Светлост Србије у сенци Украјине

Помно пратећи кризу, суштински толико налик на југословенску, коју су западни агресори отворили сада већ на западним границама које су Русима нацртали бољшевици, региструјући релативну уздржаност и дипломатске обзире које данашња Русија сматра да мора да упражњава док неонацисти убијају њен народ на југу и истоку старе кијевске Рус, човеку не може а да не падне, изнова и изнова, напамет мисао – какве смо ми Срби били фаце 1990-их година.

Били смо буквално сами против свих. Оставимо сад по страни ко је и да ли је неко крив за то. Русија, идеолошки поражена, а природно вољна да и сама окуси напитак из победничког пехара, пасивно се укључује у опсадни механизам западних санкција према тадашњој СФРЈ.[1]Но, што се Срба тиче, сународници ван авнојевске Србије су били у опасности од новог геноцида вођеног рукама старих „мајстора“, и ту се нешто морало урадити. И радило се. У условима не само спољне агресије већ и унутрашње подвојености, неспоразума, неразумевања или недовољног разумевања, а све у контексту још увек актуелног буђења из полувековног југословенског сна, отупљујућег за националне самоодбрамбене нагоне.

Неки ће рећи – као што су говорили и тада – да Милошевић није био искрени националиста, да је заправо заиграо на националну карту да би освојио а затим и учврстио власт. Чак и да је тако било – тако је морао да се понаша јер је осетио с каквим народом има посла, као и сви српски вођи тог времена, од Караџића до Бабића и Мартића и Ђукановића и Булатовића. Било је незамисливо да се не помогне Србима западно од Дрине и Дунава. Па макар и по цену санкција, скоро острвске изолованости у свету масовно, наивно, искрено отвореним према новом, наизглед златном добу глобализације, која је свима требало да донесе слободу, једнакост, богатство, крај историје, све…

Док су се дипломате хладноратовском победом овенчаног Запада мрштиле и привидно – а за тадашњи неискварени аудиторијум више него убедљиво, „згражавале“ над српским наводним непочинствима, „најгорим још од нацистичких“ – и то, замислите, на крају 20. века! – а западни мас-медији се еволуционом брзином бактерија претварали у мегафоне нове, суштински једнопартијске неолиберално-неоконзервативне елите, српски ратници војевали су против атавистичких зала које је Запад сам пустио из нове пандорине кутије својим безаконим распарчавањем Југославије. Уз велику народну подршку. И углавном побеђивали.

Јесте, постојала је јака опозиција Милошевићу у то време у Србији. Али отворено петоколонашка политика није имала никаквих изгледа за успех у тадашњој Србији. Чак ни после разочарења Милошевићевим нереаговањем на хрватску агресију на Западну Славонију и остатак Републике Српске Крајине у мају и августу 1995. Како би се другачије тако успешно мобилисали војска и народ за отпор НАТО агресији 1999?

Гледајући како се Русија устручава да а приори одбије чак и отворено лицемерне планове које предлаже данашњи Запад, да би купио време и легитимитет за своје најновије „кучкине синове“, ко може да заборави отпор обичног народа и војске у Републици Српској сличним дипломатским смицалицама – на пример Венс-Овеновом плану у пролеће 1993. године? Чак га је и Караџић парафирао у Атини, чак су и Милошевић и Ћосић и Булатовић и Мицотакис дошли на седницу Скупштине Републике Српске да убеде српско руководство да план прихвате – али је народ проговорио кроз народне посланике и генерала Младића, и план који би практично поништио Републику Српску био је, 5.5.1993, одбијен. На врхунцу санкција и међународне антисрпске хистерије, упркос чак и томе што га је и руска дипломатија подржавала.

