Украјина и „трећа срећа“ Немачке

После нешто више од две деценије уживања у слободи од совјетске претње и животној средини без руских тенкова и ракета кратког домета, Европа је на ивици да изгуби мир. Европа никога не треба да криви осим свог руководства, још увек са синдромом хладног рата и живо спремног да га манипулише Вашингтон, да служи ексклузивно америчкој глобалној агенди. Прво су биле револуције у боји у Источној Европи, затим реке крви и ужаса у једној за другом муслиманској земљи – а Европска унија је ту била раме уз раме са САД у свим овим променама режима и походима зарад дестабилизације.

Сада је на реду Украјина. Оно што у њој Вашингтон покушава да постигне тајно – Брисел, амерички „мали војник“, у свом ентузијазму чини претерујући и убрзавајући кризу тако што је приморавао проруску владу Виктора Јануковича да одлучи о Споразуму о придруживању, на начин који подсећа на Бушово „с нама сте или против нас“. А пошто развој догађаја показује да се Украјина претворила у пламену лопту што се може закотрљати и спржити читаву Европу и шире, изгледа да је Брисел починио фаталну грешку.

Украјина није Југославија, када је Русија као рањени и војник без свести лежала у рову и није могла ни метка да испали у одбрану свог саборца. Не више. То како се Русија бави са Западом око Сирије показује одлучност да се не да изблефирати и преварити као код Либије. И сада, са Украјином, недвосмислено је речено да је прошло време када су из поигравања са слабом Русија могли проистећи стратешки војни добитци (проширење НАТО-а и ракетне базе близу руске границе) за САД . Русија је здрава и самосвесна.

Истовремено, губитак Крима а добитак Русије, без испаљеног метка, показује ограничене способности Вашингтона да украјинску ситуацију оркестрира по свом укусу. САД имају малу економску моћ за било какву смислену употребу против Русије и отуд све бројније бестидне лажи, дрскости и гласно опомињање Европе да се против Русије сврста с Вашингтоном. Да не заостане, генерални секретар НАТО-а, Андерс Фог Расмусен, премешта војна средства ближе Русији и позива државе чланице да повећавају буџете за одбрану. Нека му неко каже да озбиљни људи не деле његове погледе.

Схватајући потенцијалну цену ове авантуре, неки европски лидери, укључујући и немачку канцеларку Ангелу Меркел, наводно приватно оклевају да прате Вашингтон. Али то није помогло миру у Украјини. Њиховo јавнo позирање и саучешће са САД у претњама и наметању санкција Русији и распоређивању НАТО војника и војних средстава у Пољској , Литванији и Црном мору дали су зелено светло пучистичкој хунти из Кијева и охрабрили је на едикте којим се склањају у страну Украјинци који говоре руски, да се повуче из Женевског споразума неколико сати после потписивања, а сада и на војну офанзиву против сопствених грађана – упркос поновљеним руским позивима на дијалог и дипломатско решење. Спаљивање десетина демонстраната у Одеси, пуштање криваца из затвора, или коришћење хеликоптера у источној Украјини не би се могло десити да Запад није охрабрио Кијев. Вести само из Мариупоља, града у југоисточној Украјини, кажу да је војска Кијева користила тешко наоружање и убила 20 проруских „наоружаних побуњеника“.

А Запад оптужује Русију за примену оружане силе и да наоружава демонстранате да би ови створили немир и хаос у Украјини како би се спречили председнички избори 25. маја. И не замара се одговарајући на питања као што је како су ови „наоружани побуњеници“ гинули у десетинама или зашто су САД  у Украјину послале десетине ЦИА и ФБИ агената.

Уместо решавања суштинских питања и отклањања узрока који су изнедрили насиље и Украјину довели на руб грађанског рата, немачки министар иностраних послова Франк – Валтер Штајнмајер, у консултацији са шефом ЕУ за спољну политику Кетрин Ештон и америчким државним секретаром Џоном Керијем, предложио је Русији нову рунду мировних преговора у Женеви, „да се оконча насиље“. Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров понуду је с правом одбио, називајући такве разговоре“ бесмисленим“.

