велике словенске прошлости. Неки руски начник је за Србе рекао да су мали народ са комплексом великог народа. Ја бих то исправила и рекла са осећањем живе прошлости словенске величине с разлогом. Све чешће се јавности представљају документа о истини словенске аријевске расе, ово не говорим из комплекса малог народа већ из животне истине, иза које стоје резултати цивилизације, довољно је рећи руске, а српски средњевековни манастири све то потврђују.Нека се остали питају шта траже свемирске летилице на фрескопису неких српских манастира. Ми знамо, нек за сад то буде довољно. Онај ко је једном био велики, никад неће престати да тежи том еталону, остали нека гледају шта ће са собом! Историчар Божидар Кљајевић је бавећи се родословом српског племства открио да моји Дробњаци, Недељковићи (отуда смо, из Старе Херцеговине а бар два века смо живели у Бањској), воде порекло од Орловића Павла, породице која је била чувар рогова Стефана Немање, симбола владара. Презиме Јефтимијевић дошло је након презимена Недељковић када је деда Огњан ступио у војску у Првом светском рату. Био је солунац који је рањен провео четири године на лечењу у Бизерти и вратио се без једног плућног крила! Ето! Не може се отићи са Косова и Метохије, може се само отићи дубље у себе. Покојни песник Момир Војводић је увек с поносом истицао да је Метохијац и певао је превасходно о свом завичају, пореклу, српском етосу, што и сама чиним већ више од три деценије.

1999. година је била пресудна за Вас на свим Вашим животним пољима? Избјегли сте са Космета? Једино што сте спасли су Ваша дјеца? Судбина српске жене! У себи носите сјећања на погроме и бомбе, то је оставило снажан печат на Вас и на Вашу поезију?

Да, само децу, иако је било озбиљних искушења те врсте, а то је највише што се има! Хвала Богу, многи су управо то изгубили! Срећна сам што смо се живе извукле у последњем часу, уочи Видовдана… Све остало је у мојим књигама, поема «Чарање», објављена у Приштинској «Панорами», у потпуности је посвећена трагичним догађајима на Косову и Метохији који су трајали деценијама… Српске жене су често биле удовице ратника и саме су одгајале децу. И ја, такође, иако је мој покојни супруг Предраг Лилић, умро 1992. у данима великих демонстрација, трчала сам по граду да скупљам децу из разних школа. Све те трауме и данас живе. Не смем да мислим како је онима што тамо и данас живе у великом страху за сваки нови дан, за сваки корак који направе јер им нико не гарантује безбедност. Ни ја нисам хтела да одем, док није постало очигледно да ћемо страдати. Комшије су ме поучавале да пуцам ако будем нападнута, тад сам схватила да морам отићи, нисам се могла суочити с тим да треба да пуцам и можда у саоодбрани убијем некога. То је одлучило, кућа, књиге (пет –шест хиљада књига ) све је било неважно, требало је изнети само голи живот…

Уточиште сте пронашли у Београду. Ваше колеге из Телевизије Србије су страдале од НАТО бомби? Како је ове године Београд обиљежио крвави јубилеј страдања српског народа?

Да, моје колеге су погинуле и то је велики губитак не само за РТС, већ и за Србију, тада сам још била у Приштини и то сам тешко поднела. Мислим да никад није довољно комеморативних свечаности тим херојима, као и онима широм тадашње земље, Србије и Црне Горе.

Не бих више на ту тему. Бојим се да је отров бачен на нас дуготрајан.. и да ће нас коштати превише. Већ та пошаст коси наш народ. Превише је оболелих од многих болести тиме узрокованих. У РТС-у још стоји неизвађени пројектил који зрачи, то су све опасности на које би се морало мислити…

Написали сте књиге, које су свједочанства да сте се вођени руком Јефимије опредјелили за поетски вез? Поезија је постала ваш ,,нови“ дом?

Управо тако. Ја сам по природи врло духовна особа, а поезија је заиста мој вез, у једном стиху сам, онако без дома ускликнула, славећи Бога који даје живот: »Јер није бездом ко кров над главом нема / већ над умом»! И тако је настало петнаестак књига поезије, прозе, критике, преведених на: италијански, немачки, македонски, арапски, руски, бугарски, пољски, енглески, турски, француски, чешки језик.

