Ко је на реду после Украјине?

Украјина све дубље урања у стање грађанског рата. Многи руски политичари, политиколози, економисти оцењују догађаје као кризу украјинске државности. Они су у праву, али само делимично. Процеси који се дешавају тренутно у Украјини су упозорење за друге земље које се граниче са Русијом.

Процеси који се дешавају у Украјини су директан изазов за Казахстан, Азарбејџан, Грузију, Јерменију, Молдавију, Узбекистан, Таџикистан, Киргизију, Туркменистан. У свакој од ових земаља у већој или мањој мери постоје претпоставке за организацију преврата по узору на Евромајдан. И у то да се Вашингтон и његови савезници неће ограничити Украјином, не треба сумњати.

Национално питање

И у Руској царевини, и у Совјетском Савезу доста је било учињено за развој националних култура. На пример, вође славенофила активно су подржавале творце украјинске идеје Тараса Шевченка и Пантелејмона Кулиша. У совјетско време била су издата сабрана дела Тараса Шевченка и Ивана Франка. Огромна подршка је пружана писцима који су писали на украјинском, песницима, композиторима, научницима. У масовним тиражима штампани су радови Олесја Гончара, Павла Загребељног и других. Слична ситуација је била у свим националним републикама СССР.

У независној Украјини врло много се говорило о националном идентитету. Али није се нашло ни воца, ни жеље да се макар изда планиран додатни том уз сабрана дела Шевченка, издата у доба УССР. Политичари и олигарси више су волели да пљачкају своју земљу, а не да издвајају средства за подршку талената у култури и науци.

Украјинска криза

У време Совјетског Савеза у Украјини очигледних противречности између запада и истока земље није било. Трећину становника Лавова чинили су Руси — углавном инжењери, учитељи, научници. Раскол је започео када су у време перестројке представници украјинске дијаспоре који живе у Канади и САД почели да довозе у земљу националистичку литературу, стварају радикалне групације. 1990. године у Западној Украјини почели су активно да потискују рускофонске становнике. И данас је у Лавову остало само 4% Руса.

Сваки нови украјински председник (и Кравчук, и Кучма, и Јушченко, и Јанукович) из различитих разлога подржавали су националистичка, русофобска расположења. На крају, за 23 године разне политичке снаге толико су пољуљале некада просперитетну земљу, да су је довеле до фашизма и грађанског рата.

Никада данашње генерације становника Донбаса, Одесе, Харова неће опростити становницима Галиције крв проливену на југоистоку земље. Никада ни актуална генерација оних који живе у Галицији неће се ослободити од нацистичких идеја усађених за време независности. Неће се они односити према доњецким рударима и металурзима као према људима.

Али најопасније је то што ово може да се понови у другим земљама бившег СССР: у Азарбејџану, Јерменији, Грузији, Молдавији, Белорусији, Казахстану или другим републикама Централне Азије.

У Руској царевини и у Совјетском Савезу врло строго се прилазило националном питању. Зато су Јермени мирно живели поред Азарбеџанаца, становници Придњестровља са Молдавцима, Киргизи и Таџици са Узбецима, Руси са Казахстанцима и Украјинцима. Али после формирања независних држава многи политичари на постсојветском простору су почели да подстичу нацоналистичка расположења.

У Грузији за време председника Гамсахурдије и Сакашвилија владао је етнички национализам. У Белорусији — економски. Иступајући са јавним оптужбама поводом руске трговине и спољне политике, Александар Лукашенко формира у свести Белоруса новог непријатеља — Русију. Својим иступањима против федерализације Украјине и одобравајућим изјавама на рачун Турчинова он наноси ударац становницима Југоистока Украјине. Јанукович и Азаров три године су водили активну антируску кампању по гасном питању, што је допринело расту ултранационалистичких идеја. Руски лидери нису себи допуштали сличне испаде на рачун братских земаља.

САД као претња свим постсовјетским државама

Међутим, узајамна нетрпељивост иде на руку Вашингтону, који делује по принципу завади па владај.

САД су користиле сличну тактику још у време Првог светског рата, продавајући оружје и храну обема странама и самим тим доприневши продубљењу конфликта. На крају ако су САД уочи 1914. године биле дужне европским езмљама (на почетку 20. века овај дуг је износио око 3 милијарде долара), 1919. године САД су постале основни кредитор Европе: висина зајмова европским земљама је премашила 11 милијарди долара. При томе општи чисти профит америчких монопола за 1914-1919. годину износио је око 34 милијарди долара.

Ситуација је поновљена у време Другог светског рата. Оружје, муниција, храна и сировине по програму ленд-лиза у укпуној вредности од 50 милијарди долара стизали су у Велику Британију, СССР, Француску и Кину. Такође програм ленд-лиза је претпостављао да ће имовина коју Америка преда и која преостане после рата бити плаћена у потпуности или делимично на основу пружања Америци дугорочних бескаматних кредита.

Моментално и нагло богаћење у време Другог светског рата војне корорације САД нису успеле да постигну. Ипак Америка је добила прилив приватног капитала који је побегао из Европе, уз то златне резерве неколико европских земаља које су се нашле у трезорима Форт-Нокса. Одмах после окончања рата САД су пружиле Европи зајмове већ под строгим условима — попут обавеза да се они троше само на куповину америчке робе. На крају док је разорена Европа лечила ране, Америка је постала економски, финансијски и технолошки лидер света.

При томе још у време Првог светског рата Вашингтон је спроводио политику подстицања национализма на евроазијском простору. У нацрту мировног споразума који је припремио амерички председник Вилсон, који је касније постао основа Версајског мировног споразума, први пут отворено је постављен циљ да се разоре државе (на пример, Османска империја) путем њихове поделе на мале националне државе. У новијој историји САД наставиле су да подстичу сепаратизам и национализам на територији СССР, у Југославији, у Украјини. Разорити изнута државе на постсојветском и евроазијском простору, отписујући своје многобројне дугове — ову тактику Вашингтон доследно наставља и данас.

А Обама увлачи Русију у крвави рат

Оштрица је при томе усмерена на Русију, једину државу која је отворено упутила изазов политици актуалне америчке администрације. Покушаји да се ситуација минира изнутра, користећи опозицију, завршени су неуспехом. Зато се сада за деловање на Русију користи њен обод.

Следећи циљеви после Украјине су, како ми се чини, Грузија, Јерменија, Азарбејџан, Казахстан, Киргизија, Узбекистан, Таџикистан. Оне могу да се осигурају од разорног америчког утицаја само ако потпуно искључе политички и економски национализам, пруже националним заједницама (руским, јерменским, азарбејџанским, осетинским, абхаским, таџичким, узбечким, киргиским) гаранције културно-националног развоја; у земљама где постоје велике рускофонске заједнице, подићи статус руског језика до званичног или државног, и ако се буду односиле према Русији као према савезнику.

Никакви једнострани уступци неће заштити ове земље од разорног утицаја Вашингтона. Слични уступци нису помогли Јануковичу. Раније Американци такође у случају геополитичке потребе, издвалаи су своје најближе савезнике. Тако је било са Мануелом Норјегом, Фердинандом Маркосом, Агустом Пиночеом. И тешко да ће се то променити у скоријој будућности.

Мишљење аутора не мора да се подудара са ставом редакције

Јуриј Городенко -Глас Русије