Било је нечега у свему томе, у осећању „ми против свих“, што је могло да понесе човека, поготово ако је већ тада уочавао наговештаје правца у којем је „сав тај нормалан свет“ кренуо. А било нас је, очигледно, много, спремних да идемо до краја, спремних на немогуће, да је то само неко истински тражио од нас, и био спреман да подели све то с нама. И, још нешто – живело се животније. Најближе правом рокенролу бунтовника без разлога. А могло је још много боље. Знали су многи то подсвесно, и то је била нека додатна мотивација, али требало је, изгледа, окајати неке старе народне грехе…

Но, Милошевић је могао да буде само оно што је био. Ипак, и са свим својим манама, носио се са ситуацијом као што би ретко који политичар у данашњем свету умео или смео. Зато су се вероватно и појавиле његове слике на барикадама у Краматорску. Можда се и они осећају помало усамљено – Русија је близу, али ипак није отворено, пуном снагом са њима, вероватно нису ни сви њихови руски сународници у Украјини, па се браниоци Краматорска нагонски сећају симбола једног народа, веома блиског, који је био далеко усамљенији пре само две деценије. И одолевао. Све док му пета колона није непримећено, непозвано, причајући слатке приче, ушла на споредна врата само коју годину касније и онда се, као отровни гас, проширила кроз цело државно и институционално здање.

Што не значи да смо мртви, шта год ко мислио. Чак и ако је тај неко српски пријатељ попут генерала Решетњикова: „Чини ми се да се балкански народи сада налазе у стању одсуства воље за нека озбиљна решења. Не виде излаз и уопште су пасивни. Утицај се може појавити када Русија изађе као победник из ове кризе. Тада су могуће и овде промене.“[2]

Па, рецимо да је народ сматрао да је гласао за промене још у мају 2012, али је преварен, још једном, као и после 5. октобра, јер једноставно није лако докучити сву софистицираност скоро невидљиве паукове мреже у коју је Србија као мува улетела. И тадашњи руски амбасадор је мислио да је народ гласао за промене – и подстакао и већински проруски народ у Србији да тако мисли, када је добијао овације на напредњачким митинзима. А после, када је подвала постала очигледна, руска дипломатија није могла – и за то треба имати разумевања – да се јавно огради од свог избора. Јер, оперише на тлу на којем је већ две деценије скоро искључиво оперисао Запад, и западни играчи – а Јужни ток је од највеће важности, не само за Србију већ и за Русију. И то зна и онај део Србије који је гласао напредњачки па после схватио превару, то знају и они који нису ни гласали за напредњаке.

И зато та привидна „пасивност“. Делимично због Русије и размишљања о њеним интересима, као да су своји. Можда би, нпр. и отпор тзв. бриселском споразуму био већи, поготово на северу КиМ, да га није руска дипломатија пасивно, а у неким случајевима и не тако пасивно, подржала. „’Бриселски договор је пораз и руске дипломатије, јер су после избора Николића руски дипломати говорили о посебним односима са новим председником Србије који у спољној политици има и руски вектор’, пише у коментару агенције ‘Регнум’, који се у много чему поклапа са мишљењем велике већине московских експерата за Балкан…“[3]Можда би и садашња привидна пасивност у Србији била мања да и сами руски званичници још увек не осећају потребу за нпр. следећим: „Председник Државне думе је рекао да је за Русију разумљиво опредељење Србије да постане члан Европске уније, јер је Унија и најзначајнији трговински партнер Руске Федерације“.[4]

Опет, може се и ту имати разумевања: Русија тешко може да доводи у питање „више интересе“ које брани на тлу где нема ни медијску, ни „меку“ ни „тврду“ савезничку инфраструктуру. Због сопствених година које су појели скакавци. Може се разумети, јер смо тако слични, јер нас исти непријатељи нападају, непријатељи којима би свакако било теже данас у Украјини да је боље схваћена важност активног отпора на северу КиМ. Можда тренутно ни ми не можемо, нити се од нас очекује, да будемо „већи Руси од Руса“, па ћемо, све стежући зубе, уважити и прагматичне потребе садашњег тренутка, али многи од нас знају сигурно, а и сећања су свежа, да у нама чучи онај исти Србин од пре две деценије, од пре сто и шесто и хиљаду и шесто година, који промишља садашњу ситуацију на другима недокучив начин. Док не крене у акцију.

Александар Павић – ФСК