МИХАЈЛО ПУПИН О СВОЈОЈ ВЕРИ

Михајло Идворски Пупин (Идвор, 9. октобар 1854 — Њујорк, 12. март 1935) био је српски научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског Ордена белог орла првог степена и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело Од пашњака до научењака.

„Наука у својим открићима поткрепљује и употпуњује моју веру тиме што пружа доказе о иманентности разума и циља у космичким збивањима. Јер, уколико наука дубље прониче у тајне васионе утолико се ближе и боље упознаје са оном руководном силом која управља свим појавама у свету. Наука неизбежно претпоставља и открива разумност у центру целокупне космичке активности….“ „У разним областима научног испитивања, докле год може човеков разум да допре, ми свуда наилазимо, не само на активност, већ на активност управљену извесним сврхама и циљевима. Наука нам открива законитост и ред који владају у развићу свемира и указује на прогрес и стремљења која се дају запазити у васиони.“

„Ми стојимо пред две могућности: или веровати да васиона и величанствени закони и ред у њој јесу просто резултат слепог случаја, или резултат једне интелигенције. Ја лично, као разумно биће, верујем у Божанску Интелигенцију, јер је то простије и далеко разумније. То је у сагласности са мојим целокупним искуством. Теорија, да разумна бића као што смо ми, као и сав други разумни развојни процес у космосу, није ништа друго до резултат неразумног слепог случаја, јесте изван мога схватања и разумевања. И зашто бих ја прихватио једну такву теорију, кад свуда око мене у природи и васиони, свакога дана, запажам дела Божје интелигенције. Зашто ми, слушајући говор човека или његово свирање на виолини, или гледајући дело неког уметника, закључујемо да иза свих тих појава и радњи постоји нека интелигенција? То је разумљиво, јер ја знам шта то значи, и својим разумом могу појмити разумност тих дела. Зашто бих онда одрицао руководну интелигенцију која се налази иза свих космичких појава? Може ли бити разумније претпоставке од ове? За мене као научника то је очигледно. То је било јасно и очигледно за пророке пре 3000 година. И не постоји ништа што је наука до сад открила што би било противно овом уверењу и убеђењу…“

„Наука и вера се допуњују, те се живот, у свој ширини и дубини својој, може најбоље упознати кроз њих.“ „Наука, не само што не смета човеку да буде религиозан, већ га напротив чини способнијим да схвати високи духовни значај религије.“ „Наука нас, доводи у све ближи духовни однос са Богом, односно она нам потврђује учење о великој вредности и значају душе човекове и поткрепљује веровање у човекову бесмртност. Наука је оснажила и ојачала моју веру и учинила ме бољим хришћанином. Али та моја вера, вера научника, нимало се не противи вери моје мајке и народа мога родног села. Наука ме је само уздигла до једног вишег погледа и проширила мој хоризонт и појмове о Творцу.“ „Према томе наука ме је учинила бољим хришћанином и ја верујем да ће наука учинити бољим хришћанима све оне људе и жене који покушавају да разумеју њене просте и дивне законе, јер су то сами Божји закони.“

ДЕЛАТНА ВЕРА МИХАЈЛА ПУПИНА

Михајло Пупин је био највећи добротвор манастира Светог Саве у Либертивилу, а даривао је и друге храмове, како у Америци тако и у отаџбини, пружајући им своју материјалну помоћ и моралну подршку. Помагао је „Српску црквену општину у Идвору, Српску цркву у Љубљани, Црквену општину Бајша, Саборну цркву Свете Тројице у Мостару, Српску црквену општину Баноштар у Срему, Српску цркву у Лесковцу, српске цркве на Косову и Метохији (посебно је помогао обнову цркве Самодреже), Српску цркву у Ђакову, Српску цркву у Лелићу, Српску цркву у Бихаћу, Српску цркву Светог Илије у Бару, Црна Гора, Српску цркву у Чапљанима, Бока, Српску цркву у Хоргошу, Српску цркву у Милетићеву, Војводина, Српску цркву у Лици, Српску цркву у Јежевици, затим Манастир Жичу, Манастир Хиландар на Светој Гори, Манастир Грачаницу на Косову и Метохији, и многе друге.“

Из извештаја Друштва за подизање Спомен-храма Светог Саве на Врачару видимо да се „он 1929. године прикључио акцији у прикупљању помоћи за почетак изградње овог заветног храма“, што је имало великог одјека међу Србима у Америци и Канади.

Пупин је и Светоклиментском храму у Охриду поклонио црквено звоно тешко 2.300 кг. У овом граду је, такође, основао и фонд за сиротињу, од 100.000 динара, и то како за хришћанску тако и за муслиманску.

Бијељини је, о јубилеју Филипа Вишњића, највидовитијег гусларског витеза поклонио спомен-обележје у бронзи, са жељом „да сјајне песме и дивни морални лик овог генијалног слепог гуслара, песника и историчара Првог српског устанка инспиришу народ у борби за национално и социјално ослобођење“.

Такође је Богомољачкој централи у Крагујевцу поклонио штампарију у којој су, поред Малог Мисионара, штампане и друге верско-поучне књиге и брошуре.

Нарочиту пажњу је посвећивао свом родном Идвору због чега „је створио посебну задужбину под називом Фонд Михајло Пупин којим је руководило привредно друштво „Привредник“ из Београда.

Мноштво је његових дарова, и само Господ зна колико је добра учинио водећи рачуна „да не зна левица шта чини десница“ (ср. Мт. 6, 3). Све су то плодови његове вере и љубави којима се „поврх свега, обукао“ (ср. Кол. 3, 14), са којима је отишао у свет и у њему све време добродетељно живео. Дакле, он није бирао време, нити се правдао њиме, већ је увек био спреман да помогне, не тражећи заузврат ништа. А чинио је добро другима, зато што их је волео, а волео их је јер је волео Бога и знао да је „Љубав од Бога, и да сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога… И који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (ср. 1 Јн. 4, 7.16).