Нова врста рата у Украјини

Ове године смо прославили годишњицу победе совјетског народа у Великом отаџбинском рату у радикално другачијем међународном окружењу. Тренутна догађања у Украјини су директно повезана са основним геополитичким променама последњих година. Не само да ове промене ремете глобалну равнотежу снага, оне су промениле саме темеље светског поретка и подриле међународно право. Ове промене су покренуте сумњивим тумачењем Запада узрока и самог значења 9/11, напада у Њујорку и Вашингтону. Дванаест година је прошло од кад је западна елита кренула да преобликује свет слањем америчких тајних служби и НАТО снага у Авганистан, Ирак, Египат, Либију, Сирију и друге земље да организују војне операције. Налогодавци овог „новог светског поретка“ сада су стигли до Русије.

Као изговор за постављање војних база НАТО -а ближе руској граници, Украјини је понуђено чланство у пројекту Источног партнерства. Запад је почео тако што је отворено подржао пуч у Украјини пре него што је покренуо нову врсту рата у којем су дезинформације и разни ИТ и медијски напади главно оружје.

А то је више од виртуелног рата против медија и новинара у Русији и шире, блокирања руских емитера у европским земљама, или одузимања и уништавања емисионих торњева на  југу и истоку Украјине. Далеко од пуког ућуткавања противника, ови напори – прикупљање података о политичким противницима, забрана путовања у Западну Европи, коришћење медија за подржавање политичких провокација, итд – имају за циљ стварање глобалне дигиталне гвоздене завесе. Цинично и опширно покривање злочина мајданских милитаната у Одеси садржи апсурдну тврдњу и поруку западних медија да су до зуба наоружане активисте Десног сектора напале њихове ненаоружане жртве, које су потражиле уточиште у згради синдиката и запалили је.

Цинична и упорна пропагандна офанзива на западну публику јесте била ефикасна. Чак се и „експерти“ у већини европских земаља сада руководе пропагандом индукованим стереотипима, а не објективном информацијом, логиком или непристрасном анализом.

Постаје све очигледније да је главна сврха кијевске хунте да промовише геноцид над руским народом и културом, као део нове врсте геополитичког рата, рата који је Запад прво водио против Југославије (Антиправославни пројекат), затим издвојених арапских режима (Сунитски пројекат), и сада против Русије (Антируски пројекат). Већина западних „експерата“ су пре само неколико недеља тврдили да су фашистичке тенденције показане у кијевском парламенту, Врховној Ради, и украјинским службама за спровођење закона само споредни ефекти „револуције“ и да ће режим бити у могућности да их држи под контролом у блиској будућности. Међутим, уочи казнених експедиција на југ и исток Украјине, постало је јасно свима, изузев најбескрупулозним коментаторима, да је нови режим Украјине у рукама отворено нацистичких криминалаца и убица.

Ниједан разуман посматрач не може порећи да су следбеници украјинске националистичке иконе Степана Бандере почели да чисте свакога ко се противи геноциду. Они користе снајпере против становника Славјанска и Краматорска, тенковима се пробијају кроз људски ланац у Донбасу и бацају молотовљеве коктеле на ненаоружане цивиле у Одеси. Они су агресори у овој казненој експедицији – претходница новог цивилизацијског рата против Русије и руског света.

Питање је, како је Украјина ово „купила“ ? Како су чисти криминалци и еуронацисти успели да злоупотребе искрена, антиолигархијска осећања такозваних евроромантичара ?

Верујем да Украјинци живе у искривљеном стварности већ дуже време, не тек од првог или другог протестног покрета на кијевском Тргу Мајдан. Чини се да се њихов начин размишљања преобличавао много година, ако не и деценијама. Сада можемо да честитамо Јануковичу, као и његовим претходницима Кравчуку, Кучми и Јушченку, што су скоро успели – уз охрабрење из ЕУ, наравно – да створе агресивну и све депресивнију гомилу, мозга испраног евроатлантском пропагандом, уместо великих Украјинаца – Богдана Хмељницког, Тараса Шевченка, Николаја Гогоља, Владимира Вернадског, Ивана Кожедуба и многих других истакнутих синова и кћери Кијева, Лавова, Запорожја, Одесе, итд.

Слављење и величање националних достигнућа и заслуга је један начин да се афирмише национални идентитет; други је да се умањују и омаловажавају успеси и заслуге суседа. Нажалост, сви претходници садашњег режима у Кијеву су ишли другим путем, грабећи сваку прилику да оцрне и одбаце све руско и совјетско: далеко од тога да је пракса ограничена само на руски језик, оваквим деловањем је обухваћена наша заједничка историја Великог отаџбинског рата, који се сада назива само Другим светским ратом у украјинском уџбеницима. По мом мишљењу, промовишући нову перспективу на доба 1941-1945, украјински лидери, почевши са Кравчуком, положили су идеолошке темеље за замену украјинско-руског духа (православног и пансловенског) са украјинско-галицијским (гркокатоличким и проевропским). Оно чега смо данас сведоци у Кијеву јесте резултат ове промене.

Главни резултат овог модела је да украјинска елита није успела да створи функционалну демократију, ефикасну економију, или међуетнички и међурелигијски мир после двадесет година покушавања да фалсификује национални идентитет одвојен од заједничке историје Украјине и Русије. Русија је подржавала све украјинске председнике током последње две деценије с јединог разлога што поштује право Украјине да сама за себе бира. Русија је чинила све што је могла како би се осигурало да је Украјина независна земља са развијеном економијом и да остане пријатељ са Русијом. Ако се Русија може кривити за било шта, то је што се није више укључивала у украјинске послове. Већ дуго времена Русија је могла да више инсистира на потреби поштовања руског језика у Украјини. Могуће је да је међу узроцима Мајдана и његових последица била пасивност Русије, толерантност и равнодушност према „диловима“ украјинске елите са националистима.

Еуронацисти су постали де факто господари у Кијеву, упркос чињеници да само мали део украјинске популације (не више од 3%) подржава њихове идеје. Осим тога, уместо да промовише дијалог, нови украјински режим окренуо се Десном сектору за помоћ у сламању побуне великог дела свог народа. Тачно онако како су нацисти дошли на власт: обично су почињали са „давањем руке“ револуционарним романтичарима и тоталним идиотима, касније постајали окосница револуционарних режима, што се на крају претварало у нацистичку диктатуру.

Кијевска хунта је јасно више заинтересована за увлачење Украјине у НАТО него у Европску унију. Хунта се заклела на верност Вашингтону, а не Бриселу, чиме је купила индулгенцију за све злочине против Украјинаца и посебно етничких Руса. Прва фаза новог светског рата Запада против Русије је завршена. Украјина сада може да послужи као предстража за покретање медијских, дигиталних, културних и других напада на Исток – још један пример нове врсте рата који глобални хегемон води широм света.

Аутор: Владимир Лепекин, директор Института Евроазијске економске заједнице
Извор: http://valdaiclub.com/near_abroad/68801.html
Превео: Александар Јовановић – Срби на окуп