НИ ЖИВИ-НИ МРТВИ

Радни наслов записа:

Жетва смрти у Поморављу Косовском

Место записа: Клокот

Време записа: Петровдан, 2003

Казивач: Срђан Симић

     То је било 27. јуна ’99. Ту у Гњилану. Били смо шесторица киднаповани. Једнога човека су пустили. Ми га зовемо Ђока. Оца оног детета, ако сте чули, што му је бомба разнела ноге, руке… Не знам му презиме. Њега су пустили одма. Ставили су нам вреће на

главу. Везали нас све. Ставили су нас у кола. Дошао је неки шиптар. Ми га нисмо од врећа видели. Почео је нешто да говори на шиптарски. После су нам рекли да изађемо из кола и отишли смо тамо где су нас држали. Тражили су да потпишемо нешто и рекли су нам после месец дана дођите овде ако се не јави нико, дођите да узмете ствари и паре. То су нам све узели.

     Тукли су нас. Месец дана нисам могао да спавама на леђа. Ништа нисам говорио оцу и мајци да се не брину. Рекао сам да су ми ударили два шамара. Излазио сам код школе где су другари играли фудбал. Они су се зезали, како ми нисмо били киднаповани. Али после су њих повели и дан-данас се не зна шта је са њима било. Ни трага, ни гласа. Ништа нисмо чули, ни да су живи ни мртви.

     Ишли смо у Гњилане због тога што је на мог другара девојчица, ћеркица била болесна. Јела је само кукурузно кући. Пошли смо да је одведемо на контролу у Београд, са кола, а ја сестру да оставим у Смедерево. Прво у Ливоч су не стопирали. Успели смо да побегнемо. Са пиштољима су двојица изашли, ми смо почели да успоравамо, они се одвојили на страну. Када смо стигли на десет метара од њих, дали смо гас и побегли смо.

Киднаповање у Гњилану

     На улазу у Гњилане, поред ону бензинску пумпу, ту се покварише кола, за несрећу. Верглај, верглај, неће да упали. Гурај, неће. Ајде, да сиђемо у град, до Кфор, и да потражимо помоћ. Само уједанпут нам препречише пут са кола. Ми нисмо имали где да

одемо. Затворили смо се у кола. Они на прозоре са пиштољима. Ударали су у стакла. Говорили: Излазите треба да ве контролишемо. Нека контрола, да види нешто.

     Ови из Кфор-а били су близу и ништа нису предузели. Нама је било јасно о чему се ради. На мог другара ћеркица уплашила се. Почела ја на српски да виче: Мама! И тражила млеко да пије. Њен отац је ишао испред, а она с мајком иза мене. Имала је две године. Овај шиптар се окрене и удари јој шамар. Ја који сам то видео, хтео сам да је подигнем. Да дохватим девојчицу у руке. Онај шиптар ме ударио кундаком од пушке. Пао сам у несвест и ништа нисам знао. Тек сам се освестио када су нас увели у канцеларију.

     Питали су нас да ли смо били у војску, шта смо радили са шиптарима, наводно су неки били киднаповани, у шта ја не верујем. Тукли су нас неким пендрецима који су имали неко железо напред. Прво су нас тукли по рукама и тражили да признамо оно што су нас они питали. Ми нисмо ништа могли да признамо јер на њихова глупа питања нисмо могли ништа да одговоримо. Целу ноћ су нас тукли. Имали су на себе црне униформе и капе, које ми овде зовемо качкет. Имали су пушке, имали су све… На рукавима је писало ,,учк” и онај њихов грб. Тада сам имао седамнаест година. Други су били мало старији од мене. што су нас пустили ни сада не знамо. Отишли смо код једнога друга у Гњилане. Звали смо кући да смо живи и здрави и да дођу да нас узму. Они су дошли, без пратње. Нису хтели да им дају пратњу, говорили су да је то нека варка, да је лажа, да измишњамо нешто…

Заклаше чобанина

   …Рођенога су ми стрица заклали, трећега септембра 2001. Чувао је краве. Изашао човек да чува стоку. Није био удаљен ни километар од села Врбовца. У њиви… Поред села. Ухватили су га. Заклали…

Траг Звездарнице – Зоран Ђорђевић