Соња Бисерко: Русија жели да дестабилизује суседне земље подупирањем сепаратизма

Лични став

О украјинској кризи није могуће говорити изван међународног контекста на евроазијском простору односно, имајући у виду ширење НАТО и ЕУ, с једне стране, и настојања Русије да поврати некадашњи статус на територији бившег Совјетског Савеза.

У новој постхегемонијалној ери (термин Збигњева Бжежинског) одвија се неколико историјских трансформација: економска (питање одрживог глобалног привредног раста), политичка (криза глобалног капитализма), социјална (феномен социјалних протеста широм света без профилисања алтернативе) и геополитичка (крај хегемонијалног поретка и дифузија светске моћи).

Повратак Русије на светску сцену, пре свега преко њених енергетских предности означио је нови период и за земље Источне Европе, јер је вратио заборављену улогу и неспоран утицај и интерес Русије за тај регион као простор који сматра својом интересном сфером. За боље разумевање неопходно је такође имати у виду и проблеме транзиције ових земаља и њихових демократских потенцијала. Очигледно је, према запажањима многих аналитичара посткомунизма, да је либерална демократија на дугом штапу кад је реч о овим земљама.

Запад је својевремено проценио да је колапс комунизма означио идеолошки тријумф либералне демократије над комунизмом и да ће посткомунистичке земље прихватити његов концепт и такорећи, преко ноћи постати либералне демократије. Показало се, међутим, да комунистичка друштва нису могла конкурисати либералним земљама. Њихова транзиција и прелазак на нове вредности суочавају се са многим опструкцијама. Због тога неке од већих земља међу њима теже повратку на некадашње ауторитарне системе. Међутим, реалност у читавом свету је у међувремену промењена, јер су се на сцени појавили и други актери који показују аспирације за истакнутију, чак и водећу улогу на светској позорници. Зато ревизионизам коме Русија тежи има и своја објективна ограничења. Русија очигледно жели да избегне конфронтацију, али истовремено и да дестабилизује суседне земље тако што подржава и подупире све сепаратистичке тенденције, као, на пример, пре шест година у Грузији, и сада у Украјини. Не само да их подупире већ у томе активно учествује својим снагама и новцем. Очигледно је и то да су фрагилне демократије, попут Украјине, лак плен. Осим тога, тешко је било очекивати да ће Русија мирно гледати интегрисање Украјине у НАТО и ЕУ.

Русија је у окружењу које је у веома турбулентним променама; реч је напросто о веома динамичном геополитичком простору које стално провоцира померања у односу снага. То подразумева да је његова геополитичка стабилност и даље проблематична. С обзиром да је на сцени неколико веома динамичних, али политички сложених играча, тешко је очекивати да ће иједна од нових сила пробуђене Азије успети да завлада Евроазијом. Међутим, Русија је својим понашањем сигурно постигла свој главни циљ: да буде присутнија у стратешком промишљању САД и сада користи ту моћ за извесне концесије. Улазак Русије на Крим такође открива и њену рањивост, а не њену снагу. У последње две деценије Запад се полако прикрадао границама Русије. НАТО је стално у експанзији, док се ЕУ стално проширује. Најновије чланице НАТО су Хрватска и Албанија. Црна Гора је у чекаоници и вероватно ће током године и сама добити позивницу за чланство. Шест бивших република Совјетског Савеза жели да се прикључи НАТО у оквиру Партнерство за мир. У садашњој фази очигледно је, да те нове земље нису осмислиле сопствени унутрашњи поредак, већ су само концентрисане на очување суверенитета и регионалну доминацију. За сада немају визију глобалног економског и политичког система. Русија и друге земље евроазијског пространства имају институције које функционишу на другачији начин и њихова јавност почива на другачијим идејама.

Старе и нове силе тестирају једне друге, свака покушавајући да наметне своју верзију глобалних правила, вршећи експерименте преко својих сателита, који су увек мале земље и нације. Земље које су у овом моменту посебно угрожене су Пољска, Словачка, Мађарска, Румунија, Србија и Азербејџан. Судећи по свакодневним претњама руских водећих политичара, ту спада и Црна Гора.

