ГВОЗДЕНИ ПУК

Заборављени србски хероји који нису у уџбеницима историје, али су записани у војним књигама као Гвоздени пук. У току ослободилачких ратова 1912-18. године, Србија је мобилисала око 100 пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све ове ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према отаџбини.
Међутим, само је један пук, због легендарне храбрости, као најбољи пук српске војске добио почасни назив „Гвоздени пук„, био је то 2. пешадијски пук „Књаз Михаило“ првог позива Моравске дивизије, који је мобилисан од људства са подручја прокупачке окружне пуковске команде. Сачињавали су га војни обвезници од 21. до 31. године живота, који су учествовали у свим ратовима које је српска војска водила од септембра 1912. све до средине децембра 1918.
У рат и вечну славу пук је кренуо 24. септембра 1912. Други гвоздени пук је учествовао у свим познатим биткама: у Првом балканском рату у Кумановској, Прилепској и Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. године у борбама овог пука са Бугарима погинуло је 50 одсто војника, командант пука, сви команданти батаљона и сви командири чета. Од овог рата, овај пук почиње да се назива „Гвоздени“. Прославио се у Брегалницкој бици, кад је у најкритичнијем тренутку, 18. јуна 1913. године, пук задобио бесмртну славу чувеним јуришом на коту 650, када је пробијен бугарски фронт и решена битка на Брегалници. У Првом светском рату 1914. године Други гвоздени пук учествовао је у Церској бици, и то у самом њеном центру, на Текеришу. Посебно су забележена јуначка дела припадника Гвозденог пука у Колубарској бици. Видећи како му људство гине, други ратни командант пука, пуковник Миливоје Стојановић Брка, лично је повео пук у нови јуриш и том приликом је Кременица освојена а пуковник Стојановић славно погинуо. У његову част композитор Станислав Бинички је компоновао „Марш на Дрину„.

Укупни губици овог пука у ратовима од 1912. до 1918. године износе приближно: погинулих 32 официра, 1.239 војника и подофицира; рањених 148 официра, 6.492 војника и подофицира.

Команду над пуком примио је пуковник Димитрије Милић. Почетком 1915. године, пук је пребачен у Македонију да би ојачао фронт према Бугарској. Посебно признање краљ Петар Први  уручио је пуку, због храброг држања при повлачењу војске преко Албаније. Пук је последњи напустио српску територију и кренуо преко албанских беспућа. После опоравка на Крфу, и краће обуке, 18. јула 1916. године пук је изашао на фронт. Пук се посебно истакао за време Горничевске битке.
У овим борбама су се прославиле и једине две жене-добровољци, носиоци Карађорђеве звезде са мачевима, које су се бориле у саставу Гвозденог пука, Милунка Савић index.php?option=com_content&view=article&id=337:zaboravljeni-srpski-heroji-milunka-savi&catid=47:ukratko-cat&Itemid=71    и Енглескиња Флора Сендс.
После пробоја Солунског фронта у којем је активно учествовао, пук се посебно истакао у борбама за ослобођење Ниша октобра 1918. године, Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, до Гроцке, где је пребачен преко Дунава и преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, пук је 7. новембра 1918. ослободио Кикинду. Средином децембра 1918. године повучен је из Војводине у Београд. Пук је све до 5. маја 1920. задржан у Београду као гардијска јединица, обезбеђујући Двор, Народну скупштину и министарства. Тек када је формирана гарда, пук је демобилисан и малобројни преживели ратници, који су септембра 1912. године кренули из Прокупља у ратове, коначно су се вратили у родни крај, попаљен и опустошен од бугарске окупације.
Журнал де Женев, октобар 1918. о Гвозденом пуку: Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну,иду напред .. под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина гоњена је само за кинематографске филмове…“

Франше де Епере :“То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива“.

Хвала организацији Апис