„Још једно окупљање у истом формату, када опозиције садашњем режиму у Украјини нема за преговарачким столом, тешко да ће било шта променити“, рекао је Лавров.

Што пре Вашингтон и његови европски партнери схвате да овде немају посла са палестинском власти, већ са Русијом, биће боље за њих и цео свет.

Али САД нису заинтересоване да пусте да се украјинска криза слегне. То је очигледно из одговора Беле куће на председника Путина изненађујућу, за 180 степени промену свог ранијег става да помогне деескалирању кризе – на повлачење трупа са украјинске границе, подршку председничким изборима, и тражење од  демонстраната да одложе референдум. Уместо добродошлице Путиновој промени приступа и рада по њему да се мирно реши ситуација, Бела кућа је одговорила да одлагање референдума није довољно, да је Путин требао да тражи отказивање, и да нема доказа о повлачењу трупа.

Поново је уследило сирово подбадање и дат је сигнал Кијеву, где премијер Арсениј Јацењук није губио време да одбаци Путинов позив за одлагање референдума као „врућ ваздух“. Вршилац дужности шефа председничке администрације Сергеј Пашински је отишао и корак даље претећи проруским милитантима да ће бити убијени или похапшени.

Избори без обраћања пажње на захтеве становништва руског говорног подручја нису панацеја за украјинску кризу, као што је Путин с правом рекао. Заиста , ако демонстранти наставе са најављеним референдумом 11. маја – као што је сада извесно пошто су одбили да послушају Путинов позив за одлагање – то би обесмислило председничке изборе 25. маја, јер би очекивани исход референдума могао да баци Украјину у грађански рат и дигне тензије између Русије и Запада на нове висине.

Мало је вероватно да ће Вашингтон напустити свој план игре, јер нема много да изгуби. Европска унија је та која мора да процени трошкове свог учешћа у игри Вашингтона. Ако Европа не промени свој курс по питању Украјине, континент се може наћи у незавидној ситуацији. Терет није на Бриселу, који је у ствари и одговоран за стварање овог нереда.

Терет извлачења Европе из каљуже је на њеним лидерима, лежи пре свега на Ангели Меркел, којој су САД повериле заступање ЕУ у овој кризи. На Ангели Меркел је одговор колико украјинска криза може да се развије.

У свету у коме су алтернативни медији и социјалне мреже учинили да је владама све теже да крију свој прљав веш званичним наративима или да обликују јавно мнење бестидним лажима или „лажним заставама“, може ли канцеларка Меркел бити убедљива:

– ако игра на руску претњу када је цео свет уверен у руску невиност;
– када су немачка индустрија и радни слој грађана имали користи од Русије – за разлику од САД – без икаквих политичких или идеолошких захтева;
– када се већина Немаца не осећа угроженим од Русије; или када су више од 300 немачких интелектуалаца писали председнику Путину и подржали његов став око Украјине;
– може ли уверити Европљане уопште а Немце посебно да је Вашингтон није изманипулисао за своју глобалну агенду, план у чијем спровођењу ништа неће добити већ само навући анимозитет и економске губитке;
– да није само ствар САД и Русије хоће ли Немци/Европљани бити коришћени као топовско месо, и;
– да сврставање са САД није рецепт да се ситуација отме из руку и покрене трећи светски рат ?

С правом или не, Немци носе стигму увлачења Европе и великог дела света у два велика циклуса смрти и разарања. На њима је да одлуче да ли себи ову несрећу могу да приуште још једном када је тотална апокалипса за њих и остатак света у том случају извесна. Можда неће имати много времена за одлуку пре но што буде прекасно.

Устани Немачко и реци: Доста је ! Никад више !

Аутор: М. И. Бат
Извор: http://english.pravda.ru/opinion/columnists/12-05-2014/127547-germans_third_time-0/
Превео: Александар Јовановић – Срби на окуп