Када је реч о Украјини, Русија је била и остаће најважнији геополитички фактор који ће утицати на спољнополитички контекст Украјине. Криза са Украјином је почела још 2009. године у време руско-украјинске гасне кризе, јер украјинска гасоводна мрежа је једина која није била под руском контролом. Осим тога, како се показало, Русија је осетљива на интенцију Украјине да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању. Украјинска криза, пре тога грузијска, само је позорница геостратешке борбе за контролу нерегулисаног и вишецетричног света. Тензије међу великим силама дефинишу данашњи свет – забрињавајуће је да су конфликти током последње две деценије подигли нове зидове међу народима и културама. Од решавања тих тензија зависи будућност света. Збигњев Бжежински сматра, полазећи од ширег геополитичког контекста, да промишљена политика Запада, пре свега Америке, треба да се концентрише на успостављање широке евроазијске стабилности засноване на међусобном прилагођавању интереса западних и источних интереса.

Осим тога, Русија је сада у офанзиви која почива на враћању „руским вредностима“, односно православној цивилизацији, а као теоријски оквир за то узима Хантингтонову тезу о сукобу цивилизација. У том смислу, Русија је појачала своје деловање у свим земљама бившег Совјетског Савеза, али и на Балкану. Када је реч о Балкану, Србија ту има важну улогу, јер се велики део њене елите није искрено определио за европске интеграције.

Недавно је Русија недипломатски припретила Црној Гори, због изгледа да се Црна Гора већ ове године придружи НАТО. Москва је чак упутила и „упозоравајуће писмо“ Милу Ђукановићу због његових изјава у Вашингтону. Москва на НАТО гледа као на непријатељску организацију и сматра да се она треба распустити. Против чланства Србије у НАТО већ одавно води кампању и увек је подсећа на „ужас који је Србија преживела у недавној прошлости“. На промоцији књиге „Вратити се Русији“, њен аутор Леонид Решетњиков је ових дана у Београду изјавио да је „Ђукановић велики издајник историјског сећања нашег народа. Никада у историји српски народ, а црногорски народ је део српског народа, није био против Русије. То је велика издаја за коју ће Ђукановић одговарати на страшном суду“. Порука је више него јасна, с тиме што се односи и на Србију.

Када је реч о Балкану и његовој будућности најважније је како ће се поставити ЕУ према кризи у Украјини. Ако настави да оклева са пријемом нових чланица, пре свега, земаља Западног Балкана, Русија ће наставити да шири своју моћ и, како истиче историчар Дејан Јовић, „мост који дијели сјевер од југа Косовске Митровице постаће симбол новог америчко-руског разграничавања у Европи“. Украјинска криза је важно упозорење за ЕУ и може је навести да крене путем консолидације и то по убрзаном поступку. У том смислу и земље Западног Балкана треба у што краћем року да се нађу под њеним окриљем. ЕУ мора спустити своје критерије када је реч о овим земљама и бити много иновативнија у давању решења за овакве земље. Свако одуговлачење иде на руку онима, попут Добрице Ћосића, који каже да је „једини реални савезник за Србију само председник Путин.“

Глобална финансијска криза је интензивирала противречности националних интереса и у најинтернационализованијим деловима западног света, па и у ЕУ. Све је то погодовало бујању национализма на Западу и довело до опадања популарности космополитских идеја. У земљи као што је Србија, већ девастираном вирулентним национализмом, тај међународни тренд иде на руку политичким елитама које се никада нису ни помериле у односу на грађанске вредности ЕУ. Треба напоменути и да је неутрална позиција Србије за коју се залаже добар део елите, али и Русија, веома рискантна за Србију, јер она није довољно снажна да би могла да се супротстави аспирацијама једне или друге стране. Стога она мора да дефинише своју будућност у складу са својим реалним могућностима, географијом, и интересима грађана. А то је свакако Европска унија.

Ауторка је председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији

Данас