Е(У)стетика брадате жене

Основно људско право је, рецимо, сматрати да би брада боље стајала Кети Ештон него Кончити Кобасици. То би било људско право коришћења људске способности разликовања, односно дискриминације. Концизно артикулисано у мудрој изреци „о укусима се не расправља“. Не у смислу да је забрањено о њима расправљати, него да о њима не вреди расправљати, јер свако има свој, и има право на њега.

Велики број људи не гледа Евровизију, много више него што је гледа. Неки је сматрају бесмисленом, други кичастом. За многе, мада не за све, то је првенствено ствар укуса. Не могу да тврдим, пошто ни сам нисам гледао, али да се претпоставити да водитељи преноса овогодишње Евровизије на РТС-у нису изазвали гнев самозваних представника ЛГБТ популације из „Геј лезбејског инфо центра“ некаквим отвореним антихомосексуалним коментарима. У ово доба диктата политичке коректности, то би било тешко замисливо. На такав закључак додатно упућује и овај део захтева за извињење које је ГЛИЦ (случајно или намерно – „гламурозни сјај“ у енглеском преводу скраћенице) упутио на адресу Медијског јавног сервиса европске Србије: „Смештање транс особе Кончите Вурст у домен бизарности, циркуса, фрик шоуа и зблажавање када добија максимум број поена је недопустиво“.[1]

Из овога би се пре могло закључити да су прозвани РТС-ови водитељи на Кончиту реаговали на основу сопственог укуса, свог естетског доживљаја и поимања. А и одмерени и, могло би се рећи, терминолошки прецизан одговор Забавног програма РТС-а упућује на исти закључак: „Забавни програм РТС-а изражава жаљење уколико је дошло до узнемиравања транспопулације и ЛГБТ припадника. Музичко-забавни карактер ‘Песме Евровизије’ сваке године одређује и тон коментарисања квалитета музичких нумера, извођача, као и укупни утисак наступа такмичара“.[2]Другим речима, РТС је јасно назначио да водитељи Забавног програма имају право да искажу сопствени став о ономе што преносе, тј. да имају право да коментаришу, да буду и субјективни. Може ли се замислити неки забавни програм где тога нема? Ко ли би тек то гледао? (Мада, већ је одавно доказано да свака роба има свог купца, па и сваки треш свог гледаоца…)

Е, сад, многи ће можда помислити да су многи ЛГБТ-овци једноставно „преосетљиви“, услед (више)вековних прогона којима је тај сегмент популације изложен, па је разумљиво зашто тако реагују и сад. Но, може бити и да није тако. Може бити да се „гламурозно“ друштво из ГЛИЦ-а само служи следећом техником, коју је сажето описао један амерички професор: „’Ратни циљ’ хомосексуалних активиста окупљених у Вирџинији 1988, био је ‘наметнути прихватање хомосексуалне културе од стране мејнстрима, ућуткивање противника и коначно преобраћање америчког друштва’“.[3]

Поменути скуп у америчкој савезној држави је произвео један од најутицајнијих стратешких докумената савеременог „весељачког“, односно „геј“ покрета: студију „После бала: како ће Америка савладати свој страх и одбојност према гејевима током 1990-их година“, аутора Маршала Кирка и Хантера Медсена, двојице професора са дипломама Харварда који, мора се признати, нису ни покушали да крију методологију којом ће се користити: „Кампања коју излажемо у овој књизи, мада сложена, има свој средишњи ослонац у голој пропаганди, чврсто утемељеној у давно установљеним начелима психологије и рекламирања“.

Дакле, делује као да се друштво из ГЛИЦ-а више бави техником „ућуткивања противника“ него што протестује против наводне „дискриминације“. Мада, очигледно је да је и људско „дискриминисање“, односно моћ рашчлањивања и разликовања, такође на удару, што се иначе дешава сваки пут када неко покушава да наметне „толеранцију“ као императив. А то је, за оне који верују у апсолутне вредности – ништа друго до тиранија највише врсте. Но, то овде није главна тема (то је тема за нови покушај одржавања тзв. параде поноса).

Свеобухватни успех агресивног маркетинга релативности истине управо се огледа у чињеници да многи људи једноставно нису свесни овог момента. Толико им је дубоко усађено да треба да размишљају у категоријама „дугиних боја“, односно да ничија вредност сама по себи нема већу вредност од вредности до којих држи неко други – да или не примећују да им се ипак, али крајње суптилно, намеће једна нова вредност (апсолутна толеранција, односно забрана одбране сопствених вредности – осим, наравно, ако није реч о одбрани вредности апсолутне толеранције, која се агресивно намеће као једина „глобална вредност“), или се лако терају у дефанзиву чим покушају да искажу сопствени вредносни став, па чак и естетску оцену.

У овом случају, испада да је забрањено исказати негативан став о естетици „брадате жене“. Замислимо за тренутак да се радило о правој брадатој жени, односно особи женског пола са хормоналним поремећајем, која и поред тога има храброст да изађе на позорницу и понуди публици свој певачки таленат на оцену. Блиско је памети да би таква особа стекла симпатије већинског аудиторијума, и да би сваки покушај омаловажавања од стране водитеља РТС-а или било које друге телевизије наишао на осуду шире јавности. Јасно је и због чега: то би био случај особе која храбро покушава да превазиђе сопствена ограничења или природне недостатке да би постала оно најбоље што може да буде, тако да би се сваки покушај ниподаштавања њеног труда заслужено могао квалификовати не само као окрутан, већ и као анти-животан, деструктиван.

Међутим, то уопште није био случај са господином (можда би и заслужила епитет „госпођица“ да није те браде) Кончитом, који је сам изабрао да носи браду, и тиме ушао у домен естетике коју је легитимно коментарисати. Да није било те браде, цела ситуација би била чистија. Не би био ни први ни последњи мушкарац који се на бини појавио у женској одећи (нпр. разне телевизије су већ правиле репортаже о тајландским трансвеститима, на чији изглед би многе жене могле да буду љубоморне). Па би онда могли да се бавимо темом – и то само ако би сама Кончита на томе инсистирала – права хомосексуалаца, да ли су реакције на њу/њега „хомофобичне“ или не, итд.

Овако, господин брадата Кончита је свесно направио провокацију. Код неких је прошла – код других не. И шта са тим? Ради се само о новој е(у)стетици. Кети Ештон је диносаурус. Па ко воли нек изволи. Биће тога још. Али да то сви морају да воле, односно да не смеју да кажу да не воле, па чак и да их револтира – неће да може…

Александар Павић – ФСК