Написала сам и песму «Јефимијина судбина» у којој то потврђујем, ту службу поезији и удовичку и избегличку судбину у злим временима..

Осим обимног књижевног стваралаштва, поред објављених књига, Ваша дугогодишња мисија у култури, у институцији Удружења књижевника Србије је од огромног значаја. Како УКС опстаје у овим временима?

Човек од пера је увек у служби нацији којој припада. Та међународна сарадња је од великог значаја јер пружа прилику да нас други упознају у правом светлу, не кроз медијску призму која је идеолошки обојена.

Од непроцењиве је важности што се у Француској 7 окупљају и домаћи и страни писци, као и писци српског говорног подручја. Писци из Црне Горе и Републике Српске могу постати и наши чланови. Са радошћу се сећам и Ваше промоције у Француској 7 у децембру претходне године, као и других колега из Црне Горе, Ранко Јововић је добитник награде «Јован Дучић». Једноставно, увек сте добродошли јер смо једно без обзира на тренутне околности. Пре неки дан је овде обележена стогодишњица рођења великана писане речи, Михајила Лалића, на иницијативу академика Радомира Ивановића.

Књиге су Вам преведене на бројне свјетске језике. Књижевне награде и признања непрестано стижу са свих страна. Која од тих признања су Вам најдража?

Наравно, завичајне награде су најдраже: »Кондир Косовке девојке», која ми је дата у порти манастира Грачница као и «Песничка повеља» на манифестацији Соколица додељена ми у Звечану. Затим оне које су дошле са стране, Орфеј у Франкфурту, оне у Италији, Бугарској и све остале.Такође врло драга ми је и «Змај Огњени Вук» додељена у Смедереву, за поему о Косову и Метохији «Чарање», Константинов златник…

Прошле године, на књижевној вечери поводом 700 година манастира Бањске направили сте гест вриједан памћења. Дио својих награда сте поклонили манастиру Бањска?

Да, то је дошло готово спонтано, осетила сам да те награде добијене у Италији и Бугарској за поезију о Косову и Метохији, не припадају само мени, да су део Бањске, мог завичаја и да треба тамо и да буду. На манифестацији која се одвијала у порти манастира Бањска, предала сам их на чување, за неки будући архив, музеј, тадашњем председнику општине Звечан, доктору Драгиши Миловићу, који је умео да цени уметност и да подржава културу.

Дакле, свако ново признање уручено Вама је дар нашем Космету и роду? И увијек је пропраћено сузама, то су ријетко кад сузе радоснице, или?

Тако је! Има и једног и другог! Ма где да сам настојим да пренесем слободарски дух српског народа и вековну патњу човека Косова и Метохије уткану у песме које су нарочито после рата 1999. године постале популарне. Често певам на тим наступима, јер је то начин да покажем каква је душа тог човека и то се увек лепо прими. У Италији сам после доделе награде запевала : »Густа ми магла паднала, на тој ми рамно Косово» и «Играле се делије на сред земље Србије «, што су музиклани Италијани одмах прихватили и запевали са мном. Сигурна сам да ће увек Косово и Метохију и Србију памтити по нечем емотивном што их је дотакло… Знамо и ја и они одакле су кренули НАТО авиони 1999. године али знају и они шта је било са њиховим војницима. Уосталом, они којима је поезија на срцу, култура и хуманост, немају ништа са онима који шаљу товаре смрти. Али, поезија везује људе у то сам се уверила где год сам била и до последњег даха ширићу је свим срцем.

Гдје је пјесникиња Милица Јефтимијевић – Лилић данас? Неуморни сте, стижете да отворите сва врата свом роду? Да ли да Вам захвалим или честитам? – Желим Вам све најбоље.

Увек у средишту себе сљубљена с Логосом, дишем – пишем ма где да сам… Припремам паралелно неколико књига поезије, прозе, критичких текстова. Коначно, живим своје снове.

Хвала Вама на прилици да говорим за читаоце Српских новина у Црној Гори.

Живи били и Ви и они, надам се и у бољим временима.

Разговарала: Милица Бакрач
(Из штампаног издања магазина „Српске новине ЦГ“)